|
Ponovo procitati
Za festival otvorenih ociju
Rec Dusana Makavejeva, selektora specijalnog
(ponocnog) programa prvog FEST-a, "Film u drustvenim konfrontacijama",
januara 1971. godine
Priroda filma je u tome da nestane cim upalis svetlo.
Tu pojavu mi uvozimo u gomili limenih kutija.
Umesto male nocne muzike
Za festivala epilog
Imamo malu ocnu kliniku
Za ideolosko slepilo.
Medjunarodni filmski festival u Beogradu nije "prozor u svet"
niti "korak ka Evropi". Odavno su nam svi prozori ka svetu
otvoreni, odavno vec kretanja su u oba pravca. Sve novine sveta stizu
nam za 24 casa. Strani automobili, parfemi, haljine i ideje u nasem
kosmopolitskom gradu kod svoje su kuce. Novi filmovi stizu brzo, sve
brze, i ako festival to ubrza jos vise, hvala mu, ali to ne moze da
mu bude vrhovna ambicija. Treba nam festival otvorenih ociju. Festival
kao centar duhovnih komunikacija, kao smisljeno raskrsce ideja i iskustava,
kao planirani susret naseg i svetskog filmskog stvaralastva, kao programirani
prostor na kojem ce se dogadjati korisne i produktivne slucajnosti.
Ulozio sam, kao i jos nekoliko ljudi, u pripreme ovoga zbivanja, godinu
dana svoga zivota, pa me brinu, sada, na samom pocetku, nagovestaji
raznih sarenih laza, koje valjda moraju da prate film i njegovu najstariju,
snevacku dimenziju. Ako slaga, konfeta i nadevenih pataka mora da bude,
neka bude, ali neka se pri tom ne zmuri. Neka se ne zaborave dublji
razlozi rada koji je obavljen i koji ce se jos obaviti.
*
Medjunarodni filmski festival, cedo drustvenog i ekonomskog napretka
grada, jedan je od znakova akutne potrebe Beograda za sopstvenim identitetom.
Vec 25 godina, u velikoj meri, Beograd zivi i razvija se u funkciji
svoje famozne zeleznicke stanice. Godinama i decenijama kroz tu instituciju,
tu kapiju, to prijemno odeljenje, navire u Beograd jedna poluseljacka-polugradska
deklasirana masa, civilizacijski obezlicena i samlevena, izgubljenog
identiteta i nejasnih kulturnih potreba potisnutih strahom od sutrasnjice
i brigom za nasusni hleb i krov.
*
Uzroke urbanistickog kosmara nasega grada i grcevitosti i jada kulturnog
i politickog zivota u njemu lako cemo prepoznati u tome sto Beograd
vecim svojim delom zivi kao golemi aneks te strasne zgrade na bezglavom
i dezorijentisanom Trgu bratstva i jedinstva, kao monstruozno prosirenje
onih prljavih i umornih holova, perona i cekaonica.
Godinama vec, Beograd ne docekuje ovu masu ljudi i ne uspeva da je diferencira
i definise u svoju mladu radnicku klasu, niti da je ukljuci u svoju
proletersku kulturu. Jer te "proleterske radnicke kulture"
Beograd jos uvek nema, jedva da ima radnicke menze, barake i kupatila.
Beogradski radnicki kulturni centar stvara se spontano svake nedelje
na padinama Kalemegdana, "van sistema", sa ciganskim muzikama,
pivom i pelivanskim igrama.
Stotine hiljada ljudi zadovoljnih gradom zato sto se u njemu moze raditi,
jesti i spavati cine veliki nevidljivi teg u "dinamici naseg kulturnog
zivota". Ovde postoji i moralni problem. Siromastvo je jedna nenormalna
i nemoralna situacija, siromasni ljudi zive pod pritiskom od nekoliko
atmosfera. Oni gledaju u izloge, u stvari koje nikada nece biti njihove
ako ne pocnu krasti. Oni gledaju lepo obucene ljude i znaju da
ti ljudi sigurno, na neki tajni nacin, i vesto, mora da kradu. Oni,
na srecu lepo odevenih, nemaju dovoljno vremena za razmisljanje. Tako
posao razmisljanja o potrebi socijalne revolucije ostaje onima koji
imaju nesto vise vremena, studentima. Studenti su, s jedne strane, primitivni,
neorganizovani i neprecizni a, s druge strane, cuvari reda ih se plase
i nastoje da ih izoluju. Tako te dve velike grupacije, studenti i radnici,
ostaju izvan kulturne i politicke scene grada.
*
Vazan nevidljivi sloj, takodje deklasiran, takodje samlevenog identiteta,
zivi u senci drzavnih i politickih institucija, bez lica i bez ideja
ali ne i bez moci. Anonimni i primitivni delovi politicke birokratije,
ukoliko vise ne predstavljaju iskljucivo paranoidnu kocnicu svih kretanja
u kulturnom zivotu, pojavljuju se kao sloj koji stimulira bezglavo nabavljanje
pomodnih novotarija i supalj luksuz.
