Sok-drustvo

U drustvu bremenitom mnogim sokovima, i samo pomaljanje drustva, razlicitih slojeva s razlicitim interesima koji se ne daju zauzdati "homogenim narodom", izgleda kao novi sok

Nebojsa Popov

Zbivanja u nasoj zemlji vec dugo odlikuje visak uzbudjenja. Nizu se sokovi: "antibirokratska revolucija"; "dogadjanje naroda"; ciklus populistickih revolucija; ratovi, zlocini i pljacka; rusenje Milosevicevog rezima - predstoji li i sokantno "dogadjanje drustva"?

Rok upotrebe DOS-a

Demokratska opozicija Srbije (DOS) nastala je i pobedila pod geslom borbe za normalan zivot, protiv viska uzbudjenja. DOS je, prisetimo se, nastao pod pritiskom gradjana koji su, ugrozeni vrtlogom nasilja (unutrasnjeg i spoljasnjeg), realnu mogucnost rusenja Milosevicevog rezima videli samo u stvaranju sto sire i snaznije opozicije. Slicnog usmerenja su bile i vodje mnogih stranaka inace razdrobljene i cesto medjusobno zavadjene opozicije. Nije manje vazna ni podrska medjunarodne zajednice koja je godinama Milosevica drzala za "garanta mira" da bi ga, sredinom 1999. godine, otpisala i optuzila za ratne zlocine.
Rusenje Milosevicevog rezima je, dakle, glavni cilj stvaranja i delovanja DOS-a. Ostvarenjem toga cilja istice i rok upotrebe DOS-a. Stvar bi bila jednostavna da je posredi fizikalna pojava za koju vaze precizna pravila. Rec je, medjutim, o istorijskim procesima u kojima se preplicu racionalni i iracionalni cinioci i gde ima mnogo nepredvidljivog. Obavezujuci se na promene citavog poretka, a ne samo na rusenje Milosevicevog rezima, DOS je najavio svoju duzu upotrebu i prolongirao rok svoje upotrebe.

Kapacitet za promene

Za razliku od ranijih koalicionih opozicija, DOS je pokazao veci kapacitet za promene. Uoci izbora 1990. godine vodje opozicije su, izgleda, toliko verovale u neumitni krah komunizma i u svoju trijumfalnu pobedu da su se vise jagmile oko vodjstva medju pobednicima, nego sto su saradjivale u borbi protiv potcenjenog protivnika. I uoci vanrednih izbora 1992. godine primetni su znaci trijumfalizma; verovalo se u sigurnu pobedu DEPOS-a, predvodjenog "najumnijim srpskim glavama". Opozicija, ipak, nije dozivela totalni poraz. Rastao je broj njenih predstavnika u vlasti a i uticaj u javnosti. Koalicija Zajedno je postigla najveci uspeh (1996), pobedom u najvecim gradovima, ali samo na lokalnim izborima, uz snaznu podrsku gradjanskog i studentskog pokreta koji su mesecima vodili ("paralelno") upornu i uspesnu borbu protiv falsifikovanja rezultata izbora. Iz te pobede i moguce saradnje opozicionih stranaka i drustvenih pokreta isijavala je nada u sve snazniji proces demokratskih promena. Mada ova mogucnost nije iskoriscena kumulirano je iskustvo borbe za demokratske promene. I sam DOS je nastao pod uticajem kumulacije iskustva i uspeha borbi za demokratske promene.
Izborna pobeda DOS-a (24. septembra i 23. decembra 2000. godine), pracena takodje velikim uzbudjenjem, najvise je uvecala njegov kapacitet za promene. Ocekivalo se da moze postici mnogo vise nego sto je zaista postigao. Odusevljenje uzmice pred razocaranjem. Sve glasnije se nova vlast poredi sa starom.

