Sta citate

Civilizovanje i civilizacija*

Sve je vise glasova koji izrazavaju sumnju u ovaj sveukupan stvarni progres.
Iako razloga za ovaj preokret ima mnogo, ovde ih necemo sve razmatrati. Stalni ratovi, neprestana opasnost, pretnja atomskim i drugim novim, na nauci razvijenim oruzjima, izvesno doprinose istovremenosti sve brzeg razvoja, narocito na naucnom i tehnickom planu, i sve manjeg poverenja u vrednost ovog napretka, kao i napretka uopste. (...)

O promenama u agresivnosti

Covekova afektivna struktura predstavlja celinu. Pojedina ispoljavanja nagona mogli bismo, vec prema njihovim razlicitim usmerenjima i razlicitim funkcijama, nazivati razlicitim imenima, mogli bismo govoriti o gladi ili o potrebi za pljuvanjem, o polnom nagonu i agresivnosti, no u zivotu se ispoljavanja tih nagona mogu tako malo razdvojiti kao srce od stomaka ili krv u mozgu od krvi u polnim organima. Oni se medjusobno dopunjuju, a ponekad delimicno i zamenjuju, preobrazavaju u izvesnim granicama i uravnotezavaju; poremecaj na jednom mestu ispoljava se na drugom. Ukratko, oni stvaraju neku vrstu kruznog toka u coveku, delimicni sistem u okviru citavog sistema organizma. Njihova struktura je jos uvek neprozirna u mnogom pogledu, ali je njihov drustveno utisnuti oblik od presudnog znacaja za funkcionisanje drustva, kao i pojedinaca u njemu.
Nacin na koji danas govorimo o nagonima i emotivnim ispoljavanjima navodi na pretpostavku da u sebi imamo mnostvo razlicitih nagona. Tako se o "nagonu prema smrti", kao i o "nagonu ka samopotvrdjivanju", govori kao o razlicitim hemijskim tvarima. Neosporno je da proucavanje razlicitih nagonskih ispoljavanja moze u izvesnim slucajevima biti plodotvorno i poucno. Oblici misljenja koji ta posmatranja prate ostace nemocni kad je rec o zivom objektu, ako se njima ne izrazava jedinstvo nagonâ, kao i pripadnost svakog posebnog nagonskog usmerenja celini. U skladu s recenim, ni agresivnost, predmet ovog naseg poglavlja, ne predstavlja posebnu vrstu instinkta.
Mozda se moze govoriti o "nagonu za napadanjem", ukoliko imamo na umu da se pri tom radi o odredjenoj nagonskoj funkciji u celini organizma, kao i o tome da promene te funkcije iskazuju i promene u citavom njegovom modeliranju.
1. Norme agresivnosti, njihov karakter i snaga, razlicite su u nase vreme medju nacijama na Zapadu. Ipak, ove varijacije, koje posmatrane izbliza mogu biti znatne, brisu se i gube kada agresivnost kod "civilizovanih" naroda uporedimo s agresivnoscu u drustvima na drugim nivoima obuzdavanja afektivnosti. Uporedjena s jaroscu abisinijskog borca - doduse nemocnog pred tehnickim aparatom civilizovane vojske - ili s borbenoscu razlicitih plemena iz doba seoba naroda, agresivnost i najratobornijih nacija civilizovanog sveta izgleda prigusena. Ona je, kao i sva druga ispoljavanja nagona, uslovljena naprednim stanjem podele rada, kao i rezultirajucom vecom zavisnoscu pojedinaca kako jednih od drugih, tako i od tehnickog aparata. Ona je ogranicena i zatomljena bezbrojnim pravilima i zabranama koje su se pretvorile u samoprinudu. Agresivnost se tako "profinila", "civilizovala", kao sto je slucaj i sa svim drugim izvorima zadovoljstva. U svom oslobodjenom obliku ispoljava se jedino u snovima i ispadima koje oznacavamo "patoloskim".
I u ovoj oblasti afektivnosti, zestokom sudaru pojedinaca, primecujemo isti istorijski razvoj kao svuda drugde. Bez obzira na to gde srednji vek stoji u tom preobrazaju, ovde je radi ilustracije sveobuhvatnog ustrojstva ovog razvoja dovoljno da kao ishodiste prihvatimo standard njegovog svetovnog vladajuceg sloja, dakle ratnikâ. Moguce je da emotivno praznjenje u borbi u srednjem veku nije bilo tako brutalno kao u razdoblju seoba narodâ. Vidjeno u svetlu modernog doba, ono je bilo prilicno otvoreno i nesputano. U nase vreme, svirepost, zadovoljstvo koje pruza unistavanje i patnja drugog, osecaj zadovoljstva koji daje fizicka nadmoc, potcinjeni su ostroj drustvenoj kontroli i ukotvljeni u drzavnu organizaciju. Svi oblici zadovoljstva, ograniceni pretnjama neprijatnosti, postupno se izrazavaju tek zaobilazno, u nekakvom "prefinjenom" obliku. Jedino u razdobljima velikih drustvenih pometnji, ili kada je drustvena kontrola labavija (na primer, u kolonijalnim oblastima), oni izbijaju brutalno, nesputano, manje praceni osecajima stida i nelagodnosti.
2. Zivot u srednjovekovnom drustvu nametao je suprotno. Pljackanje, borba, lov na ljude i zivotinje, bili su sastavni deo zivota i pripadali samoj strukturi drustva. A to je za mocne i snazne predstavljalo deo zivotnih zadovoljstava.

