Zavrsetak 2001, izuzetno dugacke i dogadjajima prenatrpane
godine, docekan je sa pomesanim osecanjima. Razloga za nadu gotovo
je isto koliko i razloga za zalost. Nasilje je dozivelo protekle godine
svoj veliki comeback; utkalo se u vrli novi svet. Videli smo mnogo
toga: teroristicke napade, najvecu antiteroristicku kampanju, novi
razvoj globalnih odnosa, Evropu ujedinjenu novcem, kloniranje ljudske
celije, male prljave ratove u Palestini i Makedoniji, papu kao lidera
levice. Ostali smo bez nekih od ponajboljih medju nama, izmedju ostalih
otisao je i francuski sansonjer Zilber Beko... Konacno je zavrsena
prva godina srbijanske tranzicije, koju ce oni koji mogu rado zaboraviti.
Nasa politika, nasa kultura, nasa svakodnevica nisu prociscene od
Milosevicevih modela. Veliki broj je samo neznatno modifikovan da
bi, sa demokratskim legitimitetom, ostao dominantan. Slutilo se da
do raskida sa sveobuhvatnim sistemom, kakav je bio Milosevicev, ne
moze doci preko noci, ali ni najgori pesimisti nisu verovali u pojavu
toliko mracnih ideja, mahom nacionalisticke provenijencije, za koje
se mislilo da su deo proslosti. Da je Srbija posle petooktobarskih
desavanja bila prepustena sebi, zivot u njoj sigurno ne bi bio idilican.
Sreca je da vodece svetske sile i drugi zainteresovani akteri nisu
pokusali da izbegnu svoju odgovornost prema gradjanima Srbije (pri
cemu se misli na odgovornost elite), pa smo, kao u Bekoovoj pesmi,
dobili sarmantnog vodica, u kojeg smo se pomalo zaljubili i koji se
pomalo zaljubio u nas. Na racun tih tananih osecanja nismo spoznali
citav svet, cak ni Moskvu, ali smo ostvarili opstu unutrasnju stabilnost,
politicku, ekonomsku i bezbednosnu; Srbija je prestala biti pretnja
miru u regionu i postala konstruktivan partner - koliko je to moguce
u ovoj fazi tranzicije. Budimo iskreni prema sebi, uticaj medjunarodne
zajednice bio je presudan za: ocuvanje vladajuce koalicije, usmeravanje
drzavno-pravnih pitanja sa Crnom Gorom u normalne tokove, zaokruzivanje
spoljnih granica i uspostavljanje odnosa sa susedima, pacifikaciju
oruzane pobune na jugu, rad na modernim ustavnim i zakonskim projektima,
oslobadjanje politickih zatvorenika, pocetak spoznaje o zlocinima,
hapsenje Milosevica, incident-saradnju sa Haskim tribunalom, drzanje
zlocinaca pod kontrolom, ipak mirnu vojsku, ipak mirnu policiju, kontrolisane
sindikate, defetizam u radnistvu, umerenu privatizaciju, privredu
koja nije totalno klonula, sanaciju bankarskog sistema, stabilno trziste,
promaljanje inostranih kompanija, bolje relacije sa svetom nego sto
ih zasluzujemo... Kada se vlasti hvale velikim dostignucima, sto cine
i suvise cesto za dobar ukus, oni samo pokusavaju pribaviti zakasnelu
demokratsku legitimaciju cudnoj povezanosti koja se razvila. Nije
uputno detaljisati o tananim osecanjima.
