Ogledi

Devedesete su u Srbiji predstavljale civilizacijski pad

Svakodnevni zivot u Srbiji - od haosa ka ravnotezi?

Svi mi, u izvesnoj meri, sada moramo iznova da nalazimo "svoje mesto", da se iznova "snadjemo" u svetu

Ivana Spasic

O svakodnevici nije lako analiticki govoriti. Ona je deo zivota svakoga od nas, dozivljavamo je kao nesto poznato i blisko, nesto sto se naprosto podrazumeva; zato najcesce izmice refleksiji. Pogotovo je tesko govoriti o svakodnevnom zivotu u jednom drustvu koje se, poput naseg, nalazi na kriticnoj tacki svog istorijskog razvoja. Kada pisemo o svakodnevici vlastitog drustva, dakle i sami sudelujemo u predmetu svog proucavanja, to nam, s jedne strane, donosi mogucnost dubljeg i iznijansiranog razumevanja, ali i, s druge, odsustvo prostorne, vremenske i kulturne distance, sa koje bi pogled mozda bio jasniji. Nalazimo se, dakle, pred dilemom: kako uvaziti dostojanstvo svakodnevnog zivota i njegovih aktera, njihovu "prakticnu racionalnost" i samosvojnu kreativnost, ali istovremeno ocuvati sopstvenu kriticku poziciju, odbraniti svoju "tacku nepristajanja" - na sve ono sto se u svakodnevici, sa njom, i iz nje dogadjalo?
Ovaj se tekst nudi citaocu vise kao zbir pojedinacnih razmisljanja i uvida, nego kao iscrpna i sistematicna slika koja pretenduje na naucnost. Verujem da je taj oprez primereniji slojevitosti ove teme, a i podsticajniji za zajednicko razmisljanje o nasem opstem pitanju - gde smo i kuda dalje.
Jos nesto na pocetku: upotrebljavacu pojam "svakodnevni zivot" kao da je to neki entitet, nesto sto se moze omedjiti i jasno sadrzajno odrediti; stavise, ponekad ce taj entitet delovati personifikovano, kao da je to subjekt po sebi koji nesto cini, hoce ili nece. Isto tako, o svakodnevici u Srbiji govorim uopsteno, kao da je ona ista ili sasvim slicna za sve ljude ovde; u zivotu, naravno, stvari ne stoje tako. Govorim i o "svakodnevnom akteru", koji je onaj obicni covek, anonimni akter, "narod", koji se moze definisati samo negativno: kao onaj koji nema moc, nije bogat, nije poznat siroj javnosti, ne krase ga nikakve specijalne osobine, ne odlucuje presudno o uslovima vlastitog zivota. Poput svakodnevnog zivota, ni njegov akter empirijski ne postoji "kao takav". Treba imati na umu da su ovo tek stilski konstrukti i metafore.

Civilizacijski pad

Kad govorimo o svakodnevici srbijanskog drustva danas, postoji nesto oko cega cemo se svi sloziti - i stari i mladi, i pametni i glupi, i "levi" i "desni", pa cak, verujem, i oni koji su poslednjih godina "dobro prosli", profitirajuci na jadu ostalih: naime, devedesete su u Srbiji predstavljale civilizacijski pad. Razlike u stavovima izranjaju kada treba identifikovati uzroke tog pada; ali, u to sada ne moramo ulaziti. Bitno je uociti da je svakodnevni akter na taj pad fakticki pristajao, ali ga je istovremeno, i paradoksalno, opazao kao pad (odgovori na pitanje: zasto je onda pristajao? sacinjavaju drugo veliko polje diferencijacije misljenja i politickih stavova). Mislim da se moze tvrditi da se u ovom trenutku taj akter nalazi na osetljivoj tacki postepenog spoznavanja da je za pad (i) sam kriv - koja spoznaja mu je dosad mahom bila udobno zaprecena mnostvom raznolikih "zaverenickih" objasnjenja, koja su se liferovala odozgo, ali su bila rado usvajana i "dole", u dubinama drustva. Cini se da se politicko nesnalazenje i neumerene reakcije u tekucim zbivanjima bar jednim delom duguju upravo bolnosti tog samosuocavanja.
Civilizacijski pad zapoceo je, opet po ironiji, milosevicevskom populistickom revolucijom u drugoj polovini osamdesetih (v. Popov, 1993). Jedan od instrumenata, ali i efekata te revolucije bilo je uzburkavanje svakodnevnog zivota, "izdizanje" iz sivila okostalih ustaljenih nacina, koji su u to doba sve vise proizvodili nezadovoljstvo i frustraciju. Ako se dobro secam atmosfere koja je tih godina vladala, "sistem" koji je omogucavao prethodne rutine vec je bio u dobroj meri istrosen; poceo je da slajfuje, a s njime i sviknuti nacini svakodnevnog zivljenja. Svakodnevica je, dakle, i sama zudela za nekim dubokim, grandioznim potresom koji ce joj otvoriti prozor u Istoriju i koji ce njenom akteru podariti ulogu od znacaja. Milosevic i razni njegovi pomagaci ponudili su nasem akteru upravo takvu ulogu, odnosno njenu iluziju, sto ovde izlazi na isto; "narod" je postala carobna rec, univerzalni kljuc, pozivanjem na koji se sve pokrivalo i sve opravdavalo. Ta pruzena ruka "sistema" bila je dovoljna da talasi partijsko-drzavnih puceva kojima se promena sprovodila na nivou sistema u prelomnom trenutku dobiju potporu u talasanju "narodnog" - svakodnevnog - nezadovoljstva, onog mutnog osecanja da "nesto treba promeniti".1 Ironija je u tome sto je sve to bila jedna velika prevara: akteri su dobili trajno "istorijski" svakodnevni zivot, koji ni posle petnaestak godina nikako da se vrati u normalu.
Ako u drustvenim naukama potrazimo teorijski okvir koji bi nam mogao biti od pomoci u analiziranju nase svakodnevice, okrenucemo se nekim varijantama marksizma, zatim fenomenologiji, anglosaksonskoj mikrosociologiji, te savremenim studijama kulture. Medjutim, odmah uocavamo jednu veliku manjkavost ovih teorijskih predloga. Vecina njih pretpostavlja ostru medjusobnu odeljenost, i mahom suprotstavljenost, "svakodnevice" i onoga sto joj je oprecno. Taj suprotni pol - koji se, vec prema skoli misljenja, oznacava kao istorija, drustvena struktura, institucionalni okvir, globalno drustvo, ili drustveni sistem - zamislja se kao bar relativno cvrst. Tacnije, postojanje neke minimalne drustvene stabilnosti uzima se kao preduslov da bi se svakodnevica uopste pojmila i istrazivala. Iako se prikazuju kao opsteprimenljive, te su teorije ocito pravljene za neka druga drustva, koja vec dugo nisu dozivela temeljne potrese (ili su uspela da ih zaborave). U nasem slucaju, one nisu od velike koristi, bar kao celovita resenja. Jer, ovde je najznacajnije upravo to sto se pomenuti opsti okvir raspao, a glavni predmet ispitivanja treba da bude kako se to odrazilo na svakodnevicu, i obratno, koji je udeo same svakodnevice u citavom tom procesu.
Da bismo tome pristupili, namece se pitanje kako postaviti odnos izmedju te dve osnovne ravni, makrostrukture i mikrosvakodnevice. Jedna mogucnost, koja se najcesce srece u teorijama poreklom iz stabilnih drustava, jeste uzeti svakodnevni zivot kao zaseban i autonoman domen, koji zivi u nekoj vrsti nezavisnog paralelizma sa sistemom. Za nas to, kao sto je receno, ne dolazi u obzir. Druga mogucnost je priznati ukrstanje, uzajamno proizvodjenje i preobrazavanje izmedju dve ravni. U tom slucaju, nalazimo se pred pitanjem smera uzrocno-posledicnog dejstva. U domacoj drustvenoj nauci, kod onih autora koji su uopste osetljivi na problematiku svakodnevnog zivota, prisutne su obe mogucne varijante. 1) Po jednoj, uzrocnost tece iz opstedrustvenog okvira ka svakodnevnom zivotu (npr. u radovima A. Milic, S. Bolcica, S. Vujovica); svakodnevni zivot je onda, zajedno sa svojim akterom, neka vrsta pasivne zrtve zbivanja nad kojima nema nikakvu kontrolu. 2) Drugo stanoviste uocava ulogu svakodnevnih rutina i navika, kao i svakodnevnog aktera, njegovog/njenog cinjenja i necinjenja, u promenama samog okvira; dakle, uzrocnost je ili obrnutog smera ili bar uzajamna, a svakodnevica, u slucaju naseg drustva, vidi se kao neka vrsta saucesnika u vlastitom propadanju. Najartikulisanije i najpromisljenije takav stav kod nas je izrazila Marina Blagojevic (1994), a implicitno, on lebdi u pozadini onih stanovista koji srpskom "mentalitetu", "kulturi" (ukljucujuci i "politicku kulturu"), tradiciji itd., dodeljuju znatnu objasnjavalacku tezinu. Obe strane su, kao sto cesto biva, donekle u pravu: prva ima neodoljivu ubedljivost za sve one koji su licno iskusili svakodnevicu u milosevicevskoj Srbiji, taj jedinstveni osecaj bespomocnog posmatranja kako se svet oko vas rusi. Druga ima taj veliki kvalitet sto "nama" svima, kao obicnim ljudima, pripisuje svojstvo delatnih aktera i priznaje efektivnost naseg delanja, i time uvodi ideju odgovornosti za vlastiti zivot. Ovaj stav je kritican prema "nama" samima i otud tegobniji, ali zato izbegava sentimentalno saosecanje sa "zrtvom" i, time sto otvara mogucnost kritike "zrtve" i njenog postupanja, makar joj priznaje ljudskost. Dodatna prednost drugog stava jeste to sto, ako se pazljivo formulise, pomaze da se uoce ne samo minusi, nego i plusevi, oni pozitivni resursi koji se mozda kriju ispod povrsine u samom svakodnevnom zivotu, a koji se mogu staviti u pogon u izgradnji buducnosti.

