Dogadjanja

Nase rasprave

U Milosevicevo vreme za istinu se islo na odgovornost, sada se o istini moze svasta neodgovorno pricati

Dve TV emisije - a obe su po svojoj gledanosti predstavljale prvorazredan dogadjaj - pokazale su da su presudne istine o nasoj nedavnoj proslosti, pre svega o pljacki naroda i o ratnim zlocinima, jos u rezervatu iz kojeg tesko izlaze.
Duel Mladjan Dinkic-Bogoljub Karic na prvom kanalu RTS, odrzan je u sredu, 12. decembra, i trajao puna dva sata. Izazivac ovog verbalnog duela Dinkic odlucio se na ovaj korak zato sto je uveren da mediji ne pokazuju dovoljno spremnosti da ispitaju sve podatke i cinjenice o nevidjenoj pljacki naroda u Milosevicevom periodu. On je sa puno dokumenata sistematski izlagao cinjenice kako je kompanija Karic ucestvovala u ovom necasnom poduhvatu i koliko se okoristila u raznim vidovima - pocev od samovoljnog prebacivanja stednje gradjana na svoje licne racune, preko neplacanja poreza, do dzinovske finansijske spekulacije kada je zgrnula u svoje dzepove silne pare, otkupljujuci od gradjana nemacke marke za bezvredne dinare iz sive emisije. Karic se, kad god je u toku razgovora bio u skripcu, a bio je manje-vise stalno, izgovarao da on i ne mora da zna sve o finansijskim transakcijama "jer nije bankar, vec biznismen", ili se pozivao na svoju patriotsku ulogu, buduci da je svoje novce ulagao u privredu.
Uprkos tome sto je ovaj TV duel "izazvao izuzetnu medijsku paznju kakvu, u skorije vreme, nije pobudio ni jedan na RTS i sire" (Politika), ima se utisak da su jos mnoge stvari iz ove oblasti sirem auditorijumu ostale nejasne. Delimicno i zbog same voditeljke, inace iskusne u ovoj vrsti posla, koja je, cini nam se na pogresan nacin shvatila "jednaku distancu". Ravnopravnost sansi za svakog ucesnika u razgovoru se podrazumeva, a sasvim je druga stvar odnos prema cinjenicama, narocito onim bitnim za osnovnu temu disputa. Tako su mnogi podaci, oni bas od najveceg interesa za javnost, ostali dobrim delom potisnuti i jos nedovoljno razjasnjeni.

Medjutim, ovaj duel i sve ono sto ga je pratilo doneo je i jednu ozbiljnu lekciju nasim medijima sto se tice nacina tretiranja dogadjaja iz bliske proslosti. Najpre treba ukazati na podatak da je prema nalazima TV istrazivaca razgovor Karic-Dinkic pratilo oko tri miliona ljudi (tvrdi se, takodje, da je Dinkic dobio 32 odsto glasova, Karic 18, a da je 22 odsto gledalaca bilo neutralno, ali ta pojedinost je manje vazna za nasu temu). Bitno je saznanje da postoji ogromno interesovanje u javnosti i da ga mediji jos ni iz daleka nisu zadovoljili, uprkos tome sto se smatra da je o tome dosta pisano.
Umesto da podju u susret ovom interesovanju, dobar deo medija bavio se uglavnom bizarnom stranom stvari (ko je muzikant, a ko muzicar), a Politika je cak sa gadljivom distancom u ovom duelu videla samo to da su se "ucesnici u razgovoru blatili medjusobno i zadavali niske udarce, ali to je kod nas normalno". U stvari, za dobar broj medija bi moglo da se kaze da su, buduci nespremni da sami prihvate izazov interesovanja javnosti, izvrsili klasicno nasilje nad aktuelnom temom.
Drugi dogadjaj koji je pokazao koliko se istina o proslosti tesko probija iz rezervata jeste film "Bosna" koji je francuski filozof Bernar Anri Levi prikazao u "Rexu" sredinom decembra, a nekoliko dana kasnije film i diskusija emitovani su i na TV B-92. Film, koji je posvecen bosnjackim zrtvama nedavnog rata, svakako, ima i nedostataka i jednostranosti. Ali, ono sto nikako ne moze da mu se ospori to su cinjenice o zlocinima na srpskoj strani i jasan smisao poziva na licno suocavanje sa odgovornoscu. Sem izuzetaka, vecina ucesnika u diskusiji nije pokazala spremnost za ovo suocavanje, odbacivala je i samu pomisao o srpskim zlocinima, videvsi u filmu samo pokusaj da se na Srbe baci ljaga. Neki su sitnicavim i cinicnim preturanjem po manje vaznim detaljima filma zeleli da obesnaze svaku mogucnost da je nasa strana uopste vrsila kriminal. Bilo je cak i otvorenih antisemitskih ispada prema Leviju. Jedna postarija zena - i taj detalj najbolje karakterise celu atmosferu - ustala je i ljutito rekla: Sta hocete vi od nas? Mi smo Srbi i pravoslavci i to nam niko ne moze oduzeti... I pred ovakvim autisticnim zatvaranjem u ljusturu i tvrdom odbojnoscu pred istinom gasi se svaki ozbiljan razgovor. Levi je uzalud pokusavao da ohrabri auditorijum svojim kritickim osvrtom na sopstvenu zemlju, Francusku, koja je takodje zakasnila da se suoci sa svojim zlocincima, saradnicima nemackih nacista iz redova rezima u Visiju i sa francuskim vojnim i policijskim zlocinima u Alziru sezdesetih godina.
U dobrom delu javnosti je posle svega ostao utisak zbunjenosti i upitanosti nad jednom paradigmom. U "Rexu", proslavljenom mestu okupljanja nekadasnjih snaga gradjanskog otpora, sada sve vise preotimaju maha snage nacionalistickog sabiranja. I ne samo u "Rexu". Svedoci smo da se opet mnogi prononsirani nacionalisti, koji su se jedno vreme, posle oktobarskog prevrata, oprezno ucutali, sada ponovo udobno smestaju po raznim TV emisijama i drugim nezavisnim medijima kao da i sami nemaju svoj deo odgovornosti za sve one strahote poslednjih deset godina. U ponedeljak, 24. decembra, u okviru prestizne emisije B-92 "Istina, odgovornost, pomirenje", razgovor o temi: ima li u nasim medijima jos govora mrznje, i sam se pretvorio, zbog nesrecnog izbora sagovornika, u razdeseni govor mrznje. Poznati Milosevicev TV ratni huskac Milijana Baletic javno i neobuzdano slavila je ono nekadasnje skandalozno izvestavanje RTS o raspadu bivse Jugoslavije i ratu, a novinar Miroslav Lazanski hvalio je "casnu" ulogu JNA u ratnim zbivanjima. Kao u losem horor filmu kada se odjednom vrati kosmarna proslost.
Izgleda da u mnogim medijima jos nije povucena jasna granicna linija izmedju onoga sto s jedne strane predstavlja zakonsku obavezu i novinarsku etiku, i s druge da se, zarad prividno zanimljive emisije, vredjaju osecanja javnosti i istina izvrgava ruglu. Ostaje nam jedino nada da sve glasniji i agresivniji povratak ljudi bivsih vremena na politicku i medijsku scenu nece ni ovoga puta ostaviti ravnodusnom gradjansku javnost.

Dragos Ivanovic