"Republika"

	Masta, kritika i sloboda

Predgovor Iskusenja demokratije Oni koji se sretnu makar s jednom knjigom Korniliosa Kastoriadisa otprve priznaju da je rec o autenticnom polihistoru, u onom izvornom, grckom smislu tog pojma. Sociolog i ekonomista – koji i u oblasti psihoanalize otvara novo poglavlje tumacenja – on u sferi drustvenih nauka sledi jednu misao koja je nesumnjivo originalna, a ona je to sigurno vec po smeloj hipotezi o nastanku ljudskog drustva i funkcije institucija u njemu. U mrezi institucija, kojih je oduvek bilo u ljudskoj zajednici, on posebno izdvaja autonomnu ljudsku licnost i tesko je osporiti ocenu da je rec o jednoj zaista novoj teoriji drustva, koje svoje institucije gradi snagom imanentne socijalne kreativnosti. Bilo da to ucenje o drustvu nazovemo teorijom ili hipotezom ostaje vidljiva njegova bitna karakteristika – ono je ne-deterministicki utemeljeno na nacin kojem se uverljivost ne moze sporiti. U jednom eseju on ponavlja po ko zna koji put, svesno prihvatajuci rizik ponavljanja – »Svako od nas je jedan bunar bez dna i taj bunar bez dna je, ocevidno, otvoren za bez-dno sveta«. U raspravi pak o institucijama drustva i religiji – iz knjige Les Domaines de l’Homme – on problemu nastanka drustva pristupa sasvim neposredno – »Covecanstvo izranja iz Haosa, iz Ponora, iz Bez-Dna. Ono odatle izranja kao psyché – kao raskid sa jednom uredjenom organizacijom svega zivog, u vidu plime koja afektivno i zeljno tezi da sve privuce sebi, koja sve zivi i prozivljava kao smisao koji je oduvek trazen«. Taj nastanak nije »nigde« determinisan – ni u nekom bogu ni u Razumu niti ga jednostavno odredjuju neki »zakoni istorije«. »Covek je« – nastavlja mislilac na brojnim mestima u svom delu – »dusa, duboka i nesvesna psiha«. U jednom u necem blizem objasnjenju on je eksplicitan – »Covek je drustvo«. Da bi svoje vidjenje ucinio jasnijim on se i ne priblizava nekom pojmu transcendentnog, ali ne zaobilazi jednu tipicnu mitsku »sliku«. Psyché je vitalna snaga kojoj su ljudi davali razlicita imena i iz nje nastaju i ljudsko drustvo sa mrezom institucija i sama ljudska licnost. Drugacije receno, covecanstvo se »samo-stvara« iako je na pocetku bilo »radikalno nesposobno za zivot«. U tom procesu ljudska vrsta uspeva da prezivi jer stvara drustvo i institucije – tako se psyché istorijski materijalizuje. »Institucija je simbolicka mreza, koja je drustveno sankcionisana, u kojoj se kombinuju, u razlicitim razmerama i odnosima, jedna funkcionalna i jedna imaginarna komponenta.« Komponente su komplementarne, prozimaju se i nikada se ne zaustavljaju na jednom, nekom konacnom obliku, pri cemu glavnu ulogu igra »radikalna imaginacija« koja u Kastoriadisovom delu zauzima ono sto se popularnije oznacava, i to najcesce, kao spiritus movens. Vec s nastankom ljudskog drustva javlja se u mrezi institucija otudjena moc za koju on koristi grcku rec oligarhija, pri cemu je oligarhija ne samo neko istorijsko stanje vec konstanta koja seze do najnovijih vremena. Izvuceno iz tog prvobitnog Haosa, covecanstvo je gradilo institucije koje su, naravno, bile uvek nesavrsene i – sto je posebno naglaseno kod Kastoriadisa – samo je ljudska »radikalna imaginacija« nesto u tom procesu pomerala. Ova »ontoloska« dimenzija u delu ovog mislioca sve vise odlazi u drugi plan i privilegovano mesto dobija istorija kao polje sveukupnog ljudskog trajanja. Covek je drustveno bice i »istorijsko bice« jer se upravo u tom polju realizuje. Otpisavsi svako religijsko vidjenje i tumacenje, on u