Haotizacija

Drugo obelezje savremenih teorija svakodnevice koje je u nasoj situaciji problematicno tice se njihovog "populizma". Doduse, sociologija svakodnevice donekle prirodno tezi izvesnom "populizmu", u sirokom smislu reci: vec samim tim sto se obicni ljudi, kao pojedinci i kao clanovi svojih uzih grupa, te ono sto oni rade iz dana u dan, uzimaju ozbiljno u obzir, iskazuje im odredjeno uvazavanje. Problem nastaje kada taj uopsteni respekt prema obicnom sklizne u nekriticnost, u apriorno pozitivno vrednovanje svega obicnog, kao sto se upravo dogadja u novijoj sociologiji svakodnevice. Ove teorije postuliraju dva jasno profilisana bloka - "narod" i "blok moci" - i naglasavaju konfliktnost, stalnu borbu izmedju njih. Tako u prvi plan izbija promucurni, nikad pokoreni "narod", njegova "opoziciona" i "progresivna" tumacenja poruka koje odasilje "sistem" (Stjuart Hol), neprekidni "gerilski rat" protiv sistemskih sila (Misel de Serto), lukavstvo i izvrdavanje kao "oruzje slabih" (Dzejms Skot), narodski cinizam i "zivotna mudrost" (Misel Mafezoli), ili "semioticki otpor" pucke kulture (Dzon Fisk). Medjutim, posmatrano iz ugla naseg drustva danas, indikativno je vec to sto se mi, posle svega sto smo iskusili, nakostresimo vec na sam spomen termina "narod", upotrebljenog u jednom nepropitanom obliku i sa automatski pozitivnim vrednovanjem. Jer, sta cemo sa "narodom", kad se sam "sistem" legitimise populisticki? Ko se to suprotstavlja, i cemu se suprotstavlja? Moglo bi se ustvrditi - i to bi bio na neki nacin produzetak polazne teze - da se anonimni akter u Srbiji, sve doskora, u znatnoj meri poistovecivao sa "sistemom", da uopste nije ni opazao svoju zasebnost, odeljenost, suprotstavljenost interesa u odnosu na "sistem". "Sistem" ga je tako neodoljivo ubedio da on zapravo govori njegovim glasom - narod je progovorio (v. Mimica i Vucetic, 2001) - da je anonimni akter godinama bio kooptiran. Zato je ovde tesko napraviti vec prvu diferencijaciju na dva bloka, a jos teze naci osnova za pohvalu "otporu" iz nediferencirane mase "naroda" kao takvog.
Bez ikakve sumnje, civilizacijski pad u zivotu ljudi u Srbiji znacio je pre svega lomljenje gotovo svih prethodno uspostavljenih svakodnevnih rutina. Vec je na prvi pogled vidljivo da su mnogi sviknuti "nacini kako se stvari rade", na kojima se svakodnevica temelji, postali obesmisljeni, nefunkcionalni, stavljeni van snage u uslovima gde se spoljasnji okvir rastocio. Tu mislim na splet procesa koji su sociolozi rano dijagnostikovali kao "razaranje drustva" (v. Lazic, 1994).2
Mnogo je aspekata u kojima je doslo do sloma okvira. Nestala je drzava u kojoj su ljudi ziveli, a ova koja je preostala - ili je napravljena, kako vam drago - nikako da se ustali. Nestanak prethodne drzave znaci da se srbijansko drustvo, kao okvir, u elementarnom smislu omedjenosti, u kojem se odvija "svakodnevni zivot u Srbiji", tek konstituisalo tokom devedesetih, i taj proces je jos uvek u toku. Ranije, u vreme SFRJ, tesko da bi se moglo govoriti o "svakodnevnom zivotu u Srbiji" kao necemu zasebnom od "svakodnevnog zivota u Jugoslaviji", jer srbijansko drustvo kao drustvo uglavnom nije postojalo. Proces konstituisanja drustva jos nije zavrsen zato sto je i postojeca federacija pod znakom pitanja, a uz to nije jasno od cega se Srbija i SRJ zapravo sastoje - status citavih delova ostaje nejasan, pri cemu se, stavise, drzavno-administrativni i socioloski kriterijumi ne poklapaju.3 Vrlo brojne grupe ljudi - izbeglice, i uopste ljudi jugoslovenskih biografija - postali su ljudi "ni tu ni tamo", socijalno, ekonomski, simbolicki i psiholoski. U smislu medjunarodnog polozaja i reputacije, nova (staro-nova) drzava gotovo je izvrnuta slika prethodne: mesto "skakanja do Trsta" po garderobu zauzelo je visednevno cekanje i moljakanje za vizu u stranim konzulatima, da bi se otislo u neku zapadnu zemlju, gde cete biti docekani kao primerci svetskih izroda.4 Jedini momenat odnosenja prema spoljnom svetu koji je ocuvao svoj tuzni kontinuitet jeste bezmalo podrazumevano preferiranje trajne emigracije kao zivotnog scenarija.
Raspadanje okvira znacilo je i niz drasticnih "obogacivanja" svakodnevice, unosa sasvim nenormalnih stvari u zivotnu "normalu". Svakodnevica u Srbiji morala je progutati i tako nesvakodnevne stvari kao sto je serija ratova, najpre u susedstvu, sa raznim stepenima i oblicima upletenosti Srbije u njih, a konacno, 1999, i direktno, nad sopstvenom glavom. A ratovi su nesto sa cime mladje generacije nisu ni u snu imale dodira, niti su se za njih pripremale.
Drasticno i stalno napredujuce osiromasenje drugi je veliki osnov sloma rutina, odnosno nemogucnosti nastavljanja naviknutih praksi, u smislu obrazaca potrosnje, nacina zadovoljavanja i elementarnih i "visih" potreba, skolovanja dece i slicno. Sve se moralo iznova uciti. Tacnije, gore od toga: sama egzistencija se javlja kao problem. Epizoda koja se na ovom polju - iako logicna u opstem sledu dogadjaja - istice svojom savrsenom, zaokrugljenom, literarnom nenormalnoscu bila je hiperinflacija 1993.
Nestala je, kratko receno, celokupna pozadina na kojoj se odvijalo ono sto ljudi rade "iz dana u dan"; a nova koja ju je zamenila nije se do kraja iskristalisala. Nisu lomovi bili istog intenziteta kod svakoga; nekima se promenilo nesto, a nekima naprosto sve. Najdramaticnije je, svakako, iskustvo onih koji su ratove doziveli na sopstvenoj kozi, bilo direktno-telesno ili "samo" preko prinude da se izmeste iz svojih prethodnih zivota. Ali - niposto ne umanjujuci nesamerljivu razliku u iskustvu - cini mi se da se i za nas koji se fizicki nigde nismo pomerili moze reci da smo neka vrsta emigranata. Nismo otisli mi, ali je otisao nas svet; niko nam nije fizicki unistio dom, ali je "dom", onakav kakav smo znali, svejedno iscezao. Zato svi mi, u izvesnoj meri, sada moramo iznova da nalazimo "svoje mesto", da se iznova "snadjemo" u svetu.
Ipak, verujem da nije ni ispravno ni produktivno zadrzati se na oplakivanju loma do kojeg je doslo, i svih gubitaka koji se suvise lako mogu detektovati u svakodnevici. Jeste doslo do potpune dezorganizacije na nivou sviknutih, rutinskih postupaka - nacina na koji ljudi izlaze na kraj sa neposrednim i neodloznim zahtevima zivota - a koji, povrsinski gledano, cine svakodnevni zivot. Ali, "iza" tog nivoa postoji i jedan drugi, dublji nivo, koji je postojaniji, sporije se i drugacije menja: sloj onoga sto se zdravorazumski podrazumeva, sto se naprosto uzima kao "takvo", zdravo za gotovo, kao jedino mogucno; sloj gde se definise sta je stvarno a sta imaginarno, sta je normalno a sta nenormalno, sta je mogucno a sta nemogucno i, konacno, sta je dobro a sta lose. Drugim recima: ako se prvi nivo tice onoga sto ljudi rade i kako to rade, ovaj drugi nivo se tice njihovog stava (koji ne mora biti jasno prisutan u svesti) da li je to sto rade, oni sami ili drugi oko njih, onako kako treba raditi, da li je to ispravno, da li je "u redu". Tu izranja dvoznacnost recce "se": "tako se stvari rade" moze znaciti fakticku rasprostranjenost odredjenog oblika postupanja, ali moze znaciti i njegovu vrednosnu sankcionisanost.5 Ako zbog nominalne istovetnosti prenebregnemo ovu ambivalenciju, skriva nam se od pogleda onaj dubinski nivo svakodnevice, koji se tice drugog sloja znacenja "se" i koji bi se mogao nazvati normativnim ili, bolje, kvazinormativnim, ili protonormativnim, zato sto su norme smestene u prakticnu, a ne diskurzivnu svest. Ukratko: ocigledno je da stara pravila vise ne vaze, ali da li su se neka nova zaista ustolicila? Da li se uistinu moze reci da je nastupio "raspad svih moralnih vrednosti", kao sto neki vole da kazu, da su kradja, nasilje, laganje, varanje... zaista postali rukovodece vrednosti obicnog aktera u Srbiji? Ili je vise u pitanju situacioni, iznudjeni odgovor na date okolnosti, stvar privremenog snalazenja? Nemam iluzija da se na ta pitanja moze pouzdano, a nekmoli jednoznacno odgovoriti; ali svakako zelim da preporucim obazrivost u izricanju sudova, da skrenem paznju na to da u mnogo kom slucaju jednostavno ne mozemo znati sta je posredi, pa prema tome i na sta se u smislu "drustvenog potencijala" moze racunati u skoroj buducnosti. Odmah cu izneti jednu od svojih hipoteza: veliki deo novih, prividno ukorenjenih rutina duguje se zapravo obicnom siromastvu, i pojedinacnom i opstedrustvenom; osiromasenje je onaj presudni faktor cije se posledice javljaju u najrazlicitijim oblicima, na svim poljima zivota.
Zato teziste ovde ne stavljam na detaljan opis svakodnevice u Srbiji devedesetih. Kvalitetni i pregledni opisi, zajedno sa nekim mogucnim tumacenjima, vec postoje u nasoj drustvenonaucnoj produkciji (Bolcic /prir./ 1995; Bolcic 1994, 1995a; Vujadinovic, 1995, 1999). Pokusacu, umesto toga, da zahvatim i nesto od tog kvazinormativnog sloja, i na ta dva koloseka razmotrim nekoliko oblasti koje se izravno ticu svakodnevnog zivota, sta se u njima dogodilo u vremenskom rasponu "pre" i "posle" (Milosevica). Pri tom zelim da izbegnem krajnosti: onu da je "pre" sve bilo idealno, bar na nivou svakodnevice - sto se cesto moze cuti u privatnim razgovorima obicnih ljudi, ali i u nauci - kao i onu da nikada i nije nista valjalo, samo se sada jasno pokazalo (up. Blagojevic, 1994). Obe pozicije su, prvo, suvise pojednostavljene i ne poticu na razmisljanje, a drugo, logicno zavrsavaju u bezizlaznom pesimizmu u pogledu buducnosti, sto nas, po mom razumevanju, nece daleko odvesti.