*

Takvih afektivnih izliva ima i u kasnijim razdobljima drustvenog razvoja, ali oni tada imaju obelezje izuzetka, "patoloske" izopacenosti. U ono, pak, vreme nije postojala nikakva drustvena sila koja bi kaznjavala takve postupke. Jedina pretnja, jedina opasnost koja je mogla izazvati strah, bila je da se u borbi pretrpi poraz od nekog jaceg. S izuzetkom malobrojne elite, citavo ratnicko drustvo Francuske se, prema Likeru, istoricaru francuskog XIII veka, odavalo razbojnistvu, pljacki i ubistvima; nema mnogo dokaza da je drugacije bilo ni u drugim zemljama ili, pak, narednim stolecima. Svirepost nije dovodila do drustvenog ostrakizma. Ona nije bila stavljena izvan zakona. Mucenje i ubijanje je pruzalo veliku radost i bilo je drustveno dopusteno. I samo ustrojstvo drustva je donekle podsticalo svoje pripadnike u tom smeru, cinilo da takvo ponasanje izgleda nuzno i svrsishodno.

*

Pa ipak, ovi afekti, u svom "prefinjenom" i racionalizovanom obliku, imaju svoje legitimno i strogo odredjeno mesto u svakodnevnom zivotu civilizovanog drustva. Ovo je veoma karakteristicno za onaj oblik transformacije kroz koji prolazi civilizovanje afektivne ekonomije. Na primer, ratobornost i nasilnost nalaze svoj drustveno dopusteni izraz u sportskim nadmetanjima. Oni su posebno izrazeni u "posmatranju" (boks meceva, na primer), u zamisljenom poistovecivanju s malim brojem boraca kojima je dat izvestan i precizno odredjen prostor da ispolje svoju nasilnost. Ovo izivljavanje poriva u posmatranju drugih kako se bore, ili, cak, samo u slusanju (radio), jeste posebno obelezje civilizovanog drustva. Ono odredjuje i razvoj knjizevnosti i pozorista, a posebno utice na ulogu filma u nasem svetu. Ovaj preobrazaj onoga sto se vec izvorno ispoljilo kao aktivni, cesto agresivni izraz zadovoljstva, u pasivni, uredjeniji oblik zadovoljstva posmatranja (tj. "zadovoljstva za oci"), vec je zapoceto u obrazovanju, iznosenjem uputstava za ponasanje mladih ljudi.

*

Nase misaone navike nas nagone da svuda trazimo "pocetke". Ali u razvoju covecanstva ne postoji nijedna tacka za koju bi se moglo reci: pre nije postojao nikakav "ratio", a sada on postoji; do sada nije bilo nikakvih samoprinuda i nije postojao nikakav superego, a sada, u tom i tom stolecu, oni su najedanput tu. Kada su te stvari u pitanju, ne postoji nulta tacka. Ali isto tako ne bi bilo ispravno reci: sve je uvek bilo onako kao sto je sada. Mehanizam samoprinude, ustrojstvo svesti i afekata "civilizovanog" coveka razlikuju se kao celina u odnosu na iste strukture kod "primitivnog" coveka. Ali u oba slucaja imamo posla s jasno opazljivom organizacijom priblizno istovetnih prirodnih funkcija.