Gola vlast

Bivsa vlast bila je koncentrisana u rukama Vodje i njegove kamarile. On je odlucivao o ratu i miru (manje o miru nego o ratu). Partijski pluralizam, izbori, sloboda medija, parlamentarizam, sve to je bilo uglavnom dekoracija autokratske vlasti s totalitarnom tendencijom. Totalitarna ideologija staljinizma se, doduse, povremeno sudarala s takodje totalitarnim ideologijama nacionalizma, klerikalizma i patrijarhalizma, ponekad cak i krajnje brutalno, ali su protagonisti ovih ideologija zajedno cinili jedinstven rezim i front protiv svih protagonista borbe za demokratske promene. Kada su bili snazniji bili su popustljiviji, a cim im je moc slabila potezali su golu silu kostimiranu zakonima koje su sami doneli. Za sve posledice, mahom pogubne, svoje duge vladavine oni nisu polozili racuna ni svojim pristalicama i sledbenicima a kamoli citavom drustvu. Stavise, cinicno se predstavljaju kao parlamentarna opozicija, vrebajuci priliku da ponovo zgrabe vlast.
DOS je, boreci se za podrsku biraca, obecao sustinske promene, pre svega stvaranje institucija koje ce obuzdavati i kontrolisati golu vlast. Ostvarenje tih obecanja nailazi, svakako, na krupne prepreke u zatecenom stanju ali, kako vreme prolazi, sve izrazitije su i unutarnje prepreke. Najdalje se stiglo u formiranju izvrsne vlasti, olicene u Vladi Srbije, koja je glavni pokretac reformi koje su jos uvek na samom pocetku. Aparati vlasti - vojska i policija - ostali su mahom neizmenjeni. Ni zakonodavna vlast nije bitno izmenjena. Iako poslanici DOS-a u Skupstini cine vecinu (176 od 250 poslanika) ona nije postala stvarni parlament u kojem se ozbiljnim raspravama stize do valjanih zakona i time pribavlja demokratski autoritet novoj vlasti. Najmanje je ucinjeno u uspostavljanju sudske vlasti. Obecana normalna (ne i idealna) drzava je tek u nastajanju, gola vlast jos nije "odevena" odgovarajucim institucijama.
Stvaranje drzave, i inace veoma slozen civilizacijski poduhvat, izgleda da i ne spada u glavnu ambiciju sadasnje vlasti. Na to ukazuje vec sama cinjenica da su svi lideri DOS-a, uz nove funkcije u vlasti, zadrzali svoje pozicije partijskih vodja. To je jos primetnije po sve cescim i sve ostrijim sukobima polarizovanih centara moci u DOS-u, jednog oko Kostunice, predsednika DSS i SRJ, i drugog oko Djindjica, predsednika DS i Vlade Srbije. Umesto kritici i javnoj kontroli, Vlada je cesce izlozena napadima i mrcvarenju s teznjom da se srusi, a ne argumentovano kritikuje, popravi i rekonstruise. Mada je nova vlast legalna i legitimna, unutar nje se nastavlja borba za vlast (traje "borba neprestana"), kao da nije bilo izbora i kao da nova vlast nije preuzela izvesne obaveze (ceremonijalno je potpisala "ugovor s narodom"), a sve to na ustrb drzave i drustva.

(Dis)kontinuitet

Kada politicari ne drze do reci, i izbornih obecanja, malo ko bi u tome video nesto sokantno. Sokira, pak, kolicina obmana i lazi, i kada se to jos smatra i - vrlinom. Iznenadjuje, da ne kazem sokira, i jedva primetan interes samih politicara da se profesionalizuju u okviru normalne drzave, umesto da i sami, poput ostalih drzavljana, ostanu izlozeni goloj vlasti i brutalnoj borbi za takvu vlast. A za to im je pruzena retko povoljna prilika, pre svega podrskom vecine biraca i bezmalo citavog sveta.
Izvesno je da stvaranje normalne drzave pretpostavlja diskontinuitet s nenormalnom drzavom koja pociva na sili, ratovima, zlocinima i pljacki. Manje su izvesni razlozi, motivi i interesi za suprotstavljanje diskontinuitetu sa starim rezimom. To je najvidljivije u suprotstavljanju izrucenju Milosevica Haskom sudu. Tome se protive, i danas, ne samo njegove pristalice, nego i znatan deo bivse opozicije a sadasnje vlasti. Ako su motivi i interesi onih prvih jasni, to se ne bi moglo reci za ove druge. Iza paradnog formiranja Komisije za istinu i pomirenje od strane predsednika SRJ (marta 2001) sve jasnije je, i sve manje skriveno, odrzanje kontinuiteta sa starom vlascu, i sa njenim neokrnjenim aparatima (vojskom, pre svega). Ni tabor oko srpskog premijera ne pokazuje odlucniju politicku volju za bitnim diskontinuitetom sa starim rezimom; isporucivanjem optuzenih za ratne zlocine Haskom sudu "na rate", ma koliko bilo odvazan cin, ne prati nacelna jasna i dosledna platforma trajnije politike raskida sa starim rezimom.
A bez jasnog i odlucnog diskontinuiteta sa starim rezimom ne samo da ostajemo ugrozeni nekontrolisanom silom, nego iznova hlapi i s mukom stvorena nada u normalan zivot u normalnoj drzavi.