Rad

Nas akter nikada nije bio mnogo vredan. Ali, stavovi prema radu predstavljaju zanimljivo podrucje "drustvenog konstruisanja" identiteta i prakse, jer je lenjost (u pozitivnoj verziji: opustenost, bezbriznost, "dusa") vazan element srpske slike o sebi. Tesko je tu razmrsiti koliko ljudi stvarno ne rade, a koliko vole o sebi tako da misle; no, to nam ovde nije od presudnog znacaja. Bitno je da je u prethodnim decenijama bila uspostavljena neka predstava o vezi izmedju truda koji se ulozi i novcane nagrade, pa i nematerijalne satisfakcije: ideja da rad koji covek obavlja, i to kako ga obavlja, ima neke veze sa pristojnim zivotom koji time sebi pribavlja. Pred kraj SFRJ, medjutim, sigurnost posla pocela je da ustupa mesto rastucoj nezaposlenosti, koja je obesmisljavala tu prethodno uspostavljenu vezu i bila neka vrsta pripreme za ono sto ce uslediti. Devedesetih, ekonomska osnova naspram koje su ljudi gradili svoje zivotne projekte jednostavno se raspala. Stari poslovi su nestajali, zajedno sa fabrikama i drugim preduzecima, a novih nije bilo; "devijantni" nacini postali su modalni nacini zaradjivanja za zivot. Kvalifikacije su umnogome izgubile smisao - ono za sta se covek skoluje pocelo je da ima veoma malo veze sa onim sto ce raditi; srazmera izmedju obrazovnog ulaganja i profesionalno-egzistencijalnog ishoda postala je potpuno neizvesna. Siva ekonomija pocela je da sluzi kao sigurnosni ventil i opsti nacin zivota.
Sfera rada igra vaznu ulogu u teorijskom pristupu svakodnevici koji je kod nas najpoznatiji u humanistickom marksizmu Anrija Lefevra, koji sociologiju svakodnevnog zivota uspostavlja kao kritiku svakodnevnog zivota. Po njemu, svakodnevica se temelji na trojstvu rad-porodica-dokolica. Covekov polozaj u svetu rada - kvalifikacije, vrsta posla, odnos prema sredstvima proizvodnje, mesto zaposlenja, uslovi rada - temelj su njegove egzistencije i podloga celokupnog njegovog odnosa prema vlastitom zivotu i drustvu u kojem zivi. U skladu sa kritickom intencijom ove struje marksizma uopste, koja kod Lefevra dobija posebno razvijen oblik, naglasak se stavlja na otudjujuce aspekte rada, koji se, opet, udruzuju sa otudjenjem u sferi potrosnje (cije je primarno mesto dokolica), kao i otudjenjem u medjuljudskim odnosima u porodici, sto je sve posledica sirenja drzavnog aparata i manipulativnih medijskih mehanizama, u savremenom "birokratskom drustvu dirigovane potrosnje". U ovom modelu, tri glavne oblasti ljudskog zivota su jasno medjusobno razdvojene, i formalno-institucionalno i prakticno; usled uznapredovale podele rada i specijalizacije, oni unekoliko postaju tri zasebna sveta. Ta rascepkanost i izolovanost svakodnevice za Lefevra je jedan od glavnih izvora otudjenja i dehumanizacije. Pogledajmo sad do kakvog je paradoksalnog razvoja doslo u nasem drustvu: poslednjih godina dogodio se jedan "hod unazad", kojim te tri oblasti kao da su se nanovo spojile. Jer, sta bi mogla biti "oblast rada" za onoga ko ode "na posao", da tamo ne radi nista - jer i nema sta da se radi - i za to dobije neku "platu", koja nije vredna tog imena. Sta bi za takvog coveka mogla biti "dokolica", ako on, svako popodne, i svake subote i nedelje, radi na crno - kreci, zida, popravlja automobile ili kucne aparate, presvlaci kade ili cisti tepihe. Sta je rad, a sta dokolica za onoga ko izdrzava porodicu preprodajuci benzin ispred svoje zgrade (a "robu" skladisti u podrumu, praveci tako tempiranu bombu), ili trgujuci svercovanim sitnicama na lokalnoj pijaci. Na tom "poslu", koji traje sedam dana u nedelji, od jutra do mraka, razvija se jedan osoben komunikativni svet, koji sacinjavaju isti takvi, drustveno izmesteni ljudi, koji vise ne znaju ni sta su tacno, ni gde se u drustvenom ustrojstvu nalaze. Svi su tu svima i kolege, i "ortaci", i musterije, i komsije, i prijatelji, i rodbina. Cela ta poslovna aktivnost potpuno se splela - vremenski, prostorno, interaktivno, u smislu drustvenih uloga - sa svim ostalim aktivnostima pojedinca i njegove porodice, u jedan te isti haoticni tok koji nikuda ne vodi, u naopaku jednacinu rad=porodica=dokolica. S ironijom bismo mogli reci da se tu ostvarila Lefevrova ceznja da se svakodnevica jednom ponovo stopi u "organsko jedinstvo". Ali ironiji ima mesta samo na prvi pogled, jer drugi osnovni izvor otudjenja, po Lefevru - naime, cinjenica da ljudi nemaju mogucnost da odlucuju o sopstvenom zivotu - ovde ne samo da nije ukinut, nego je pojacan do besmisla. U jos jednom pogledu ovu humanisticku "kritiku svakodnevice" treba preformulisati i dopuniti: tamo gde ona osudjuje prodor drzave u sve segmente zivota, tako da se javlja u ulozi organizatora i programatora svakodnevnog zivota. Na vlastitom iskustvu vidimo sta se desava ako se drzava rastoci i oslobodi svakodnevicu svog "organizatorskog" pritiska: ova ostaje potpuno dezorganizovana, prepustena sebi samoj, da se snalazi kako zna i ume.6
Ove pojave su kod nas vec bile predmet mnogih analiza; moja je poenta da su se ljudi, bez sumnje, prilagodili - neko vise, neko manje - i razvili neke nove strategije (coping strategies), ali da jos niko nije pouzdano utvrdio koliko su te nove strategije "rutinizovane", koliko su za ljude pohranjene u podrazumevanoj "zalihi znanja", koja bi onda mogla da blokira promenu ponasanja posle uspostavljanja drugacijeg, uredjenog institucionalnog okvira. Mislim da postoje razlozi za verovanje da je pad kratko trajao da se nove strategije jos nisu sasvim ustalile, jer one naprosto ne odgovaraju ljudima koji su navikli na bolje. Tacnije: one ne odgovaraju ljudima uopste, samo sto su ovi konkretni ljudi vec imali u svom zivotu priliku da naviknu na bolje, a posto ova zemlja nije krenula "sa dna", secanja na jednu drugaciju normalnost jos uvek su urezana u svest. Jedino su u slucaju "Milosevicevih generacija" - onih koji su se u poslednjoj deceniji formirali kao drustvene licnosti - izgledi veci da se takvo stanje podrazumeva i usvaja kao normalno, kao pozadina na kojoj se gradi vlastiti zivotni plan.