Tradicionalni oblici razmisljanja stalno nas postavljaju pred staticne alternative; oni su stvoreni, da tako kazemo, po modelima elejske skole: mozemo zamisliti samo brojne pojedinacne tacke, izdvojene skokovite promene, a niposto menjanje. Jos uvek je tesko da sami sebe vidimo u postepenom i stalnom menjanju, potcinjenom zakonitostima i pravilima, menjanju koje ne mozemo da posmatramo jer se gubi u tami vremena, menjanju koje je deo kretanja koje bi u meri moguceg trebalo sagledati kao celinu, kao let strele ili tok reke, a ne kao neprekidno pojavljivanje uvek iste stvari u razlicitim trenucima ili nesto sto skokovito napreduje iz tacke u tacku. U procesu koji nazivamo "istorijom", postepeno se menjaju ljudski odnosi i modeliranje kroz koje pojedinac prolazi. Ali u istom trenutku kada opazimo ovu osnovnu covekovu istoricnost, takodje uocavamo i pravilnosti, postojane strukturalne karakteristike ljudskog zivota. Izdvojeno ljudsko bice moze se razumeti samo u okviru ovog stalnog kretanja; tu se ne moze izdvojiti neka pojedinacnost, jer se ona stvara u kontekstu ovog kretanja koje nam moze izgledati sporo, kao u slucaju mnogih primitivnih naroda, ili brzo, kao u slucaju ljudi naseg vremena; pojedinacnost treba shvatiti u okviru tog kretanja kao deo posebnog stupnja ili talasa. Ljudi su oduvek donekle kontrolisali nagone, koje su potiskivali, a vodili su racuna i o buducim dogadjajima; ali ovo predvidjanje, ovo vladanje emotivnoscu, drugacije izgleda medju prostim stocarima ili pripadnicima kaste ratnika, nego medju dvoranima, drzavnim cinovnicima, pripadnicima mehanizovane vojske. Oni postaju jaci i obuhvatniji srazmerno podeli funkcija i povecanju broja ljudi kojima pojedinac treba da prilagodi svoje delanje. Slicno tome, vrsta "razuma" ili "misljenja", na koje se pojedinac navikava, slicni su ili razliciti od "razuma" ili "misljenja" ostalih ljudi u njegovom drustvu u istoj meri u kojoj su njegov polozaj u drustvu i njegova funkcija kao i polozaj i funkcija njegovih roditelja ili onih koji na njega najvise uticu i formiraju ga, slicni ili se razlikuju od drugih. Predvidjanje jednog stampara ili masinbravara razlikuje se od predvidjanja knjigovodje, predvidjanje inzenjera nije istovetno predvidjanju direktora prodaje, predvidjanje ministra finansija drugacije je od predvidjanja vojnog komandanta, iako se sva ova razlicita, povrsna modeliranja donekle izravnavaju usled medjuzavisnosti funkcija. Pa ipak, na jednom dubljem nivou, moguce je reci da postoje razlike u racionalnosti i modeliranju emotivnosti izmedju coveka koji je odrastao u radnickoj porodici i onoga koji je odrastao u sigurnosti i izobilju. Konacno, postoje razlike u racionalnosti i ustrojstvu afekata, samosvesti i nagonskoj strukturi izmedju Nemaca, Engleza, Francuza i Italijana, razlike koje se daju objasniti razlicitim razvojem medjuzavisnosti, isto kao sto postoji razlika izmedju uslovljavanja zapadnjakâ i istocnjakâ. Ali sve ove razlike mogu se primetiti samo zato sto su im u osnovi iste drustveno-istorijske zakonitosti. Individualne razlike unutar ovih grupa, kao sto su razlike u "inteligenciji", samo su nijanse unutar potpuno odredjenih istorijskih oblika modeliranja; to su razlike ciji raspon svako drustvo, u skladu sa svojom strukturom, dozvoljava svojim pripadnicima. Tako stoji stvar i s onom individualizovanom "stvaralackom" inteligencijom. Odvaznost da se slobodno i samostalno misli, stav kojim neko dokazuje da je "stvaralacki inteligentan", nema za pretpostavku samo osobeni, "prirodni talenat" vec je moguc samo pri odredjenoj strukturi aparata moci. Za pretpostavku ima posebnu strukturu drustva i dalje zavisi od toga da li pojedinac unutar tako strukturisanog drustva ima pristup obrazovanju i malom broju drustvenih funkcija koje jedine omogucuju da se kod njega razvije sposobnost za nezavisno misljenje.

