Dogadjanja

Kikinda: vreme sindikata

Bomba na severu

Livnica, najveca i jedna od najstarijih fabrika u severnom Banatu, od "lokomotive razvoja", kako je svojevremeno nazivana, sve brze postaje socijalna bomba ciji fitilj samo sto nije planuo. Inostrani dugovi jos pre pet godina su premasili vrednost celokupne imovine fabrike, izjavio je na nedavno odrzanom zboru Mirko Latinovic, zamenik generalnog direktora Tibora Sebeka, a strah 4350 radnika raste iz dana u dan zbog Sebekove izjave da je za funkcionisanje firme neophodno da se broj zaposlenih smanji, brzo, i najmanje za 1500 ljudi, u protivnom dug mesecno raste za novih 700 000 DEM. U tako uzavreloj atmosferi, novi sindikalni rukovodilac fabrickog Veca saveza sindikata postaje Dragomir Prodanov (48 godina), inzenjer masinstva, projektant masina i opreme. Prodanov, bivsi clan Srpske radikalne stranke, poznat po ostrim izjavama na racun rukovodstva, i onog "od pre" i onog "od posle" 5. oktobra, kao osnovni cilj sindikalne organizacije najavljuje bespostednu borbu protiv kriminala i manipulacija u fabrici (sto, u principu, nije posao sindikata). Inace, plata radnika ne prelazi 140 DEM, a nisu davna ni vremena kada su radili za 150 dinara mesecno, ipak ne pomisljajuci da bi mogli da se pobune. Mnogi su mesece i godine proveli na prinudnim odmorima (kategorija prinudnog odmora poznata je samo na prostorima bivse Jugoslavije, nigde drugde) ili potrazili posao van Livnice. U fabrici vladaju nesnosni uslovi, ima radnih mesta, narocito u pogonima "temperliv" i "jezgrarnica", gde ljudi, zbog udisanja otrovnih gasova, radeci u prasini i na promaji, vrlo brzo zarade karcinom pluca, i u "cinkarnici", gde su teski metali, i nije retkost da radnici vec posle godinu-dve rada ostanu bez svih zuba. Kao osnovni program VSS Livnice, i svoj licni program, Prodanov istice trazenje odgovornosti celnih ljudi fabrike, za propast firme i zato sto nisu uspeli da obezbede posao radnicima. Na pitanje: a sta sa radnicima koji ce dobiti otkaz, da li im je obezbedjena pomoc u novcu i namirnicama, ili prekvalifikacija, novi sindikalni lider odgovara da otpustanja jednostavno "ne sme biti":
"Stojim na stanovistu da oni koji su nas do ovde doveli nemaju ni moralne ni bilo koje osnove da bilo kome daju otkaz; dakle, moj prvi zadatak ce biti da radnici ostanu, a krivci za sve ovo budu pozvani na odgovornost. Nije kriv visak radnika, nego manjak posla, a ko je bio duzan da radnicima obezbedi posao? Na isti nacin, trazicu da se preispita rad svih Livnicinih predstavnistava u inostranstvu, koliko su nas kostala, a koliko poslova su nam obezbedila. Posebno smatram da je neophodno da u fabriku dodju eksperti i strucni timovi da utvrde da li se u Livnici odigravala pljacka preko papira, 'burazerska privatizacija' ili, kako je u Madjarskoj zovu, 'gulas privatizacija'".
Prodanov je decidno nabrojao sta ce sve sindikat preduzeti u narednom periodu: prvo, sazvace vanrednu skupstinu deonicara, da trazi odgovornost sadasnjeg rukovodstva; da se utvrdi stvarno finansijsko stanje fabrike; da se od rukovodstva trazi program izlaska iz krize; da se pozovu predstavnici Vlade Srbije i Pokrajinskog izvrsnog veca i da se pripremi detaljan biznis program; da se sindikat angazuje u izboru prvog coveka fabrike i stane uz njega, a taj prvi covek da ne bude ustolicen od strane DOS-a, nego izabran na regularan i legalan nacin. Svoje predloge, narocito onaj da se izglasa zakon po kojem je rukovodstvo firme obavezno da raspise referendum, pa da radnici referendumom glasaju o poverenju rukovodstvu (sadasnjem i buducem), Prodanov je prezentirao i na sastanku VSS Vojvodine, pa mu je saopsteno da je to sto on predlaze - povratak na samoupravljanje.

Recenice "ko je kriv" i "radnici ne smeju ostati bez posla" aktuelne su, ocigledno, kao i pre deset godina, kada je tek pocelo da nam se desava sve sto je danas izvesno. U medjuvremenu, srusilo se mnogo od nekadasnjeg "imidza" Livnice. Ova firma, poznata po vecito malim platama, stisavala je socijalne nemire na druge nacine, pruzajuci radnicima izvesne "pogodnosti": zaposljavala je bukvalno sve; davala je mogucnost "interne kvalifikacije", to jest, radnicima sa osnovnom skolom priznavala srednju skolu, a radnicima sa srednjom skolom visu skolu ili cak fakultet; stipendirala je i zaposljavala decu radnika; bilo je nekad i luka i uglja za radnike; radnici su imali obezbedjeno sindikalno letovanje u Livnicinim odmaralistima, smestenim uglavnom na hrvatskom primorju. Sva ova zamazivanja ociju bila su izgleda dovoljna da radnici otrpe to sto imaju najmanje dana godisnjeg odmora a najvise radnih subota u Kikindi, te da ponosito rade na mestima gde su ljudi zadobijali teske povrede ili ostecenja zdravlja, umesto da nadaleko i brzo beze iz ovakvog okruzenja. Od strajka u Livnici strahovala je svaka lokalna vlast tokom poslednjih godina, a nedavni vrlo ostri i bucni zborovi u fabrickom krugu prete da se izrode u nesto slicno. Ljudi, kako se dâ utvrditi u razgovorima, jednostavno zele da dobijaju platu i da vec jednom vide taj bolji standard koji im je godinama obecavan, "samo ako se jos malo strpe". Strpljenje ocigledno nije donelo cekane blagodeti, a otpustanje, ako bas i ne bude masovno, kako je najavljivano, tesko ce moci da se izbegne. Pominje se da je firma postala toliko jeftina da je moze kupiti svako, ali, kako je prezaduzena, Livnica ne moze na tender. Istovremeno, fabrikom kruzi prica da bivsi a i sadasnji rukovodioci imaju privatne firme u Madjarskoj i Americi, ali, istice Prodanov, o tom potom, kad se skupe dokazi.
Po ubistvenoj hladnoci (-20 Celzijusovih), koja je sredinom decembra zadesila Kikindu, 717 radnika Livnice jos ceka odavno uplaceni ugalj. Stari sindikalci nisu uspeli da ga obezbede, a novi se trude, ali, za sada, napori ne daju rezultata.

Gordana Perunovic Fijat