sferi drustvenih nauka zaista nudi novinu, iako se ne moze reci – to i sam priznaje – da je time ponudjeno i ono sto bi bio konacan odgovor o udesu covekovom u prostoru i vremenu koji sezu i dalje od »istorije«. Ovakvim je svojim izazovima – zapravo citavom sumom izazova – K. Kastoriadis otvorio sporove koji su posebno podsticajni u oblasti drustvenih nauka. * Kornilios Kastoriadis je rodjen 1922. godine u Carigradu; proziveo je zivot mislioca i borca koji je avantura u pravom znacenju reci. Rano je pristupio KP Grcke ali je takodje rano uocio da i toj partiji nedostaje ona »radikalna imaginacija« bez koje nema ni kritickog misljenja ni stvarnih promena u drustvu. Vec 1944. on je blizak trockistima, ali i sa njima raskida brzo jer se i taj »model« sve vise manifestovao kao model u sluzbi jedne moderne tipicno oligarhijske moci, kakav je bio i staljinisticki model teorije i prakse. Njegova dela kakva su L’Institution imaginaire de la société iz 1975, Les Carrefours du Labyrinthe iz 1978, Les Domaines de l’Homme iz 1986, te Uspon beznacajnosti (prevedeno kod nas – »Gradac« Cacak 2000; preveo F. Cetinic) – tek se danas, posle njegove smrti (1997), sakupljaju i do sada je to obiman opus od osam tomova. Uz sabiranje idu i prvi pokusaji tumacenja koji vec na pocetku uistinu najavljuju onu sumu izazova koje je ovaj mislilac ponudio modernoj teoriji drustva. U tom delu posebno mesto zauzimaju bogate sveske casopisa Socialisme ou Barbarie koji je izlazio od 1948. do 1965. Sveske nude i obilje dokumenata o burnoj 1948. kada su recimo iz trockisticke Internacionale nudili podrsku Titu – cemu se Kastoriadis usprotivio – a posebno o agoniji staljinistickog sistema oligarhijske moci, uz kriticke analize jednog iskustva kako Istoka tako i modernog Zapada. Danas se primera radi dobro zna – iz svedocenja savremenika – da su tekstovi iz tog casopisa bili snazna duhovna inspiracija vodjama majske pobune iz godine 1968, ali i svima onima koji su trazili odgovor na pitanje o mogucem razumnom prevladavanju »vecnog« modela oligarhijske moci u cijoj senci stoje mucna iskusenja moderne demokratije. * Moze se njegova hipoteza o nastanku ljudskog drustva posmatrati razlicito, on je uostalom nigde apodikticki ne namece, ali mu malo ko spori snagu izazova i podsticaj za novinu. To ga je i drzalo u zizi polemika sve do smrti godine 1997. kada su burna zbivanja u Evropi – pad Berlinskog zida i »urusavanje« ruskog modela komunizma – pokazala svu intelektualnu vrednost Kastoriadisovih traganja, koja je on, zajedno sa zbivanjima »uzivo«, stigao da komentarise, ukljucujuci tu i dramu Balkana. Sumirajuci duhovni izazov ovog mislioca, na pozadini upravo pomenutih zbivanja – uz neke tekstove koji jos nisu usli u knjige – Robert Redeker je, po svemu sudeci, krenuo najboljim smerom.¹ Kastoriadis je – i prema ovom istrazivacu – jedan od najvecih mislilaca u oblasti drustvenih nauka minulog veka koji, sto je retko, smelo pristupa fenomenu politike bez uobicajenog upravo politicko-ideoloskog i politikantski naglasenog dnevno-politickog angazmana. »To je pisac koji politizuje zivot svojih citalaca« u smislu podsticaja traganja za novinom koju jedino uspesno otvara dah i duh »radikalne imaginacije«. Oligarhijska moc je jednako prisutna i na Istoku i na Zapadu iako je stepen politickog ucinka razlicit, a demokratija je zeljeno stanje, no jos uvek ne i realno stanje. U tom delu »akcija prelazi u misao i misao u akciju«, kaze Redeker, pri cemu je tesko naci modernog tumaca i mislioca koji je, u meri u