*

Put, koji je u istoriji Zapada vodio od jednostavnije, primitivnije dusevne strukture, pa do one danasnje, slozenije, jos uvek je nerasvetljen. Istoricar nema neke koristi od rada psihologa koji razmislja neistorijski, jer proucava psihicku strukturu danasnjeg coveka, kao da ona nije nastala i kao da je nepromenljiva. A istoricar, sa svoje strane, izbegavajuci u svom istrazivanju psiholoske probleme sto je moguce vise, nema mnogo sta da kaze psihologu.
Stvari ne stoje mnogo bolje ni sa sociologijom. Ako se ona uopste i bavi istorijskim problemima, prihvata kao gotovu stvar granicu koju istoricar postavlja izmedju psihicke delatnosti coveka i njegovih nacina izrazavanja, kao sto su umetnost, ideje i slicno. Jos uvek se prelazi preko cinjenice da nam je potrebna istorijska drustvena psihologija, zajedno s psihogenetickim i sociogenetickim istrazivanjem, da bi se ustanovila veza izmedju razlicitih manifestacija coveka i njegove drustvene egzistencije. Istoricaru drustva, kao i istoricaru ideja, "drustvo" s jedne, i "ideje" ljudi s druge strane, izgledaju kao dva u neku ruku sasvim odvojena entiteta. Smatraju da postoji drustvo bez ideja, odnosno ideje bez drustva. Jedino vode spor o tome koja je pojava "vaznija". Jedni tvrde da "asocijalne" ideje pokrecu drustvo, drugi odgovaraju da to "bezidejno" drustvo stvara "ideje".
Proces civilizacije i, unutar njega, pojave kao sto su postepena "psihologizacija" i "racionalizacija", ne uklapaju se u takvo gledanje na stvari. Cak ni misaono, one se ne mogu odvojiti od istorijskog razvoja strukture ljudskih odnosa. Besmisleno je pitati se da li se drustvo menja pri postepenom razvoju manje racionalnog pa do vise racionalnog misljenja i postupanja; proces racionalizacije, kao i obuhvatniji proces civilizacije, istovremeno su i psihicka i drustvena pojava. Isto je tako besmisleno objasnjavati proces civilizacije kao "nadgradnju" ili "ideologiju", to jest, dodeljujuci mu funkciju oruzja u borbi jednih drustvenih grupa i interesa protiv drugih.
Postepena racionalizacija, a kasnije i ukupna civilizaciona promena drustva, odvija se, bez sumnje, stalno u borbama razlicitih slojeva i grupacija. Citavo zapadno drustvo u svojoj povezanosti, supstrat do sada poslednjeg i najjaceg civilizatorskog pokreta, svakako nije ona mirna zajednica, kako to ponekad izgleda u skladnim misaonim gradjevinama. Ono nije izvorno skladna celina, u kojoj samo slucajno - podjednako pod uticajem zle volje ili nerazumevanja pojedinaca - dolazi do sukoba. Naprotiv, napetosti i borbe - kao i uzajamna zavisnost ljudi - jesu sastavni elementi drustvene strukture; one odlucujuce odredjuju i usmerenje promena u njemu. Neosporno je da civilizatorsko kretanje u ovim sukobima moze posluziti kao vazno oruzje. Navika predvidjanja i stroze potiskivanje trenutnih nagona - da pomenemo samo dva civilizaciona fenomena - mogu pod odredjenim okolnostima clanovima neke grupe dati znatnu prednost nad ostalim grupama. S druge strane, visak racionalnosti i samoprinude moze u odredjenim okolnostima delovati nepovoljno i oslabiti one koji se njima ponose. "Civilizacija", dakle, pod odredjenim okolnostima predstavlja dvosekli mac. Ma kakvi im bili ucinci u pojedinim slucajevima, civilizaciona kretanja odigravaju se nezavisno od toga da li donose prijatnost ili korist zainteresovanim grupama. Ona se odvijaju delovanjem mocnih mehanizama medjuzavisnosti na cije opste usmerenje ne moze uticati pojedina grupa. Za razliku od sadrzaja svesti, ona nisu podlozna svesnoj ili dopola svesnoj manipulaciji ili svesnom pretvaranju u oruzje u drustvenoj borbi. Isto kao struktura licnosti, karakteristicna za poseban stupanj drustvenog razvoja, tako se i specificne civilizacione strukture istovremeno stvaraju kao proizvod i poluga tokom obimnijih drustvenih procesa unutar kojih se neki slojevi i neki interesi menjaju i sami sebe preoblikuju. Civilizaciona promena i s njom racionalizacija nisu procesi koji se odvijaju u zasebnoj sferi "ideja" ili "misli". Ovde se ne radi samo o promenama "znanja", "ideologija", recju, o promenama sadrzaja svesti, vec o promenama citavog ljudskog habitusa, u okviru kojeg sadrzaji svesti i misaone navike predstavljaju samo epifenomen, samo zaseban sektor. Suoceni smo, dakle, s preoblikovanjem citave licnosti, promenama svih njenih zona, od svesne kontrole onog "Ja", do nesvesne kontrole nagona. Da bismo shvatili ovakve promene, misaona shema na koju se pozivamo kada govorimo o "nadgradnji" i "ideologijama" zacelo nije dovoljna.