Ne treba sumnjati da je ovom sloju dovoljno da pretvorimo Beograd u
aneks beogradskog aerodroma. Najfinije goste odvesti na najfinija mesta
sa neobicnim picima i konacno filmskim balom u svim prostorijama hotela
"Jugoslavija".
*
Ostati na ambicijama da od naseg festivala napravimo "mali Kan"
je maloumno i zablje. Pored zabe koja bi potkovicu, nas narod ima i
pricu o vrapcu koji bi da zavede kravu. Neka se nase ugostiteljstvo
vezba u spravljanju neobicnih koktela, ispisivanju jelovnika na stranim
jezicima i davanju brzih telefonskih veza sa Santa Monikom, Kalifornija.
Ali nemojmo tu vezbu iz zapadne civilizacije smatrati svojim glavnim
zadatkom. Jer ta civilizacija sama vec pocinje da priznaje i prepoznaje
svoje gnjile temelje. Mrtvi Indijanci i pretuceni crnci poceli su posle
mnogo godina da trunu i podovi elitnih gradjevina poceli su da disu.
Pierre Bonnard, Laundry Girl,
1896.
Taj zapad od kojeg bismo jos uvek zeleli da naucimo kako se ispravno
drze kasika i zlica uci se indijanskom sedenju na zemlji i pocinje da
jede "soul kuhinju" od svinjskih usiju i repova.
Francusku je nepovratno raspametila 1968. godina. Od malog nereda pred
salom kinoteke u ulici Ulm, za neverovatno kratko vreme izaslo je na
ulice 10 miliona strajkaca i jedan veliki imperijalni predsednik oteran
je u grob.
U prebogatoj Americi, tvrdjavi privatne svojine, pojavila se alternativna
kultura u kojoj zive vec desetine miliona ljudi na drugaciji nacin od
tradicionalnog. Jedina industrija koja je prezivela krizu tridesetih,
dozivela je prosle godine raspad sistema i pravljenje igranih filmova
preslo je u ruke stotinak mladica u ranim dvadesetim godinama.
Ako smo zbunjeni, blokirani i u politickoj krizi, nije to nista spram
raspada sistema na zapadu i blokiranosti sistema na istoku. Koristimo
svoje relativne prednosti ne da im solimo pamet nego da se sami iskobeljamo.
*
Od vremena kada smo gradili Novi Beograd sa pesmom:
Izgradismo pruge al' to nije dosta
Gradicemo Beograd da bude k'o Moskva
nesto smo postali bistriji, ali nam nije sasvim jasno na sta bi Beograd
trebalo da nam lici. Jer sami sebi ne licimo ni na sta.
Zderali smo ideolosku masku sa stvarnosti, probudili se iz dubljeg sna
u plici - u dnevni prakticizam. Odbacivsi legende i ideologizirane ideale
pogubismo i najprostije koncepcije socijalisticke kulture.
*
Program filmova za simpozijum odabran je na principu da je sve sto
je kreativno i sve sto se bavi istrazivanjem ne plaseci se sopstvenih
gresaka i bespuca - nase.
U trazenju sopstvenih odredjenja najbolje ce nam pomoci oni koji se
jos nisu odredili, dovoljno hrabri da se bace u avanturu trazenja novih
struktura, dovoljno ludi da dodirnu tabu, isprobaju boga, detronizuju
mit.
*
Prvi ponocni program posvecen je euforiji jednog bolesnog zdravlja,
euforiji pripadanja Nacionalnoj zajednici, Pokretu, Buducnosti sveta
(euforiji koja ima svoju desnu i levu varijantu).
"Trijumf volje", film Leni Riefenstahl, koji je autor nazvao
filmom-istinom, stavio sam pod naslov "Nacionalisticko i socijalisticko
u nacional-socijalistickom filmu / ka korenima termina". Sledeci
je jugoslovenski film "Zaseda" (film Zivojina Pavlovica),
po nekima suvise gorak, ali koji nudi jedno zdravo razocarenje i u osnovi
jednostavan ljudski svet bez boga. Pitanje je moze li se u tom svetu
demaskiranih legendi ziveti, izgleda da moze, mi tako zivimo vec godinama
i ovaj film nam pomaze da toga postanemo svesni. U tom filmu nema ni
poziva ni ceznje za novim lazima. Treci "otvarac" specijalnog
programa je "Permanentni Stojko", mali nepoznati film-veseljak,
davni preteca seksualne revolucije, donedavno apsolutno zabranjen u
svim zemljama sveta, iz kojeg se sasvim jasno vidi da je delatnost ljudskih
ljubavnih organa, sustina ljudskog zivljenja, bila najrevolucionarnija
cinjenica za diktature svih vrsta.
(Ovaj tekst nije bio ni javno procitan ni objavljen. Program u njemu
najavljen prikazan je januara 1971. pred prepunom salom Doma sindikata
- 1500 mesta - bez prethodne cenzure.)
Sta citate: Helenino
pismo «
» 'umor u glavi: Serija
pogresnih racunica
|
