Prevod

Katastrofa nije neizbezna

Jurij Afanasjev

U danasnjem svetu Rusija lici na kometu koja se odnekud odvojila i izgubila u svemiru. Ona obitava u tom svetu nemajuci sustinski gledano jasne i adekvatne predstave o njegovoj prostornoj, vremenskoj i sustinskoj konfiguraciji. O nekim takvim ruskim predstavama, tacnije i najpre o predstavama danasnje upravljacke elite moze se delom suditi po tome kako se sada formiraju nasi spoljnopoliticki orijentiri.1 Svoju spoljnopoliticku strategiju Rusija gradi na temelju koncepcije bipolarnosti koja tezi odrzavanju geostrateskih balansa, protivljenju stvaranja jednog sveta sa jednim centrom i najzad afirmaciji pretenzija Rusije na jedan od centara u toj svetskoj bipolarnosti. Ta koncepcija - kako je preciznije odredjuje Ministarstvo inostranih poslova "kao bipolarnost svetskih centara moci" - nije samo nerealna, vec je i opasna i stetna i to ne samo za Rusiju. Svet koji se dugo odredjivao naizmenicnim stanjem mono i bipolarnosti odlazi u proslost. Mozda ce delovati cudno, ali upravo ono uporno - i za sada i uspesno - nastojanje SAD da sacuvaju lidersku poziciju u savremenom postkapitalistickom svetu govori o oprastanju od svih vidova mono ili bipolarnosti. Amerika je upravo i prinudjena da se bori za globalnu hegemoniju jer ocevidno poslednjih godina gubi nesto slicno... Sto se tice pak glavnih rezultata skoro dvovekovnog ucesca u takvoj trci, oni su sto se same Rusije tice zalosni.
Oni su zalosni ali ne samo u tom smislu sto se mi tom zavetnom cilju realno nikada nismo ni priblizili. Status druge sile u svetu nakon poslednjeg svetskog rata je znacio - kako je to sada jasno - samo neko iluzorno priblizavanje statusu svetskog liderstva. Uloga "velesile" nicim nije bila obezbedjena - ni ekonomski, ni socijalno ni duhovno. Osnovu za tu fiktivnu blizinu liderskoj poziciji predstavljale su lazne vrednosti i prioriteti, kao i razorna moc vojnog arsenala. A glavni negativni rezultat trke za gospodarenjem svetom - Rusije i SSSR-a kao drustva i kao zemlje - bio je, kako se to i pokazalo, konacno podriven. Do krajnjih granica su bile iscrpljene prirodne i ljudske rezerve i doslo je i duhovno osiromasenje naroda... Bogati su ostali bogati, siromasni su ostali siromasni. Pojavilo se sedam najnaseljenijih zemalja, a medju njima su Kina i Rusija koje su otvoreno nezadovoljne svojim sadasnjim polozajem i koje su spremne za probijanje u red bogatih. Ako hocete to je sve. U vezi s tim je Fernan Brodel - ja sebe smatram njegovim ucenikom - zapazio - "Karte se u istoriji ne dele jednom, ali uglavnom dosta retko, a aduti se po obicaju nadju u jednim te istim rukama". Koncepcija bipolarnosti na kojoj uporno insistira zvanicna Moskva, racunajuci da bude jedan od polova, u sustini je pretenzija na novo deljenje spila karata od strane nekadasnjih igraca, a u toj igri za sada sigurno nema nijednog aduta na ruskom racunu. U tome je nerealnost koncepcije bipolarnosti... Na primer, vidno se smanjuje uloga drzave u svim vidovima komunikacija. Ta je pojava vec dobila i odgovarajucu formulaciju - "nestanak drzave" ili fading away of the State. Funkcije drzave prelaze, s jedne strane, na razne naddrzavne korporacije, a s druge strane, ali u manjoj meri, na mnogobrojne korporacije na regionalnom i lokalnom nivou unutar drzave. U Rusiji se, posebno, slicna tendencija realizuje u formi "privatizacije" drzavne vlasti, u smanjenju realnih mogucnosti drzave da utice na ponasanje ekonomskih subjekata... Opasnost koncepcije bipolarnosti za samu Rusiju i za svet lezi u tome sto slicna ideologija de facto ignorise najvaznije realne cinjenice savremenog doba, kao i tome sto i dalje racuna na nastavak geostrateske politike XIX veka i prve polovine XX veka. Time se, uz sve ekonomske, tehnoloske, drustvene i druge sinhrone neujednacenosti na nasoj planeti, u jednu buducnost projektuje jos i ona dodatna razjedinjenost covecanstva po osi vremena.