Stav da se ljudska "psiha" sastoji od manje ili vise zasebno delujucih zona, a koje se mogu razmatrati nezavisno, duboko je i odavno ukorenjen u ljudskoj svesti. Postala je navika da se u razmisljanju o slozenijoj strukturi licnosti misaono razdvaja neki od njenih funkcionalnih slojeva iz celine, kao da je upravo taj sloj "sustinski" sloj psihicke samokontrole kod coveka. Na taj nacin istorija ideja i sociologija znanja pokusavaju da pristupe coveku s obzirom na znanje i razmisljanje. U optici takvog istrazivanja, misli i ideje izgledaju kao presudni za nacin na koji se ljudi ponasaju. A nesvesni nagoni, citavo polje nagonske i afektivne strukture, ostaju manje ili vise u tami.
Ali svako istrazivanje koje za cilj ima jedino svest kod ljudi, njihov "ratio" ili njihove "ideje", a ne vodi racuna o strukturi nagona, o usmerenju i obliku ljudskih afekata i strasti, unapred je osudjeno na jalovost. U ovom pristupu izmice veliki broj elemenata neophodnih za razumevanje coveka. Racionalizacija sadrzaja svesti, i osim toga sve strukturalne promene funkcija ega i superega, sve ove pojave - kao sto smo ranije opsirnije pokazali, a o cemu cemo jos govoriti - nedovoljno su jasne sve dok se istrazivanje ogranicava samo na promene u sadrzaju svesti, a malo obraca paznja na promenu nagonskih i afektivnih struktura. Istorija ideja i misaoni oblici daju se razumeti samo ako se uzmu u obzir promene ljudskih medjuzavisnosti, kao i struktura ponasanja i citavo ustrojstvo covekove licnosti na datom stupnju drustvenog razvoja.

*

Ono sto odredjuje coveka kao takvog, kakav nam se konkretno pokazuje, nije samo "ono" (id), "ego" ili "superego", vec uvek odnos izmedju ovih razlicitih psihickih funkcija, koje su delom u konfliktu, a delom saradjuju u pojedincevoj samokontroli. Ali i ovi odnosi unutar samog pojedinca, a s tim i oblik njegove samokontrole, kao i oblik regulacije njegovog ega i superega, menjaju se u celosti u toku procesa civilizacije, u skladu s preoblikovanjem odnosa izmedju ljudi, drustvenih odnosa. U toku procesa civilizacije, da to sazeto kazemo, svest postaje manje propusna za nagone, a nagoni manje propusni za svest.

U skladu s osnovnim sociogenetickim zakonom moguce je i danas kod svakog deteta neposredno posmatrati procese istog usmerenja. U toku ljudske istorije stalno se vidi, kao u svakom individualnom civilizacionom procesu, da dolazi do jasnije diferencijacije izmedju kontrole ega i kontrole superega na jednoj strani, i do jace kontrole nagona na drugoj. Tek sa stvaranjem svesnih i manje nagonski prozetih funkcija, nagonski automatizmi dobijaju onaj specificni karakter koji se danas obicno naziva "neistoricnim", "prirodnim" svojstvom, a koje ima obelezje "nesvesnog". U toku istog preobrazaja i sama svest se menja u pravcu sve vece "racionalizacije"; tek s jacom i cvrscom diferencijacijom strukture licnosti, one psihicke funkcije koje su okrenute neposredno prema spolja, dobijaju osobine racionalnije delujuce svesti, donekle oslobodjene nagona i afekata.
Morfologiju i strukturu psihicke svesne i nesvesne samokontrole nemoguce je razumeti ni posmatrati ako se one smatraju za dva entiteta koji postoje i funkcionisu zasebno. Oboje je podjednako vazno za zivot ljudskog bica; oboje zajedno stvaraju jedinstveni funkcionalni kompleks. Njihovu strukturu i promene je takodje nemoguce razumeti sve dok se ogranicavamo na posmatranje pojedinaca. Oni se jedino mogu razumeti u vezi sa strukturom odnosa izmedju ljudi i s ustrojstvom medjupovezanosti, u kojoj se ove, drustvene strukture, menjaju.
Dakle, da bi se razumeo i objasnio proces civilizacije u uzem smislu, treba istrazivati - kao sto smo ovde pokusali da ucinimo - promenu i psihicke i citave drustvene strukture. Treba pristupiti, u uzem smislu, psihogenetickom ispitivanju u kojem je cilj da se shvati citavo polje individualnih psihickih energija, struktura i oblik kako elementarnijih, vise nagonskih mehanizama, tako i onih svesnijih. U sirem smislu, istrazivanje procesa civilizacije zahteva dugorocno gledanje, sociogeneticko istrazivanje celovite strukture, ne samo jednog odredjenog drustvenog polja i istorijskog poretka, u okviru kojeg se ono menja.
Da bi se sprovelo valjano ispitivanje takvih drustvenih procesa, tradicionalne oblike razmisljanja treba korigovati na slican nacin kako je to ucinjeno da bi se dobila odgovarajuca osnova za psihogeneticko ispitivanje. Da bi se shvatili drustveni procesi i strukture, nije dovoljno ograniciti istrazivanja na samo jedan funkcionalni sloj jednog drustvenog polja. Da bi se shvatili ti procesi i strukture, treba analizirati odnose izmedju razlicitih funkcionalnih slojeva, koji su medjusobno povezani unutar jednog drustvenog polja i koji se, sa sporijom i brzom promenom odnosa snaga, do koje dolazi na osnovu specificne strukture ovog polja, trajno reprodukuju. Isto kao sto je u svakom psihogenetickom istrazivanju neophodno analizirati, pored psihickog funkcionalnog sloja "nesvesnog" ili "svesnog", i citav ciklus psihickih funkcija, isto je tako bitno u svakom sociogenetickom istrazivanju razmatrati celinu jednog manje ili vise diferenciranog ili napetog drustvenog polja. Ovakav postupak je moguc jer drustveno tkivo i njegovo istorijsko preoblikovanje nisu haoticni, vec cak i u fazama najvecih nemira i drustvenih previranja poseduju jasan poredak i strukturu. Ispitivati celinu nekog drustvenog polja ne znaci ispitivati sve pojedinacne dogadjaje unutar njega.