kojoj je to poslo za rukom Kastoriadisu u njegovom delu, toliko uspesno povratio smisao i dostojanstvo pojmu politika. Kastoriadis naime u fenomenu politike istrazuje ne samo neko »vodjenje javnih poslova« vec i »ono drugo« i »onog drugog« a posebno nosioca svake kreativnosti, a to je ljudska licnost koja se iz Haosa pomolila upravo sa zeljom da bude autonomna, kako je ona i stvorena od samoga Tvorca koga – na to smo podsetili – Kastoriadis ne uzima kao snagu koja stvara i determinise odnose u svetu pa i u ljudskoj zajednici. I ovde bi uostalom bila na mestu neka sira rasprava o odnosu ovog mislioca prema hriscanskim personalistima – posebno kada se ima na umu njihov stav o drustvu i ljudskoj licnosti u njemu – o cemu svedoce i njegovi dijalozi u casopisu Esprit. Odnos autonomnog drustva i u njemu autonomne ljudske licnosti je uostalom i onaj najsiri krug u svekolikom delu ovog mislioca, a o tom krugu i njegovim delovima rasprave tek pocinju. Kada Kastoriadis kaze da se drustvo »samo-stvara i to neprekidno« on ne misli samo na stvaranje jednom i zauvek, vec na stvaranje kao proces. O tom pak procesu on nudi hipoteze ali ne i recepte jer je njegovo delo jedna vrsta imaginativnog anti-recepta. * Trajno odustavsi od sfere »transcendentnog«, jos dalje od svakog vida mitskog misljenja i mitologizacije istorije, u nastojanju da objasni nastanak drustva i licnosti, Kastoriadis ne moze da zaobidje upravo neke mitoloske »slike«. To se jasno vidi u objasnjenju pojave licnosti u smislu persona sto je i kljucna rec u njegovoj antropologiji. U cestim navodima jasno se iscitava okosnica drevnoga mita o devojci–leptiru koju voli Eros snagom jedne ljubavi koja poseduje generativnu moc i u telesnom i u duhovnom smislu. Eros svoju devojku srece po noci, u haosu tmine, a uslov njihove veze je upravo u toj noci i tom haosu. Jednom, u mrkloj noci, »zeljno« devojka–leptir je osetila potrebu, neodoljivu kao i ljubav, da sebe vidi i posluzila se ogledalom – i tu je bio kraj. U ogledalu je ugledala lik–licnost, ali Erosa sa njegovom vecnom ljubavlju vise nije bilo. Znamo i ostalo jer mitski obrasci su istovremeno simbolicni i jednostavni – ona je Erosa–Amora pronasla posle mnogo godina iskusenja u jednoj ljubavi koja je ljubav u Bogu. Jednom tako otkrivena, samo-otkrivena ljudska licnost prepoznaje se u istoriji kao nesto posebno, autonomno i drugacije od svega zivog. Tokom te istorije licnost je – prema Kastoriadisu – bila »na rubu onog bunara–bezdna«, i »tek jedna opna koja pokriva Haos«. Koliko god ta »opna« bila slabasna ona je ono jedino sto vaspostavlja smisao i sveta i sebe same jer »istorija je ono u cemu se i preko cega se pojavljuje smisao«. Taj smisao je onaj osnovni »domen« ljudske licnosti kako se kod Kastoriadisa to i naglasava. To je objasnjenje onog »samo-stvaranja« koje je kod ovog mislioca najcesca sintagma. »Covecanstvo se stvara tako sto jednako izvlaci pitanje znacenja kojem odmah daje i odgovor.« Kastoriadis tu misli na jedan odgovor u vremenu i prostoru koji, naravno, nije konacan odgovor jer se ljudska imaginacija ne zaustavlja vec po svojoj prirodi. Drustvene institucije u tom smislu imaju »imaginarno–imaginativno znacenje«. U osnovi je ljudska licnost koja bez autonomije zapravo to i nije, i kao takva ona je jedini katalizator promena i jedini garant–jemac da oligarhija ne bude trajno stanje. Ovu »sliku«, videli smo, Kastoriadis je pozajmio iz grcke mitologije i njen je smisao – po sebi se razume – racionalizovao. Bilo kako da se pojavila u svetu, ljudska