Vec sada se mogu - sto je ocevidno bolno i mucno - posmatrati ogromne oblasti Zemlje koje su, kako se cini, zauvek ispale iz savremenog sveta. Tamo, do tih zona, stize buka i vreva danasnjega dana, ali kao po pravilu to u takvim enklavama ozivljava ne neke promene nabolje vec obrnuto - jacanje najrazlicitijih arhaicnih vidova, sirenje najprimitivnijih oblika gazdovanja i opstenja. Stice se utisak da njihovi upravljaci teze da se necim ograde od tog zova na uzbunu koji ih plasi i na koji se nisu navikli. Dovoljno je baciti pogled na Iran, Avganistan i na mnoge africke zemlje - imamo jacanje radikalnog fundamentalizma, obnovu srednjovekovnih oblika obicajnog prava, ksenofobiju i naturalizaciju privrednog zivota. Pojave tog tipa opazaju se i u Rusiji. U jednom momentu to je vracanje inace nikada konacno ukinute smrtne kazne, vaspostavljanje nekadasnje "simfonije" Pravoslavne crkve i drzave, u drugom pak vracanje simbola imperijalnog dvoglavog orla kao drzavnog simbola, te nastojanja da se ponovo podigne spomenik Djerzinskom na Lubjanki... I tako se u toku citave istorije Rusije moze konstatovati - s radoscu ili s bolom - sledece: strateski stav i dalje postoji, a za realni cin koji je bio odgovarajuci mogucnosti vise nema.
U sustini to i jeste istorijski kraj Rusije kao imperijalne drzave.
Rusije u tom smislu nema i nece je ni biti, kao sto nema i vise nece biti ni Vizantije, Austrougarske ili Britanske imperije. Sama po sebi cinjenica zavrsetka istorije jedne imperije nije ni nesto novo ni originalno, ali ovaj oblik kojim se okoncava istorija Rusije kao svetske sile je zaista nesto jedinstveno. Mislim na vec istaknute manifestacije arhaizacije drustvenog zivota. No, problem nije samo u postojanju te arhaicnosti, mnogo je vaznije, i to sustinski, upravo ono sto se javlja sada... Jednostavno receno, sadasnja raskrsnica je nesto kobno, nesto odlucujuce i to ne samo za samu Rusiju.2 Ako se Rusija u takvim situacijama bude iskljucivala iz glavnog toka - mainstream - medjunarodnih odnosa njena ce sudbina u tom slucaju biti - nastavak marginalizacije. Ako se ova predstava "opasne zemlje" bude zadrzala i ustalila, to ce neizbezno dovesti do neprihvatanja i odbacivanja ruske politike, pa prema tome i do neizbeznog kolapsa u privrednoj sferi. Bez razvoja zasnovanog na poverenju, bez svestrane saradnje sa demokratskim, tehnoloski razvijenim Zapadom u savremenim uslovima, svidjalo se to ili ne onima koji govore o ruskoj velicini i slavi, o posebnosti ili samodovoljnosti - mi se neizbezno priblizavamo politickom i ekonomskom samoubistvu... Rusija nece biti opasna samo onda kada se jednom i zauvek bude odrekla pretenzija velike sile - velikodrzavnih pretenzija - i potrage za likom "stranog neprijatelja", kao i koketiranja sa snagama koje je odbacila medjunarodna zajednica, koje predstavljaju opasnost za mir i bezbednost na planeti. Ona ce to biti kada bude prestala da se nostalgicno osvrce na svoju totalitarnu proslost koja je potonula u Letu, u reku zaborava - kada se bude konacno ukljucila u glavni tok svetske civilizacije i kada bude ravnopravno ucestvovala u globalnim procesima koji dobijaju na zamahu, u cijim se okvirima stvara potpuno novo postindustrijsko i informaticko drustvo... I obrnuto, upravo ucesce Rusije u tim procesima, i poboljsanje njenih odnosa saradnje sa njoj toliko bliskom Evropom, moglo bi da predodvrati razne neugodne "sudare" u savremenom svetu, da ono novo izdanje Pax Americana ne bude zamena za objektivno i nuznu i sasvim normalnu "globalizaciju".

Izbor, prevod i komentari M. Dj.

1 Fragmenti iz knjige J. Afanasjeva Opasna Rusija - tradicije autoritarnosti danas - Moskva 2001. - koji se ovde nude vec u prvim reagovanjima su shvaceni kao dijalog - to istice i sam autor - sa tezama Alena Bezansona cije je oglede o stanju savremene Rusije Republika nedavno objavila. Afanasjev ne spori sustinu Bezansonovog stava, ali nudi jedno neposrednije vidjenje i tumacenje pozicije Rusije u savremenom svetu.
2 Videli smo kako A. Bezanson ovde vidi mogucnost nove svetske katastrofe, ali Afanasjev nalazi i mogucnost da Rusija pronadje svoj put medju drzavama savremenog sveta upravo kroz oslobadjanje od imperijalnog kompleksa.