*

Za proces civilizovanja podjednako su karakteristicni i "racionalizacija" ponasanja i ono specificno oblikovanje ustrojstva nagona, koje obicno nazivamo "stidom" ili "osecajima nelagodnosti". Teznja ka racionalizaciji i snazno naglaseno pomicanje praga stida i osecaja nelagodnosti, koje se narocito pocev od XVI veka osecaju u psihickom ustrojstvu coveka Zapada, jesu dva razlicita aspekta istog psihickog preobrazaja.
Stid je specificno uzbudjenje, neka vrsta strepnje do koje u pojedincu dolazi spontano i uobicajeno pod odredjenim okolnostima. Stid je, povrsno posmatrano, neka vrsta straha od drustvene degradacije ili - opstije receno - strah od postupaka drugih ljudi, radnji koje odaju nadmocnost tih ljudi. Stid je neka vrsta nezadovoljstva ili straha, koji nastaje i manifestuje se time sto se covek koji se plasi inferiornosti ne moze toj opasnosti odupreti nikakvim napadom, ni neposrednim fizickim niti bilo kojim drugim. Ova neodbranjivost pred nadmocnoscu drugog, ova potpuna bespomocnost, ne proizlazi direktno iz pretnje koju predstavlja fizicka nadmoc drugih, samo nekad prisutnih ljudi, iako bez sumnje ima poreklo u fizickim prinudama, u fizickoj nemoci deteta pred roditeljima ili onima koji su ga vaspitavali. Kod odrasle osobe, osecaj bespomocnosti proizlazi iz cinjenice da ljudi cijih se nadmocnih postupaka ona plasi, upravo i deluju saglasno s njenim superegom. On, dakle, potice iz samoprinude koju su joj usadili drugi od kojih zavisi, ljudi koji su bili mocni i superiorni. Upravo je zbog toga strah koji nazivamo stidom uvek prigusen za druge; ma kako snazan bio, nikada se ne ispoljava bucnim gestovima. Stid dobija onu svoju osobenu crtu iz cinjenice da osoba koja ga oseca jeste ucinila ili upravo namerava da ucini nesto sto ce je dovesti u sukob s ljudima za koje je na neki nacin vezana, a i sa samom sobom, to jest, s onim sektorom vlastite svesti koji sprovodi samokontrolu. Na taj nacin konflikt koji se ocituje u osecaju straha nije konflikt pojedinca i drustvenog mnjenja; pojedinca je samo njegovo ponasanje dovelo do konflikta s onim delom vlastite licnosti koji predstavlja drustveno mnjenje. Radi se o konfliktu u njegovoj vlastitoj licnosti, pri cemu on sam priznaje da je inferioran. Pojedinac se plasi da izgubi ljubav i postovanje onih do cije mu je ljubavi i postovanja stalo. Njihov stav se u njemu tako ucvrstio da ga on spontano i sam prihvata. Upravo to ga cini nemocnim prema superiornim postupcima drugih ljudi, postupcima koji u njemu na neki nacin aktuelizuju taj automatizam.