licnost je tu – ona se ogleda u sopstvenom i istorijskom ogledalu. Istorija se ogleda i u njoj i u njenom ogledalu. Tom se vidjenju nema mnogo sta prigovoriti, ali se lako opaza da Kastoriadis svesno »preskace« svaku religijsku viziju pa s njom i hriscansko vidjenje nastanka i pojave ne samo lika–licnosti vec i jednu bitnu crtu koja sledi – kao cinjenica evropske kulture i civilizacije – u Evropi sa pojavom hriscanstva. Anticki svet i njegova »slika sveta« nisu tek na takav nacin sisli sa istorijske scene. »Stvaranje ex nihilo« – kaze Kastoriadis – »i uoblicavanje u odredjenoj formi i do odredjene forme, ne znaci stvaranje cum nihilo« i o tome sto je oznaceno kao »nesto« ili kao »nista« on ne zna mnogo kao sto o tome ne zna mnogo ni teologija koja je – to je priznanje samih otaca i ucitelja Crkve – moguca samo kao »bogoprilicna« ali ne i kao egzaktna nauka. Medjutim, kada je o licnosti rec, upravo Kastoriadis nudi mnogo. On je svesno pomerio sliku sveta sa duhovnog na fizicki–istorijski plan da bi jos jednom istakao svoju tezu kako se drustvo »samo-stvara i nanovo stvara«. Ta dijalektika kod njega nije igra recima vec okretanje licnosti koja se tek u istoriji prepoznaje. Kastoriadis i naglasava da »nema poslednje instance« na kojoj se trajno sankcionise znanje–saznanje jer su i ti procesi razumljivi samo u stanju–nastajanju. Ne samo da je licnost autonomna vec je jedina mera jer je snaga imaginarnog–imaginativnog. Preko nje drustvo sebe permanentno »izmislja u slobodi«. Ako bi se problemi nesto uprostili – sam se Kastoriadis ne kloni takvog uproscavanja – moglo bi se reci da njegove teze podsecaju na neke klasicne marksisticke teze. To je, medjutim, samo privid. Ne spori ni Kastoriadis onu fojerbahovsku maksimu prema kojoj je »covek delo covekovo« iako je u tom vidu ne prihvata jer ona ne govori mnogo buduci da je i svet ne-ljudskog u drustvu delo covekovo, buduci da je i ljudsko nesavrsenstvo u drustvu delo covekovo. On je Marksovu devizu prema kojoj je covek »proizvod rada« odbacio svesno jer covek je, sa mrezom institucija, prevashodno »delo radikalne imaginacije«. Otudjeni svet sa svojim institucijama zla i nepravde takodje je delo covekovo, ali Kastoriadis misli na autonomnu – znaci svesnu – ljudsku licnost koja moze za sebe zahtevati autonomno pravo jer se odredjuje prema etickoj vertikali koja je – to on naglasava – temeljna odrednica humaniteta. Ako covek nije »izveden« iz transcendentnog, a Kastoriadis to misli, on je – i tu je njegovo neslaganje sa hriscanskim personalistima – ipak i »nesto vise od ovoga sto je«. Bez obzira na ovu razliku on je, ipak, blizak personalistima jer licnost ne zamislja izvan jasno personalizovane sfere ljudske zajednice. Nju, pak, ljudsku zajednicu on vidi takodje kao autonomnu sto ce reci kao slobodno drustvo u kojem ne treba da se oblikuje »celija« oligarhijske otudjene moci. Demokratija nije dostignuto stanje, ali samo u njenom okviru licnost ima sanse da se aktivno, svesno i »zeljno« angazuje. »Radikalna imaginacija« upravo i njoj – takvoj licnosti – pripada jer se samo u polju osobnosti–licnosti i srece. Jos je Marks podsecao da pauci po svoj prilici ne prate svoj rad–stvaranje planom–mastom–imaginacijom, kao sto to ne cine ni ptice. Promena u svetu je bilo, ali sve do danasnjeg dana – to je jedna misao koju Kastoriadis ponavlja – nije uspostavljena institucija koja bi oznacavala stvarni istorijski pomak. Sto se demokratije tice, on je jasan – nje nema jos uvek ni na Istoku ni na modernom Zapadu u autenticnom