Porodicni zivot i polne uloge

Sto se tice odnosa u porodici, socioloska istrazivanja iz ranijih decenija uocavala su kretanje iz duboke patrijarhalnosti seljackog drustva u pravcu egalitarnosti i demokratizacije odnosa u porodici, kako izmedju roditelja i dece tako i izmedju polova. Postoje ocene da je poslednjih godina na tom polju doslo do regresije (porast nasilja u porodici, povecano javno prisustvo konzervativnih glasova itd.); pokazatelji, medjutim, nisu definitivni.
Ali i bez regresije, u slucaju polnih (rodnih) identiteta slika nije ruzicasta, jer je start bio nizak. Ovo je jedno od podrucja koja su najzilavija i najotpornija na promene nabolje. To se vidi na sadrzaju podrazumevanih polnih uloga: i dalje se "zna" sta je ciji posao, kako ko treba da se ponasa, a narocito kako ne treba, sta je za koji pol "prirodno". Osim sadrzaja, ocuvan je i visok stepen obaveznosti kolektivno formiranih uloga, odnosno snazne neformalne sankcije koje kaznjavaju prekoracivanje uskih granica predvidjenih za individualan izbor i varijacije.
Svezu ilustraciju stanja na ovom polju pruzila je afera oko Vuka Obradovica, kada je nekoliko zena prekrsilo pravilo zenskog cutanja i javno progovorilo o seksualnom maltretiranju kojem su bile izlozene u svom profesionalnom i politickom radu. U uzburkanim reakcijama na "aferu Obradovic" u javnosti i polujavnosti ("carsiji") moglo se uzivo posmatrati prisustvo niza totalitarnih ideologija, koje su se tu izrazile u kondenzovanoj formi. Zauzimanje stava prema ovom "slucaju" bilo je bezmalo nepogresiv lakmus-papir za diferenciranje unutar mase javnih glasova koje, u opstoj pometnji srbijanske politicke pozornice, inace nije lako razlikovati, jer se na povrsini svi sluze istom, demokratskom retorikom. Na jednoj strani nasli su se oni - medju njima, indikativno, i brojne zene - koji smatraju da je neovlasceno seksualno pristupanje zenskim osobama prirodno, razumljivo i opravdano; da svaki pravi muskarac 1) ima za tim potrebu i, sto je jos vaznije, 2) ima na to pravo. Pogotovo ako je mocan. Prepoznatljivi argumenti ove strane isli su u rasponu od najprimitivnije seksistickih (redovno pracenih "masnim" osmejkivanjem), preko prividno hladnokrvno-realnih ("nemojmo biti naivni..."), do "dobro obavestenih" ("sve je to Djindjiceva namestaljka", "ovo je rat policijskim dosijeima"). Druga strana iskristalisala se prvenstveno preko nacina na koji je o citavoj stvari govorila - ne kao o pikantnom skandalu, nego kao o nacelnom problemu, koji treba da postane javan, i koji se tice nekih temeljnih postavki ustrojstva drustva u kakvom zelimo da zivimo. Oni su svoj stav strukturisali oko dve osnovne vrednosne tacke: zenskog prava na licni integritet, i nuznosti da se nosioci polozaja moci podvrgnu strogim pravilima i odgovaraju za svoje ponasanje, cak i vise nego ostali gradjani.
U vezi s polnim ulogama, mozemo pomenuti jednu neobicnu, nikad do kraja kodifikovanu figuru koja se formirala u svakodnevnoj kulturi savremene Srbije: lik "mocne zene". Kako se tradicionalni patrijarhat uspesno prilagodjavao novim uslovima, tako je srpska zena, posebno u urbanim sredinama, iskoracila iz lika "Petrije" - obespravljene seljanke, zrtve svega i svakoga - ali samo da bi zakoracila u jednu drugu (neo-)patrijarhalnu ulogu. Iz razdoblja socijalisticke "pune zaposlenosti" nasledjeno je podrazumevanje, koje jos uvek istrajava, da ce zena raditi i van kuce i donositi zaradu; ali ona istovremeno kuva, pere, pegla, brise, cisti i usisava; ona pravi pite, torte i tursije; ona vodi kucne finansije, stedi i planira, udeva potrebe u raspoloziva sredstva; ona brine o skoli, domacim zadacima, kupovanju poklona za uciteljicu i odlaske na rodjendane kod drugova; ona je zaduzena za socijalni zivot porodice; ona, uza sve to, nije mutava, ume da vodi konverzaciju, ume da se drzi, da se obuce i nasminka; ona uredjuje enterijer - da ne bude skupo, ali da se porodica ne stidi - ona odrzava kucne biljke, pa i kucne ljubimce... Zanimljivo je slusati sa kakvom neobicnom mesavinom fatalizma i ponosa zbog sopstvene kompetencije zene uskacu u ovaj lik i diskurzivno ga ozivotvoruju u razgovorima koje vode u svom autonomnom, "zenskom" prostoru: verovatno najcesca poruka koju one medju sobom razmenjuju jeste da su muskarci nesposobni i neka vrsta nuznog zla, a da zene mogu sve.7 Lik mocne zene uopste nije nagrizen, jos se i razvio, zbog pojacanog pritiska na zene usled pogorsavanja spoljasnjih okolnosti. Svakako, poreklo i priroda ovog lika su patrijarhalni; moc mocne zene prostire se kroz svet kuce i domacinstva, i samo jedan korak izvan, u pravcu javnog zivota; vrlo brzo nailazi na granicu, i spolja postavljenu i iznutra prihvacenu. Ali, smatram da treba uvaziti i onaj aspekt samopostovanja i svesti o umecu koji ta uloga sadrzi, ma koliko izokrenuto; to moze posluziti kao osnova za odupiranje nastojanjima da se zena "vrati" u kucu, nastojanjima do kojih je doslo u svim postkomunistickim zemljama, konvergencijom novoispostavljenih ideoloskih zahteva (crkva, desnica) sa imperativima divlje kapitalisticke tranzicione ekonomije. U Srbiji nikada nije uhvatio korena ideal privatizovane domacice, "ukrasa doma" u gradjanskoj porodici, a Petrija se, kao sto smo videli, preobrazila. Mislim da zene u Srbiji nece biti lako zatvoriti u cetiri zida, ako to neko bude pokusavao. Sto im, naravno, zivot ne cini laksim.
Sto se polozaja dece tice, i tu se tumacenja krecu od uocavanja domace varijante "decocentricnog drustva", do potpunog odbacivanja takvog vidjenja, odnosno zakljucka da su deca najvece zrtve krize. I opet, ima argumenata za obe strane. Decocentricnost se ne moze sasvim poreci, bar u materijalnom smislu (sindrom "Sine, da ti kupi mama..."). I dalje su materijalne potrebe dece, u uslovima krajnje finansijske skucenosti, na prvom mestu. Ali to odvajkada sapostoji, na paradoksalan nacin, sa gruboscu i neposvecenoscu (u smislu emocija, svakodnevnog bavljenja, ulaganja inventivnosti u odnos sa detetom, refleksivnosti, igre), odnosno "autoritarno-zanemarujucim stilom" odgoja (v. Tomanovic-Mihajlovic, 1997). Sve veca skucenost i nemogucnost zadovoljavanja cak i osnovnih potreba svakako doprinose pogorsanju kvaliteta odnosa u porodici; ali tesko cemo moci pouzdano da utvrdimo da li su vece zrtve propadanja deca ili roditelji. Postoje podaci o povecanom nasilju u porodici, sto se, osim osiromasenju i gubitku sigurnosti duguje i ratovima ("unosenje" rata u kucu). Ali i u tim podacima je nemoguce razdvojiti stvarno povecanje od efekata povisavanja, tacnije stvaranja drustvene svesti o tom problemu, koje uslovljava vecu javnu paznju i brizljivije prikupljanje podataka.
Nasuprot rasirenim tezama da u nasem drustvu istorijski preovladava autoritarno ustrojena porodica, koja formira autoritarnu licnost (sto se opet smatra temeljem nedemokratske politicke kulture), a da je autoritarnost povecana u deceniji propadanja, meni se pre cini da je doslo do razlabavljivanja psiholoske strukture porodice, do potkopavanja podloge koja je deci tokom odrastanja davala osecaj za to "sta je svet". Nije se pojacala naprosto "autoritarnost", nego mehanizam "autoritarno-zanemarujuceg stila" u kombinaciji sa bolecivoscu, ciji je proizvod jos i ranije bio paradoksalan - razmazena deca koja cesto dobijaju batine. Teza o jednoznacnoj autoritarnosti nase porodice, koja se obicno protivstavlja navodno demokratskoj zapadnoj, ne slaze se s onim sto se golim okom moze zapaziti ako se posmatra svakodnevni zivot u nekoj realnoj zapadnoevropskoj porodici. Za razliku od tamosnje, nasa se deca obicno ne uce nikakvim obavezama, ni prema sebi ni prema drugima; disciplinovanje mahom poprima vid sporadicne, proizvoljne i nelogicne fizicke kazne. Od dece se ne ocekuje da na bilo koji nacin doprinesu porodicnom zivotu; ona se uglavnom "pustaju". A "pustanje" je, naravno, samo zamena za napor da se odnos sa decom osmisli i obogati.
Danas, roditelji bez posla ili sa platom dovoljnom za cetvrtinu mesecnih rashoda, tesko da mogu - i u sopstvenim ocima i u ocima dece - imati neki drugi autoritet osim fizickog, a tesko da mogu imati i energije za bilo sta drugo osim da jos dublje zapadnu u nasledjene obrasce. Deca koja rastu pored "nesposobnih" roditelja, ciju performansu sameravaju normama bezobzirnosti i materijalizma koje primaju iz okolnog sveta, gube socijalno tlo pod nogama, odrastaju "na divljaka", kao polusocijalizovani. Sve cesce ih tuku, a sve su razmazenija. Svakako, ja ovde namerno dramatizujem nesto sto je samo tendencija. No, mislim da na nju treba ukazati, naspram atmosfere nediferenciranog povladjivanja "mladima".8

