Dogadjanja

Etnografski muzej u Beogradu

Nedosanjani nacionalni san za novi vek

Etnografski muzej u Beogradu proslavlja ove godine sto godina rada. Obelezavanje ovog zaista znacajnog jubileja svoj vrhunac imalo je 20. novembra, svecanom akademijom u SANU, te otvaranjem osme stalne izlozbene postavke "Narodna kultura Srba u 19. i 20. veku". Cini se da je proslava Etnografskog muzeja u Beogradu imala i niz politickih poruka koje nisu bas uobicajena karakteristika ovakvih svetkovina. Nedosanjani nacionalni san traje, pokazala je to ova svecanost koja bi mogla da sluzi na ponos i naciji i kulturi i bez kica kojim je ovencana.
Rezultati rada zaista vredni paznje i dovoljan razlog za cestitke i ponos. Otuda cudi potreba organizatora da svecanosti dâ jedno nesumnjivo politicko znacenje. To manifestuje kako nova stalna postavka, tako i spisak nagradjenih, medju kojima su predstavnici SANU, Srpske pravoslavne crkve i licno patrijarh Pavle, te Aleksandar Karadjordjevic.
Pojavljivanje i nagradjivanje Aleksandra Karadjordjevica, kao "prestolonaslednika" na ovoj svecanosti, uz napomenu da je njegov predak Petar I Karadjordjevic otvorio prvu stalnu izlozbu ovog muzeja 1904. godine, trebalo je valjda da bude potvrda kontinuiteta dinastije Karadjordjevic kao jos jednog od nacionalnih simbola.

A predsednik savezne drzave Vojislav Kostunica i predsednik Vlade Srbije Zoran Djindjic, iako medju laureatima Etnografskog muzeja, izostali su sa ove proslave da bi se susreli sa sportistima (Kostunica da primi nagradu od reprezentativaca u kosarci, a Djindjic da otvori prvenstvo u kik-boksu).
U drugi vek svog postojanja Etnografski muzej u Beogradu ulazi sa izlozbom "Narodna kultura Srba u 19. i 20. veku", koja po recima njenih autora treba da prikaze "sabornost srpskog naroda, njegovo jedinstvo i zajednistvo u okupljanjima oko sakralnih objekata iz kojih je vekovima zracila duhovna snaga njegovog etnickog i kulturnog bica". Tako su se na stalnoj postavci nasli samo oni predmeti koji su mogli da zadovolje etnicki kriterijum. Svi oni drugi vredni, mozda lepsi i znacajniji predmeti, ostali su u depoima. Ovom izlozbom iscrtane su i etnicke granice srpskog naroda. Tako je, na primer, prikazano kako je ribarenje bilo jedna od osnovnih privrednih grana Srba koji su ziveli "u primorskim dinarskim oblastima, te u dolini Zete i u Kotoru". Samo na ovom jednom primeru moze se videti koliko je politike umesano u koncepciju ove izlozbe. Bez ikakve zlovolje moramo upitati koliko je to Srba zivelo u primorskim oblastima i koliko je njih cak i u proslim vremenima zivelo od morskog ribarenja? Koliko je to Srba u 19. veku naseljavalo Kotor, na primer?

Sta onda posle ovog primera reci o ideji da se prikaze sabornost srpskog naroda oko sakralnih objekata. To bi, jednostavnije receno, znacilo da su se Srbi uvek okupljali oko svoje jedne crkve, a to uvek znaci SPC. Romanticarski skup kostimiranih lutki u izlogu oko improvizovane cesme na sredini centralne izlozbene sale jos vise nam govore o posledicama jedne kic kulture koja jos uvek nije napustila mnoge ovdasnje kulturne institucije. Vredi li, posle svega, reci da ova izlozba nije ucinila ni mali pomak u muzeoloskom smislu, da u novi vek postojanja nije unela nijednu novinu koju omogucava savremena tehnologija, od video snimaka nadalje?

Lidija Jovetic