vidu. * Posebno pa cak i privilegovano mesto medju temama koje opsedaju Kastoriadisa ima tema o nastanku modernog Zapada. I tu – ako na to uopste treba upozoravati – kod njega nema ni traga onih simplifikacija koje prate famoznu istorijsko-kulturolosku relaciju Istok–Zapad koja potencira nekakvu »prednost« jednog sveta nad drugim. Kastoriadis najpre uspostavlja jednu svoju periodizaciju – moderni se Zapad formirao u razdoblju izmedju XIII i XVIII veka. To bi bila prva faza dok su druge dve epoha kritickog misljenja – moderno doba – i savremeno bekstvo u konformizam koje on u jednom delu – Uspon beznacajnosti – oznacava razlicito ali najcesce recju beznacajnost. Tom se fenomenu opire filozofija koja je »osnovni element grcko-zapadnog plana individualne i drustvene autonomije« i u tom smislu ne moze biti ni govora o nekakvom »kraju filozofije«. Jos jednostavnije, za Kastoriadisa je filozofija ekvivalentna kritickom misljenju, neposustaloj refleksiji i traganju za smislom i oblicima novih »imaginarnih institucija«. U istoriji modernog Zapada, kao i Zapada uopste, bilo je oligarhijski naglasenih groznih faza – on ih cesto nabraja – ali je to jedina civilizacija koja je »prezivela« i to stvarno jer je »samo Zapad stvorio onu sposobnost unutrasnjeg osporavanja i dovodjenja u pitanje svojih vlastitih ustanova i ideja u ime razumske rasprave«. Nije nista novo govoriti o gresima Zapada – oni nisu nista manji nego gresi Istoka tokom istorije – ali se ne moze reci »da su zapadna drustva mrtva, da ih je istorija otpisala«. To se videlo i 1968, recimo, kada je jedna radikalna »kontestacija« delovala kao negacija Zapada u ime Istoka sto ona u stvari nije bila – »sezdesetosmasi« su bili upravo ti koji su aktivirali radikalnu imaginaciju u borbi protiv institucija koje su bile oligarhijski utemeljene. To je pokazao i kraj ruskog modela komunizma za koji – za taj kraj – i Kastoriadis, kao i F. Fire, upotrebljava izraz »velika tajna«. Ono sto se oznacava kao »tranzicija« u Kastoriadisovoj duhovnoj sferi ne znaci mnogo – sada Istok jednostavno hoce na Zapad i vraca se arhaicnim oblicima za koje misli da ih na Zapadu ima u tom vidu. Zapad ima privlacnu moc iako vise nema snagu one asimilacije kakvu je nekada imao. Zapadna demokratija, lose vidjena s Istoka, nije puna sloboda autonomije licnosti i drustva jer je »zaista liberalna oligarhija«. Gresi se mogu naporedo redjati sa necim sto to nije – i Kastoriadis tako i postupa. Opsta slika potrosacke civilizacije nudi jednu stranu, ona je i najprivlacnija za Istok, ali u krilu te civilizacije sve vise izranja »beznacajnost« koja suvereno vlada. Jedno je, medjutim, govor o gresima Zapada i krivici zapadne civilizacije – oni se mogu vrednovati i strogo politicki – a nesto sasvim drugo otpornost te civilizacije da opstane kao model. Ono prvo je logicno i nuzno a ovo drugo je problem na aksioloskoj skali na kojoj se razlikuju takozvana dovrsena i nedovrsena drustva. »Govor o krivici Zapada je« – kaze Kastoriadis – »demagoski i apsurdan« jer njegova civilizacija ne proizvodi samo »tehniku i mitraljeze«. Da bi podvukao ono na sta preciznije misli on, u sadasnjim relacijama Istoka u fazi »tranzicije« i Zapada koji trazi neki model demokratije, istice: »Bilo bi jos gore da je Zapad izgubio«. U tom kontekstu grcki mislilac dodiruje i bespuca balkanske krize i veoma ih jednostavno objasnjava.