Odnos prema drzavi i politici

Drzava kao aparat, kao specijalizovani skup organa, ima odredjene funkcije; da bi se reklo da drzava postoji, ona te funkcije mora bar donekle i obavljati. Ako se s te strane gleda, drzava je u nasim krajevima postojala do 1990, ono posle je vec podlozno sumnji. Dok je u nekim aspektima bila izuzetno vidljiva, ona je u drugim, vaznim pogledima drasticno omanula. Jedna od osnovnih funkcija drzave i razlog da uopste postoji i da je stanovnistvo trpi jeste zastita elementarne fizicke bezbednosti gradjana. U doba SFRJ-socijalizma, fizicka bezbednost (od rata - pogibije, ranjavanja, razaranja; od terorizma; od kriminala) uzimana je zdravo za gotovo, mozda u necemu (npr. obicnom kriminalu) i vise nego u drugim zemljama. Politicko-licna bezbednost - politicki rizik po telo, slobodu, socijalnu egzistenciju ili drustveno napredovanje - bila je dosta jasno definisana: postojala je nepisana, ali raspoznatljiva granica "dokle se sme ici". Iz ugla svakodnevice, to se moze postaviti ovako: ko je postovao nevidljivu granicu, mogao je manje-vise biti miran. Manje-vise, kazem, jer bilo je nenamernih gresaka i namernih podmetanja. Ali vecina nasih anonimnih aktera bila je zadovoljna "paktom o nenapadanju" sa ondasnjim rezimom. S dolaskom Milosevica, pakt je postepeno stavljen van snage. Prvo je granica dozvoljenog naglo snizena; onda je dodatno zamagljena; pred kraj njegove vladavine gotovo je potpuno izbrisana: sta god da je covek radio nije mogao biti siguran da ga nesto nece "zakaciti". To "nesto" je mogao biti politicki teror drzave - od poreskog maltretiranja do ubistva - a moglo je biti i nasumicno nasilje kriminalnog sistema koji je narastao u senci politicke strukture i s njome delio vladavinu nad drustvom. Indikativno je da je rizik da se "zagine" na oba ova nacina rastao paralelno.
Ratovi su trece veliko polje na kojem je drzava zivote svojih gradjana izlozila direktnoj opasnosti. Najpre tokom onih u susedstvu, preko prisilnih mobilizacija, a potom bolno ocigledno u NATO bombardovanju, kojim je krunisan veliki podbacaj srbijanske drzave u smislu fizicke zastite vlastitih gradjana.9
Na terenu politike u uzem smislu reci 1990. je doslo do bar formalne promene sistema, koja je od anonimnog aktera zahtevala sasvim novo ponasanje. Do toga, medjutim, nije doslo. Tu je, cini se, inercija "svakodnevnog misljenja" pokazala svoju ruznu stranu.10 Ni ona nije neobjasnjiva, u svetlu brojnih, vec proucavanih cinilaca (kao sto su vremensko i psiholosko poklapanje promene politickog ustrojstva sa promenom legitimacijske osnove vlasti i ratovima, te nenaviknutost na autonomno gradjansko delovanje zbog pomenutog "pakta" u ranijim razdobljima).
Ali nas anonimni akter, iako sa zadrskom, i za mnoge ojadjene ili izgubljene zivote prekasno, ipak je nesto naucio. Mada su se nosioci vlasti na sve nacine trudili da mu ogade "demokratiju" - kojoj bi se ovde stvarno mogao pridodati njihov omiljeni atribut: takozvana - on je uspeo da, u gotovo nemogucnim uslovima, polako spozna da mukotrpne, spore i neizvesne demokratske procedure resavanja problema, narocito onih najtezih, ipak na kraju uradjaju boljim plodovima nego nasilni, brzi i zavodljivo jednostavni metodi koje je promovisao Milosevicev rezim.11 Da je proces ucenja ipak bio na delu vidi se vec iz toka dogadjaja pred 5. oktobar i na sam taj dan: kako su se stotine hiljada gradjana okupile oko jednog, jedinstvenog, nematerijalnog cilja, odbrane vlastitih glasova, kad ih niko nikada nije ucio da su glasovi na izborima nesto vazno? Ako sasvim suzim objektiv, vidim jednog pojedinca, susto olicenje mog konstruisanog "anonimnog aktera", coveka lose obucenog, lose obrijanog, bez pola zuba, ocigledno ne mnogo obrazovanog, kako se u pola tri 5. oktobra ispred Savezne skupstine muva po masi i mrmlja sebi u bradu: "Oni ce meni da poniste izbore, mamicu im njihovu..." I jos, kako se dogodilo da se toliki broj ljudi, ocajno osiromasenih, prevarenih, ponizenih i brutalizovanih, kolektivno obuzdao od krvoprolica, samovoljne odmazde, iracionalnog razaranja i sveopsteg nasilja? To samoobuzdavanje se nije moglo nametnuti silom stranackih sluzbi obezbedjenja, niti apelima lidera; ono je jedino moglo poteci iz dubina svakodnevne, egzistencijalne svesti, koja je uspela da napravi istorijski iskorak iz imanencije prezivljavanja ka identifikovanju sistemskih uslova tog prezivljavanja.