Nadolazak drustva

Od sokova koji prate "dogadjanje naroda" manje je primetno da naporedo s nacionalnom homogenizacijom tece razaranje drustva. Ratove prate zlocini i pljacka. Drustvo se raslojava na uzi sloj bogatih i sve sire slojeve siromasnih. Propadanjem privrede raste i broj nezaposlenih. Dugotrajnu nezaposlenost prati i deprofesionalizacija. Nestaje stara i nastaje nova nomenklatura. Nestaje i ono malo bivse nezavisne srednje klase, a arivisti formiraju od vlasti sve zavisniju srednju klasu. Bujaju lumpenski slojevi koji obuhvataju i sve brojnije deklasirane izbeglice. Menjaju se i osnove strukturacije drustva - mesto u drustvu sve vise zavisi od uloge na ratistima, a sve manje od udela u radnom procesu. Sredstva za ubijanje dostupnija su od sredstava za zivot.
Razuzdana sila vlasti, medjutim, nije sasvim razorila strukturu drustva. Iz privrede i kulture - uprkos svem razaranju, svih minulih godina - tinjala je i povremeno se rasplamsavala grcevita borba za zivot, protiv pretece smrti. Da nije te borbe, rusenje starog rezima ne bi ni zapocelo, a jos manje bi moglo biti uspesno. Ta borba je pod starim rezimom izgledala cesce kao ocajnicko spasavanje golog zivota protiv gole sile. Pobeda DOS-a ulila je novu nadu u borbu za normalan zivot. Uspostavljanje nove vlasti mnogi su videli i kao svoju pobedu, kao oslonac drukcije borbe ne samo za goli nego i za bolji zivot.
Strajkovi i protesti radnika, i pod novom vlascu, doneli su nova uzbudjenja. U drustvu bremenitom mnogim sokovima, i samo pomaljanje drustva, razlicitih slojeva s razlicitim interesima koji se ne daju zauzdati "homogenim narodom", izgleda kao novi sok. Za neke to izgleda kao sok proslosti (preteca poplava "komunjara", "samoupravljaca", "lenjivaca", "sebicnjaka"), a drugi u tome vide otvaranje prema modernizaciji privrede i kulture, stvaranju sve slozenijeg drustva kao podloge savremene drzave. Dabome, nisu svi strajkovi i protesti usmereni samo ka demokratskim promenama; ima ih i manipulisanih i stihijnih koji prete nasilnim prevratima i novim razaranjem. Strajkovi i protesti koji teze ka dijalogu i kompromisu sukobljenih strana to svakako jesu. I krajnje je riskantno kada nova vlast ignorise teznje ka stvaranju slozenog drustva i savremene drzave. Jos pogubnija je pretnja silom - i ekonomskom - a pogotovo njena primena u nasilnoj redukciji drustva i drzave na samo jednu ideju, jedan princip i jednu vlast, pa makar to bila i najliberalnija ideologija svemoci trzisne privrede. Oslonac na silu, bilo koje vrste, sprecava kako strukturaciju drustva tako i stvaranje nove drzave, a moze izazvati i nove sokove.