² Novi gresi Zapada – njih Kastoriadis detaljno nabraja i analizira u svojim delima – stoje naporedo sa njegovom specificnom sposobnoscu. Ona se pak sastoji u jednoj vrsti iskupljenja jer je zapadni covek postao svestan istorije, on je kriticki prosudjuje, nije njome opterecen, a licnost ljudska u krilu te civilizacije sve snaznije prepoznaje sebe kao onaj faktor bez kojeg se nijedan proces ne moze verodostojno realizovati. Zahvaljujuci toj sposobnosti Zapad je prevladao citav niz kriza, pa i famoznu krizu kapitalizma koju su kao svoju dijagnozu bili ponudili – jos pre marksista – evropski socijalisti. Nije nastala nikakva »drzava blagostanja« ali drzava dobija vidljive karakteristike socijalne drzave u sirokom smislu tog pojma. Potrosacka groznica ga istina obezduhovljuje, ali u svesti elite nema ni traga uverenja da je homo oeconomicus kvintesenca ljudskih napora i cilj kojem se jedino ima teziti. Dogma o »globalizaciji« postoji ali se i ona posmatra – i refleksivno valorizuje – upravo u smislu opomena kakve je ostavio u svom delu ovaj grcki i evropski mislilac. Samo autonomna licnost – persona – i autonomno drustvo koje se imaginativno oblikuje izvan polja oligarhije, mogu prihvatiti rizike promena koje su kao proces nesto ireverzibilno. Nevolja je u tome sto taj Zapad vise ne »stvara nova znacenja«, a ona se mogu stvarati radikalnom imaginacijom koja je u delu Kastoriadisovom zadobila znacenje glavne pokretacke snage u tokovima drustvenih procesa. U tom smislu nije na odmet nijedno od onih »ponavljanja« koja se u Kastoriadisovom delu srecu – u njima su sadrzane vazne opomene. Mirko Djordjevic ¹ Robert Redeker: Cornelius Castoriadis ou la politisation de l’existence – Les Temps modernes nb. 609, Paris 2000, gde su ponudjeni zaista pravi reperi za citanje ovog dela, a u novije vreme se organizuju i posebni simpozijumi o piscu i delu. ² Ostali su bez rezultata pokusaji da se K. Kastoriadis uvuce u onu igru koja je bila opsela francuske intelektualce, koja se sastojala u svrstavanju za i protiv. Kastoriadis je prvi potpisnik jedne poruke koju je – zajedno sa jos oko stotinu grckih novinara, profesora, knjizevnika i drugih – uputio srpskim gradjanima koji se bore za demokratiju, a koja glasi (Nasa Borba, 3. 05. 1997): Solidarnost sa borbom za demokratiju u Srbiji Mi, gradjani Grcke, izrazavamo svoju podrsku i solidarnost sa vasom borbom za osvajanje prava na demokratiju u Srbiji. Vasi pravedni zahtevi za postovanje narodne volje na izborima od 17. novembra, za oslobadjanje mas-medija od jednopartijske drzave i za odbranu elementarnih sloboda, predstavljaju nuzne uslove za povratak Srbije u Evropu i savremeni svet. Nepokolebljivi protest, mitinzi i demonstracije gradjana i studenata Srbije, koji traju vec vise od sedamdeset dana, razotkrili su svu golotinju Milosevicevog rezima i otkrili su njegovu jedinu dimenziju – odbranu interesa njegove apsolutne vlasti. Milosevicev rezim, iskljucen iz svih svetskih organizacija, nastavlja svoje monotone pokusaje stvaranja spoljnih i unutrasnjih neprijatelja, odavno vec delujuci van svakog vremena i prostora. Produzavanje zivota ovom neslobodnom rezimu gomila nove opasnosti od krvoprolica u Srbiji, koju je taj isti rezim doveo do unistenja. Svakodnevno jacanje vaseg pokreta pokazuje da ce demokratija u vasoj zemlji pobediti. Ova pobeda je osnovna nuznost za ostvarenje mira, blagostanja, dobrosusedskih odnosa, stabilnosti i slobodne koegzistencije, koliko medju narodima bivse Jugoslavije, toliko i u sirem regionu. U ovoj svojoj pravednoj borbi primite nasu najtopliju podrsku. Razgovor o jednom projektu Individualna i kolektivna autonomija Sadrzaj

Posaljite nam vas komentar