Svakodnevna kultura

"Kultura", sa velikim "K", nikad se ovde nije osecala kao narocito velika potreba. Ali, treba odmah reci, ni u drugim zemljama nije mnogo drugacije: popularna ili masovna kultura je okosnica zadovoljavanja "kulturnih potreba" svakodnevnog aktera.12 Ocene o drasticnom padu kvaliteta (u kulturnoj proizvodnji i potrosnji), poprostacivanju, primitivizaciji i slicno predstavljaju bezmalo neizostavnu sastavnicu opstih prikaza svakodnevice danasnje Srbije. Omiljena meta tu je turbofolk, kao amblem celokupnog kulturno-politickog kompleksa ciji se nastanak opaza - "neofolk kulture" (Dragicevic-Sesic 1994). Te su kritike zapravo samo nastavak i intenziviranje ranijih naucnickih zalopojki o "nerazvijenim kulturnim potrebama" nasih ljudi, koji rado idu na utakmice i slusaju narodnjake, a ne vole klasicnu muziku i debele knjige. U ovim danasnjim oblicima, koji su jednako jalovi kao i oni prethodni, novo je to sto se kulturni elitizam stapa sa (i time donekle prikriva) politickim opredeljenjem, i na taj nacin na putu je da postane, sto se kulture tice, konsenzus liberalne alternative "milosevicevstini". "Pink je kriv za sve", kaze se tu implicitno, a Pink je, opet, plod svesnog delovanja S. M. rezima. Nasuprot ovom lagodno pojednostavljenom stavu treba, ako nista drugo, imati na umu da su, kako bi rekao Pjer Burdije, esteticki sudovi uvek politicki sudovi, da bezinteresnost u kulturnom stavu uvek u pozadini ima neke drustvene interese. Ja licno turbofolk ne volim, tacnije ne podnosim,13 ali to nije razlog da u njemu vidim zaveru, pa ni mnogo manje od toga - da mu unapred odreknem mogucnost da predstavlja jedno kulturno resenje za problem identiteta na preseku domace/strano, odnosno srpski nacin pracenja "svetskih trendova", u datim uslovima. Ni obozavanje zvezda sumnjivih kvaliteta nije nikakva lokalna specijalnost: specijalna je samo otvorena povezanost sa svetom kriminala i ratovanja, pa i sa drzavnim aparatom (veza koju tako savrseno ovaplocuje Ceca Raznatovic). Moglo bi se pretpostaviti da ce ta povezanost polako slabiti: ratovi su, nadamo se, za nama, a sprega drzave i kriminala ocekujemo da ce biti razvrgnuta. To je, medjutim, posao drzave, a ne pucke kulture.
Kulturni kvalitet je pao prvenstveno u tom smislu da je veoma umanjeno bogatstvo i raznovrsnost kulturne ponude kakvo je nekada postojalo, a koje je zadovoljavalo siroku lepezu ukusa. Nije problem u samom turbofolku, nego u znatnom suzavanju mogucnosti - vise zahvaljujuci opstem osiromasenju i medjunarodnoj izolaciji nego necijoj narocitoj nameri - za proizvodnju drugih vrsta kulturnih dobara i razvoj odgovarajuceg ukusa koji bi ih recipirao. Iz tog ugla posmatrano, propadanje osecaju prvenstveno oni koji imaju "vise" kulturne potrebe - recju, intelektualci - a buduci da je komentarisanje drustvenog stanja prevashodno njihov posao, nije cudo sto ocrnjivanje turbofolka toliko preovladjuje u javnosti. Svakodnevni akter mnogo manje oseca to snizavanje nivoa, i dopustimo mu da tako oseca. Uprkos napred iznetim ogradama u pogledu savremenih studija kulture, ovde nam njihovo naglasavanje kreativnih potencijala u puckoj potrosnji pucke kulture moze pomoci da malo elasticnije sagledamo kulturnu situaciju u Srbiji. Semiolosku analizu, na kojoj se domace elitisticke kritike uglavnom zasnivaju, a koja razmatra simbolicku strukturu turbofolk "teksta", treba dopuniti i drugom osnovnom istrazivackom strategijom studija kulture - dubinskom analizom recepcije. Jer, za sada uglavnom ne znamo kako zapravo ljudi primaju, "citaju" poruke koje semioloskom analizom identifikujemo u "tekstu" popularne kulture. Ne treba unapred pretpostaviti da je ta recepcija nuzno jednoobrazna i "poslusna".
U vezi sa ovim spletom problema stoji i uopsteno pitanje odnosa prema "svetu". Vec je receno da se tu dogodio jedan od najvecih prekida. Svakako, identitetska napetost izmedju "domaceg" i "stranog" trajna je sastavnica i pojedinacnog i skupnog samodozivljavanja u nasim krajevima; ali ona je bila manje bolna u uslovima veceg blagostanja i materijalno/politicki omogucenog "prirodnog" pripadanja svetu. Nije cudo da je na strani svakodnevne svesti doslo do porasta ksenofobnog, anti-"svetskog", narocito antizapadnog raspolozenja, ne samo kao refleks zvanicne propagande, nego i kao nacin da svakodnevna svest izadje na kraj sa tim naglim i nepredvidjenim lomom.14 No, rekla bih da je ta reakcija pre iznudjena okolnostima, i da takve pojave, koje svojom upadljivoscu privlace nesrazmernu paznju, treba shvatiti pre kao znake jednog orocenog vremena, koje je na izmaku, nego kao simptome nekog dugotrajnijeg i po posledicama ozbiljnijeg procesa. Jer, imamo jednako mnogo pokazatelja (up. atmosferu na okupljanjima u izbornoj krizi prosle jeseni, ili reakcije javnosti na drzavnu politiku otvaranja posle 5. oktobra) koji govore o relativno ocuvanom osecaju "prirodnog" pripadanja. Tacno je, ali ne nuzno i problematicno, da se ovaj osecaj, karakteristican za naseg svakodnevnog aktera, razlikuje od intelektualnih vidjenja po kojima "povratak u civilizovani svet" treba da bude eksplicitan politicki i duhovni projekt, pri cemu se ponekad pokazuje spremnost da se svaka glupost unapred prihvati samo ako dolazi sa Zapada. Takodje ne treba da zabrinjava sto je taj osecaj, odnosno njegovo reaktiviranje, pomesan sa izvesnim dozivljajem izneverenosti i ljutnje prema "svetu"; u meri u kojoj postoji - makar pragmaticno ("nema nam druge, kad su mocniji") - svest o odredjenim uslovima koje treba ispuniti da bi u svetu bio prihvacen, to je znak dobrodoslog realizma koji nije los resurs.