Upravo to objasnjava zasto strah od krsenja drustvenih zabrana dobija utoliko jasniji oblik stida ukoliko se kroz drustvenu strukturu spoljne prinude potpunije pretvaraju u samoprinude, i ukoliko je obuhvatniji, diferenciraniji obruc samoprinuda koji obavija covekova ponasanja. Unutrasnja napetost, uzbudjenje koje nastaje u trenutku kada se covek oseca prinudjenim da probije obruc, ili je to vec ucinio, razlicito su snazni u zavisnosti od tezine drustvenih zabrana i samoprinude. U obicnom zivotu ovo uzbudjenje nazivamo stidom samo u posebnim okolnostima i kada je dovoljno snazno; pa ipak, sto se tice njegove strukture, rec je o istoj pojavi bez obzira na njene razlicite nijanse i snagu. Poput samoprinuda, stid postoji i u manje stabilnim, ne toliko jednoobraznim, i manje obuhvatnim oblicima, cak i na nizim nivoima drustvenog razvoja. Kao ove samoprinude, napetosti i strahovi pojavljuju se jasnije sa svakim napretkom procesa civilizacije, da bi konacno nadmasile ostale strahove - posebno fizicki strah od drugih ljudi. Strahovi vladaju utoliko vise sto su pacifikovane oblasti vece, sto veci znacaj u oblikovanju ljudi dobijaju ravnomernije prinude, dok fizicko nasilje igra ulogu strazara iza kulisa, ukratko, onoliko koliko napreduje civilizovanje ponasanja. Upravo kao sto o "razumu" mozemo da govorimo samo u vezi s napretkom racionalizacije i stvaranjem funkcija koje zahtevaju predvidjanje i uzdrzavanje, tako i o stidu mozemo da govorimo samo u vezi s njegovom sociogenezom, s kretanjima u kojima prag stida napreduje ili se bar menja, u kojima se struktura i oblik samoprinuda menjaju u odredjenom smeru, reprodukujuci se potom, tokom vise ili manje dugackog razdoblja, u istom obliku. I racionalizacija i pomicanje praga stida i nelagodnosti izrazi su za smanjivanje straha od direktnog napada druge osobe ili poraza od nje, ali su i izrazi za jacanje spontanih, unutrasnjih strahova i samoprinude. U obe pojave nalaze izraz vece, diferenciranije predvidjanje i dalekovidost, koji postaju nuzni da bi sve vece grupe ljudi sacuvale svoje drustveno postojanje u sve vise diferenciranom drustvu. Nije tesko objasniti kako su naizgled razlicite promene psihicke morfologije zapravo medjusobno povezane. Obe pojave, jacanje stida pracenog strahom, kao i snaznija racionalizacija, samo su razliciti aspekti dubljeg jaza koji u licnosti pojedinca nastaje zajedno sa sve vecom podelom funkcija. To su razliciti aspekti sve vece podele izmedju nagona i kontrole nagona, izmedju "ida" s jedne, i "ega" i "superega" s druge strane. Sto ova diferencijacija psihicke samokontrole dalje odmice, utoliko jasnije onaj sektor kontrolnih psihickih funkcija, koji u sirem smislu nazivamo ego, a u uzem superego, dobija dvostruku funkciju. Na jednoj strani ovaj sektor predstavlja centar iz kojeg osoba regulise svoje odnose s bicima i stvarima, a s druge centar iz kojeg ona sasvim spontano i nesvesno upravlja svojom "unutrasnjoscu", sto ce reci svojim nagonima. One psihicke funkcije koje se u toku opisanih drustvenih promena sve vise odvajaju od nagonâ, to jest, ego i superego, preuzimaju dva zadatka unutar licnosti: vode istovremeno i unutrasnju i spoljnu politiku, koje ne samo da se ne slazu uvek vec su cesto i protivrecne. To objasnjava i cinjenicu da se u drustveno-istorijskim razdobljima koja obelezava napredak racionalizacije, primecuje i pomicanje praga stida i osecaja nelagodnosti. To objasnjava i cinjenicu da ovde, kao i uvek - u skladu s osnovnim zakonom sociogeneze - dolazi do slicnog procesa u zivotu svakog deteta: racionalizacija ponasanja je manifestacija "spoljne politike" onog istog superega cija se unutrasnja politika izrazava pomicanjem praga stida.

