Dogadjanja

Kako resiti jugo-krizu

Kljuc je u dogovoru

O sudbini Jugoslavije niko ni sa kim u ovoj zemlji ne razgovara. Politicke elite ne mogu da nadju zajednicki jezik, jer im se interesi ne podudaraju i zbog toga one manipulisu svojim gradjanima. Dijalog izmedju Beograda i Podgorice prekinut je maltene pre nego sto je poceo, jer celnici Crne Gore nisu hteli ni da cuju za neku cetvrtu Jugoslaviju, dok predstavnici Srbije i savezne drzave nisu prihvatili razgovor o savezu suverenih drzava i dve stolice u UN. Kao da je prakticno ostalo da sudbinu savezne drzave resi manja republika putem referenduma.

Upornost i istrajnost crnogorske vladajuce koalicije u zahtevima za samostalnoscu omeksale su i medjunarodnu zajednicu koja vise ne insistira tako tvrdo na "demokratskoj Crnoj Gori u demokratskoj Jugoslaviji". Verovatno je i svet uocio da nova dosovska vlast za vise od godinu dana nije promenila Miloseviceve instrumente u upravljanju federacijom, sto pokazuje da je na delu ista politika i da su se samo ljudi promenili. Miloseviceve pucisticke promene Ustava SRJ, od 6. jula 2000, kojima je Crna Gora izgubila ravnopravnost jos vaze i nijedna clanica DOS-a nije predlozila njihovu promenu. Tako i danas u Saveznom parlamentu u sustini imamo dva Veca gradjana: ono pravo, ali i ono drugo koje se zove Vece republika, a koje takodje zastupa interese stranaka, a moralo bi imperativno da zastupa republicke interese koji se formiraju u republickoj skupstini. Tako po jos vazecem Ustavu stranke iz dve republike u tzv. Vecu republika prave koalicije i time ugrozavaju ravnopravnost federalnih jedinica, sto je i bio Milosevicev cilj da bi kroz skupstinu "proturio" svakojake ideje.
I nije to jedino. Verovatno u Crnoj Gori postoji strepnja od istorijske teznje politickih i intelektualnih elita u Srbiji ka dominaciji. One su uvek vise vodile racuna o prosirenju teritorija nego o kvalitetu zivota svojih gradjana, o kolektivnom nego o individualnom. Na tom planu Crna Gora ima iskustva sa Podgorickom skupstinom 1918, Milosevicevim rezimom i sada sa Kostunicom i DOS-om koji instrumentima starog rezima upravljaju federacijom. Mozda zbog svega toga Milo Djukanovic ocenjuje da je "SRJ ozbiljna konstrukciona greska", da je jugoslovenska ideja potrosena i da buducnost pripada drugim oblicima integracija.
Sto se tice referenduma koji bi trebalo da bude kamen temeljac nove drzave ili novih drzava, o njemu se tek nista ne zna: da li ce uopste biti, i ako bude kada ce biti, sta je to kvalifikovana vecina... Posvadjani crnogorski politicari iskomplikovali su to pitanje do apsurda. Manja republika je, naime, podeljena u dva velika tabora: crnogorski blok koji je za referendum i jugoslovenski blok koji je protiv. Tako stranke Koalicije za Jugoslaviju (SNP, NS, SNS) bojkotuju skupstinsku raspravu o predlogu novog referendumskog zakona, dok se stranke vladajuce koalicije medjusobno gloze, jer ne mogu da se dogovore oko referendumskih uslova. To moze da potraje dugo i da referendum bude odlozen na neodredjeno vreme.
Utisak je da se stranama u Crnoj Gori ne zuri jer, sto rece jedan analiticar, "u Crnoj Gori su svi na vlasti, neko u Podgorici, a neko u Beogradu". Obicnim gradjanima u obe republike to, medjutim, ne odgovara, jer je dramaticno dugo vreme izgubljeno, izgubljena je cela jedna godina, a da se nije selo i ozbiljno razgovaralo o sudbini zajednicke drzave. Bolje bi bilo da je pre godinu dana postignut bilo kakav dogovor i ponudjen gradjanima obe republike, jer bismo bar znali na cemu smo.

Jedino se Srbiji zuri, jer je ona najveca zrtva ove Jugoslavije. Njeni procesi povezivanja sa Evropom su zakoceni, crnogorska manjinska koalicija u saveznim institucijama onemogucava donosenje zakona o saradnji sa Haskim tribunalom, ona sprecava oduzimanje imuniteta celnicima bivseg rezima koji treba da se pojave na sudu... U isto vreme poreski obveznici iz Srbije skupo placaju saveznu (tacnije duplu srpsku) administraciju koja broji vise od 10 000 ljudi, njihove automobile i avione, dok istovremeno nema para za povecanje plata lekarima, profesorima i drugima.
Referendum, ako ga bude i kad ga bude, nece resiti krizu i zato se prekinuti razgovori moraju nastaviti. Srbija i Crna Gora moraju demokratski da rese medjusobne odnose i u najskorije vreme morali bismo konacno znati da li cemo ziveti u dve nezavisne drzave, u savezu drzava ili u cetvrtoj Jugoslaviji.