Vrednosti i moral

Jos jedna cesta konstatacija u opstim, kriticki intoniranim slikama svakodnevnog zivota u danasnjoj Srbiji jeste ona o "raspadu svih vrednosti" i "nestanku morala". Osim sto je nedopustivo pausalna, ova teza implicira da je prethodno postojao neki jedinstveni vrednosni sistem kojim su se ljudi rukovodili i koji je, stavise, bio "dobar". Ni sa jednim ni sa drugim se ne bih slozila. Takodje, ne moze se reci da se "svaki" moral raspao, jer svako drustvo ima neki moral, tacnije pluralitet morala. Pitanje je, zapravo, da li se ono sto sada kao moral vazi veoma promenilo u odnosu na ono sto smo imali. To je pitanje vec legitimno, ali je odgovor mnogo komplikovaniji nego sto bismo zeleli. Na manifestnom planu, ocigledno je doslo do nekog rastakanja, mozda i do loma, i na ovom podrucju. Splet dogadjanja u ovom drustvu, sa njim, i oko njega, izvesno je doveo do brutalizacije obicnog zivota, do jedne "normalizacije" stvari koje su se nekada dozivljavale kao strasne, izuzetne, vanserijske. Pogledajmo kako se u javnosti primaju novosti o nekom novom ubistvu: krvavi ulicni atentati se, i u neformalnim razgovorima, i u tome posvecenoj stampi, prepricavaju tracerski i hladnokrvno. Glavno pitanje je postalo "Kako?" (sa sve balistickim detaljima), a ne vise "Zasto?" Iznudjivanje para i patika postalo je uobicajeni sport u skolskim dvoristima; ranije su se pljacke ponekad zavrsavale ubistvom, danas cesto njime pocinju; ako vas na ulici neko slucajno zgazi, bolje ga je krivo ne pogledati, mozda ima pistolj.
Ali, empirijski porast ucestalosti takvih dogadjaja, zbog kojeg oni sve manje deluju sokantno, nije dovoljan da se ustvrdi kako su se ljudi zaista na to navikli, prihvatili kao redovan deo zivota, i da su izgubili viziju da je povratak necega vise nalik na prethodno stanje mogucan i pozeljan. Ako su neke moralne norme (obzirnost, postenje, nenasilnost...) i pocele da uzmicu pred golom koristi za prezivljavanje, pred uspehom (novac+moc) kao vrednoscu, ne mozemo u ovom trenutku biti sigurni koliko je ovo uzmicanje trajno. Takodje ne treba zaboraviti da je drugde, recimo u SAD, kriminalna agresivnost mnogo prisutnija u zivotima obicnih ljudi nego kod nas, sto znaci da se ne moze uspostaviti linearna veza izmedju nivoa svakodnevnog nasilja i stepena demokraticnosti drustvenog i politickog zivota. Niposto ne tvrdim da je to dobro, samo hocu da kazem da se treba cuvati ucitavanja jos jedne "srpske specificnosti" na ovu temu.
Slicno podrucju porodicnog zivota, i ovde bih rekla da je, umesto potpunog rasapa, pre doslo do pojacavanja odranije postojeceg obrasca pogresno postavljenog autoriteta: autoritet kao sila, umesto kao delegirano svojstvo koje obezbedjuje drustvenu koordinaciju. Parnjak toga je pogresno shvacena disciplina - disciplina kao izivljavanje aktera na polozaju moci, umesto kao skup pravila koji olaksava zajednicki zivot i koji se svesno usvaja zarad sopstvenih interesa. Utoliko se moze govoriti o "raspadu vrednosti", u smislu regresije u procesu osvescivanja potrebe za drustvenim pravilima. Ponasanje ljudi u saobracaju je, mislim, neopravdano zanemareno istrazivacko podrucje, gde se ta regresija moze vrlo dobro pratiti. Gradjani Srbije nikad nisu ni postali disciplinovani vozaci i pesaci; ali ono malo sto je postignuto u vremenima "normalnog" zivota sada bledi.15 Saobracajni propisi se na nivou kolektivne prakticne svesti ne dozivljavaju kao sredstvo zahvaljujuci kojem "meni licno" ucesce u saobracaju postaje bezbednije i lakse, nego pre kao proizvoljni zulum policije kao instance moci, odnosno zulum "sistema"; stvar je licnog integriteta (narocito: muskosti) izvrdati ih i podsmehnuti im se.
To sto izgleda kao da ima sve manje stvari koje se "ne smeju" duguje se prvenstveno primerima koje ljudi vide oko sebe, da neko ko je uradio nesto sto se "ne sme" cesto ne snosi nikakve posledice. A za to, za obezbedjivanje da tih posledica bude, zaduzene su institucionalne, drzavne strukture; to nije posao svakodnevnog morala. Drugi glavni izvor pada, kao i u ostalim oblastima svakodnevice, jeste siromastvo pojedinaca i drustva, koje je sam opstanak dovelo u pitanje. Dakle, ako ustanove budu polako vracale svoje funkcije, i ako se materijalna situacija malo popravi, mozda ce se povratiti i moral. Ne treba preuvelicavati prepreke koje bi tome postavljala neka navodno vec formirana, "milosevicevska" amoralnost.

*

U celini gledano, mozda notorna inertnost svakodnevnog misljenja sada dobija priliku da odigra pozitivnu ulogu, da nadoknadi svoje propuste. Na strani njenog opozita - "strukture", "sistema" - novi uslovi se jos nisu do kraja formirali; zato se otvara mogucnost da se obe strane, i ona "svakodnevna" i ona "strukturna", oblikuju zajedno, uzajamno se prilagodjavajuci. Ona "svakodnevna" ce moci da koristi pozitivne elemente nekadasnje, nikad sasvim zatrte zalihe znanja: u uslovima vracanja drustva u normalu bice korisno secanje na neke navike iz one prethodne normale. Mozda ce se skrpljeni mozaik nove svakodnevice - sacinjen od starih i novih komadica - u nekoj tacki ukrstiti sa mozaikom novog strukturnog okvira. U tom procesu, malo sta je unapred izvesno: u mutnoj heterogenosti i tegobnoj postupnosti potrage za novim osnovama drustva kriju se i sanse, koje ne bismo smeli da propustimo samo zato sto nismo umeli da ih uocimo.
Otvaraju se mnogi pravci u kojima bi valjalo istrazivati ovo nase prelazno doba. Trebalo bi se, recimo, pozabaviti mladim ljudima, "Milosevicevom generacijom", i ispitati, ako se pogodan metod za to uopste nudi, da li postoji neki iole oblikovani "vrednosni sistem" (sistemi) koji oni, u proseku ili u vecini, usvajaju. Da li oni zaista misle i osecaju "drugacije", i sta nam to moze govoriti o nasoj verovatnoj buducnosti? Bilo bi posebno zanimljivo iskoristiti "prirodni eksperiment" koji nam je, sticajem okolnosti, ponudjen uvodjenjem novih predmeta - veronauke i gradjanskog vaspitanja - u skole. Da li ce medju grupama djaka podvrgnutim jednoj, odnosno drugoj vrsti nastave, na kraju skolske godine biti nekih vidnih razlika? Zatim, trebalo bi se, na jedan antropoloski nacin, pozabaviti domenom familijarnih odnosa, neobicnim prezivljavanjem osobenog "familizma" - obaveznosti jakih spona medju sirom rodbinom, mesanja rodbine u svaciji zivot, uskog prostora za istinsku privatnost (model koji bi se mogao nazvati "virtuelnom porodicnom zadrugom"). Zasto, posle toliko decenija kakve-takve modernizacije, pojedinci mogu samosvojno da uredjuju vlastiti zivot jedino po cenu borbe? Kao primamljiva tema deluje i fenomen porodicnih proslava i obelezavanja znacajnih datuma (slave, svadbe, rodjenja, krstenja, pomeni) koji poslednjih godina dozivljava uzlet. Sve se vise toga slavi, sve duze, sa sve vecim brojem gostiju, sve vecom kolicinom hrane i pica, sve skupljim poklonima, i pod sve vecim pritiskom obaveznosti. Ono sto se samopredstavlja kao niz tradicionalnih verskih obicaja lagano se preobrazava u jedan istinski teror slavlja. Pitanje koje bi valjalo istraziti: sta se tu zapravo slavi?
Ova je tema, naravno, povezana sa zenskom ulogom, narocito onako kako se iznutra dozivljava: zasto "mocna zena" tako retko postavlja pitanja o opravdanosti tog polaganja prava na njeno vreme i energiju koje joj kolektivitet ispostavlja? Zasto zene tako spremno postuju crtu koja ih razdvaja od punog javnog delovanja, zasto ce toliko mnogo zena reci da "to nije za njih"? Zasto je jos uvek kuriozitet kada zena na vencanju ne uzme prezime svoga muza?
Oblasti popularne kulture i medija najvise nedostaje proucavanje publike: nije dovoljno, kao sto je vec receno, zadrzati se na unutrasnjoj analizi medijske poruke, nego treba ispitati i kome je tacno ona namenjena, na koji nacin je upakovana, ko je prima, a narocito kako je prima; treba tragati za otklonima, distanciranjem, ironisanjem i skepsom u recepciji i informacija i popularno-kulturnih sadrzaja. Oni zasigurno postoje, ali ih analize vecinom ignorisu.16 Ova promena fokusa omogucila bi nam da iskoracimo iz recikliranja formula o manipulaciji i relativizujemo predstavu o svemoci medija nad pasivnom masom. Jer, kad bi sve bilo tako jednostavno, 5. oktobar se nikada ne bi dogodio.