*

Nigde u ljudskom drustvu ne postoji "nulta tacka" strahova od spoljnih sila, i nigde nulta tacka spontanih, unutrasnjih strahova. Iako se mogu osecati kao razliciti, oni su u krajnjoj liniji nerazdvojni. U toku procesa civilizacije ne nestaju jedni, da bi se pojavili drugi. Menja se samo srazmera izmedju spoljnih i spontanih strahova i njihova struktura: ljudski strahovi od spoljnih sila smanjuju se, iako nikada potpuno ne nestaju; postojeci, latentni ili aktuelni strahovi, koji proizlaze iz napetosti izmedju nagona i ega, uvek se povecavaju u odnosu na prve, postaju snazniji, raznovrsniji i postojaniji.

*

U svemu tome ne sme se zaboraviti jedna stvar: danas, kao i ranije, svi oblici unutrasnjih strahova odrasle osobe povezani su s detetovim strahovima od drugih ljudi, sa strahovima od spoljnih sila.

*

Razdoblje kao sto je ono u kojem zivimo, prelazna razdoblja, posebno su misaono podsticajna: stare norme su delimicno osporene, a nove, cvrsce norme, jos uvek ne postoje. Ljudi postaju manje sigurni u svom ponasanju. Sama drustvena situacija stvara od "ponasanja" akutan problem. U takvim razdobljima - a mozda samo u njima - otvara se covekovom pogledu vidik za mnoge stvari koje su prethodne generacije u svom ponasanju smatrale samorazumljivim. Sinovi nastavljaju da razmisljaju tamo gde su njihovi ocevi stali; pitaju se za razloge tamo gde njihovim ocevima to nije bilo ni na kraj pameti: zasto se u toj i toj situaciji ponasati tako i tako? Zasto je nesto dopusteno, a nesto zabranjeno? Kakav je smisao odredjenih moralnih propisa i pravila ponasanja? Konvencije koje su se bespogovorno prihvatale iz jedne u drugu generaciju, sada postaju problem. Osim toga, kao rezultat vece mobilnosti ljudi i sve cesceg susretanja s ljudima drugacije psihicke strukture, ljudi pocinju sami sebe da gledaju s vece distance. Zasto se ljudi u Nemackoj drugacije ponasaju nego ljudi u Engleskoj? Zasto se Englezi drugacije ponasaju nego Amerikanci? Zasto se ponasanje ljudi u svim tim zemljama razlikuje od ponasanja ljudi na Istoku ili u primitivnijim drustvima?

*

Tek kada se ove napetosti izmedju i unutar drzava savladaju, moci cemo s izvesnim pravom reci da jesmo "civilizovani". Tek onda ce iz propisa ponasanja, koji su pojedincu usadjeni u obliku superega, moci otpasti ono sto ima funkciju da obelezava ne pojedincevu licnu, vec nasledjenu nadmoc. Pojedinac ce se moci osloboditi prinude da se od ljudi iz nizih grupa pre razlikuje bogatstvom i prestizom nego licnim ostvarenjima. Tek tada ce se regulisanje odnosa izmedju ljudi moci svesti na one propise i zabrane, potrebne za ocuvanje visoke funkcionalne diferencijacije i medjuzavisnosti, a bez koje se ne bi mogli odrzati, a pogotovo ne prevazici, sadasnji drustveni standard i visoka produktivnost rada. Tek tada ce se samoprinude moci svesti na ogranicenja potrebna da covek, po mogucstvu neometano i bez straha, zivi u zajednistvu, radi i uziva. Napetosti i protivrecnosti u coveku mogu se ublaziti jedino kroz napetosti izmedju ljudi i protivrecja u strukturi ljudskog spleta. Tek tada vise nece biti izuzetak, vec ce postati pravilo da svaki pojedinac nadje optimalnu dusevnu ravnotezu koju veoma cesto velikim recima nazivamo "srecom" i "slobodom". Rec je o trajnijoj ravnotezi ili, cak, o skladu izmedju pojedincevih drustvenih obaveza, svih zahteva njegove drustvene egzistencije, s jedne, i njegovih licnih sklonosti i potreba, s druge strane. Tek kada se stvori takva struktura medjuljudskih odnosa, kada saradnja ljudi, koja cini osnovu egzistencije svakog pojedinca, bude tako delovala da bar svi oni koji budu radili jedan pored drugog u visokodiferenciranoj mrezi zajednickih zadataka pronadju ovu ravnotezu, tek tada ce ljudi s punim pravom moci za sebe reci da jesu civilizovani. Do tada ce ziveti u procesu civilizovanja. Morace stalno da govore: "Civilizacija jos nije dovrsena. Ona nastaje".

*) Iz: Norbert Elijas, Proces civilizacije, preveo s nemackog Dusan Janic, Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci-Novi Sad 2001, str. 21, 252-254, 255, 263, 532-533, 536-539, 539-541, 543-545, 550, 569, 575.