1 Secam se jedne ilustrativne pricice iz tog vremena. Saradniku rubrike "psiholosko savetovaliste" jednog respektabilnog narodskog nedeljnika zafalilo je pravih pisama citalaca pa je zamolio prijateljicu da nesto izmisli. Ona je poslala pricu coveka koji je redovno isao na mitinge i tamo se zaljubio u devojku iz nekog drugog grada, pa sad jos redovnije putuje s mitinga na miting ne bi li je sreo, a nikako da se odvazi da joj pridje. Posle objavljivanja tog dopisa, redakciji lista je stiglo nekoliko pisama gnevnih citalaca koji su ostro prekorevali gradjanina sto svojim privatnim, nedostojnim interesima "prlja" velicinu srpske nacionalne borbe koja je upravo u toku, a i list sto je tako nesto objavio.
2 Preuzimam sintagmu, mada ne i celokupnu poziciju i sve njene implikacije.
3 Dok je Kosovo formalno (medjunarnodnopoliticki) deo Srbije, socioloski to svakako nije, a opet, neki njegovi delovi donekle jesu; Republika Srpska formalno nije, ali socioloski mnogo vise jeste - pogledajmo gde se deca iz RS salju na rekreativnu nastavu; gde banke, strana zastupnistva i ostale firme otvaraju filijale; gde se oglasava ponuda robe ili usluga.

4 Osoba rodom iz Beograda radila je sredinom devedestih antropolosko istrazivanje u selima najzaostalijeg i najzabacenijeg kraja Spanije. Na pitanje mestana odakle je, ona ih je pitala da pogode. Posle desetak neuspesnih pokusaja kojima su oni sasvim iscrpli svoje geografsko znanje, Beogradjanka je rekla: »Ja sam od onih najgorih medju najgorima«, na sta je odgovor stigao kao iz topa: "Srpkinja!!"
5 Uporedimo, u obicnom govoru, razliku izmedju prividno slicnih iskaza: "Vidis li ti, prijatelju, sta se radi", i "Tako se, prijatelju, ne radi".
6 Moglo bi se reci da je "antibirokratska revolucija" zaista ostvarena, ako "birokratiju" shvatimo u duhu Maksa Vebera, kao zbir specijalizovanih drzavnih sluzbi i delova ekonomskog aparata, gde rade kvalifikovani sluzbenici, koji svoje duznosti obavljaju prema jasnim, opstim i bezlicnim pravilima, sine ira et studio (znaci, bez licnih investicija i interesa, strasti i preferencija). Ovaj preduslov funkcionisanja modernih drustava kod nas je velikim delom razgradjen, i treba ga nanovo graditi, i u institucionalnom i u psiholoskom smislu.
7 Doslovni citati iz zenskih konverzacija: "Smotani su, bre, ko sajle", "Svi su oni seprtlje", "Ovaj moj, ko i svi muskarci, nema pojma...", "Oni sluze samo za jednu stvar".
8 U ovo se uklapa velicanje studenata kao najsvesnije, najnepotkupljivije, najpostenije... grupe u drustvu. Bez sumnje, neki, cak mnogi studenti doista su bili heroji antimilosevicevskog otpora. Ali to nema nikakve veze sa cinjenicom, u koju se mogao osvedociti svako ko je radio sa studentima poslednjih godina, da je neke, cak mnoge medju njima sve teze ubediti da njihov uspeh na studijama treba da ima neke veze sa radom koji su ulozili, da se ispitni rokovi ne mogu beskonacno produzavati, da se uslovi za upis godine ne mogu beskonacno smanjivati, itd.
9 Nazirem da u prepoznavanju ovog podbacaja, koji se prikazao u tako jakom obliku da su ga i oni najneskloniji razmisljanju morali uociti, lezi jedan od uzroka velikog preokreta narodnog raspolozenja koji je izasao na videlo u jesen 2000. godine.
10 Ovom temom se bavim u jednom ranijem tekstu (Spasic, 1997).
11 Ta teza je sire obrazlozena na drugom mestu (Pavicevic i Spasic, 2001).
12 Evo nekih ilustrativnih podataka: racuna se da u Velikoj Britaniji 5% stanovnistva odlazi u pozoriste, operu ili balet; 4% posecuje muzeje i galerije; a 98% gleda TV u proseku vise od 25 sati nedeljno (Willis, 1990).
13 A time, opet burdijeovski receno, samo potvrdjujem socioloske pravilnosti obrazovanja kulturnog ukusa, odnosno mehanizme "distinkcije" kao simbolicke proizvodnje/afirmacije vlastitog drustvenog polozaja.
14 Svedocanstvo o tom prkosnom "balkanizmu" moze se naci u obliku grafita, natpisa na majicama i slicno, koje figurativno prikazuju, u sasvim doslovnoj formi, zapadne stereotipe o "Balkanu", svesno ih usvajajuci i okrecuci naglavce njihovo vrednovanje: npr. sprejem na zidu zgrade islikana bradata muska glava pokrivena subarom i s nozem u iskezenim zubima, sa natpisom: "Serbian Chetniks".
15 Evo koje su se tri informacije, jedna za drugom, mogle cuti u TV vestima jednog oktobarskog dana: 1. alkoholisani vozac pregazio pesakinju koja je pretrcavala van prelaza novobeogradski bulevar; 2. izvesni "mercedes", skrenuvsi mimo propisa, naleteo na motociklistu koji je vozio bez dozvole; 3. vozac bez dozvole naleteo na trogodisnjeg decaka koji se, zajedno sa psom, iznenada nasao na kolovozu.
16 U empirijskom istrazivanju o dozivljaju drustvenih promena iz perspektive svakodnevice, koje upravo sprovodi Institut za filozofiju i drustvenu teoriju, na pitanje o nacinima informisanja i poverenju koje imaju u razlicite izvore ispitanici redovno govore o tome da "nikome ne veruju", da se obavestavaju iz vise izvora pa onda "sami donose sud", da "imaju svoje misljenje" i slicno. Bezrezervno poverenje se ne ukazuje nijednom mediju, ali ni glasinama koje su u opticaju u neformalnoj komunikaciji. Eto jos jedne potencijalne koristi od naseg nesrecnog kolektivnog iskustva.

Literatura:

Blagojevic, Marina, 1994, "War and everyday life: deconstruction of self/sacrifice", Sociologija vol. XXXVI, br. 4, str. 469-482.
Bolcic, Silvano, 1994, "O 'svakodnevici' razorenog drustva Srbije pocetkom devedesetih iz socioloske perspektive", u: Mirjana Prosic-Dvornic (prir.), Kulture u tranziciji, Beograd, "Plato", str. 138-145.
Bolcic, Silvano, 1995a, "Interesi i civilno delovanje u Srbiji pocetkom devedesetih", u: Vukasin Pavlovic (prir.), Potisnuto civilno drustvo, Beograd, "Eko centar", str. 281-302.
Bolcic, Silvano (prir.), 1995, Drustvene promene i svakodnevni zivot: Srbija pocetkom devedesetih, Beograd, ISI FF.
Dragicevic-Sesic, Milena, 1994, Neofolk kultura, Sremski Karlovci, Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica.
Lazic, Mladen (prir.), 1994, Razaranje drustva: jugoslovensko drustvo u krizi 90-ih, Beograd, "Filip Visnjic".
Lefebvre, Henri, 1988, Kritika svakidasnjeg zivota, prev. P. Vranicki i N. Jungwirth, Zagreb, "Naprijed".
Mimica, Aljosa i Radina Vucetic, 2001, "Vreme kada je narod govorio": rubrika "Odjeci i reagovanja" u listu Politika (juli 1988 - mart 1991), knjiga i CD, Beograd, Fond za humanitarno pravo.
Pavicevic, Djordje i Ivana Spasic, 2001, "Prelazna ocena: promene u Srbiji kao proces socijalnog ucenja", u zborniku: R/evolucija i poredak: o dinamici promena u Srbiji, prir. Ivana Spasic i Milan Subotic, Beograd, IFDT, str. 137-150.
Popov, Nebojsa, 1993, Srpski populizam - od marginalne do dominantne pojave, Beograd, Vreme br. 135.
Spasic, Ivana, 1997, "Granice drustvenog znanja", Socioloski pregled vol. XXXI, br. 1, str. 91-106.
Tomanovic-Mihajlovic, Smiljka, 1997, Detinjstvo u Rakovici: Svakodnevni zivot dece u radnickoj porodici, Beograd, Institut za socioloska istrazivanja Filozofskog fakulteta.
Vujadinovic, Dragica, 1995, "Civilno drustvo i svakodnevni zivot"; u: Pavlovic (prir.), str. 303-328.
Vujadinovic-Milinkovic, Dragica, 1999, "Everyday life, civil society and civil protest", u: Nadia Skenderovic Cuk, Milan Podunavac (eds.), Civil Society in the Countries in Transition, Subotica, Agency for Local Democracy and Open University, str. 501-525.
Willis, Paul, 1990, Common Culture, Milton Keynes, Open University Press.

Autorka ima magisterijum sociologije i radi kao naucni saradnik Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju

Ovaj ogled je deo projekta "Put Srbije k miru i demokratiji" koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom "Hajnrih Bel"