Broj 278

Dogadjanja

Jug Srbije opet postaje nemiran?

Vidimo se na prolece!!

Trojica najratobornijih Albanaca sa juga Srbije u poslednjih nekoliko nedelja, javno i gotovo uglas izrekla su poruku iz naslova ovog teksta. Bas to njihovo "Vidimo se na prolece, u sumi!" postaje paradigma politike koju na jugu Srbije vode ili treba da vode sve tri strane - srpska, albanska i medjunarodna. Prema onome sta i kako rade, cini se da nijedna strana nije shvatila sustinu stvari

Nedavno su se na jugu Srbije, prakticno, krijuci od srpske strane, sastali predstavnici tri grupe autoriteta za ovu regiju. Prvu su cinili oficijelni predstavnici Albanaca Presevske doline, Riza Halimi, Saip Kamberi, Zecirija Fazliju i Naser Aziri, redom, od broja 1, pa do coveka broj 4 u ovoj regiji. Drugu grupu su cinili autoriteti medjunarodne zajednice, Roberto Montela, sef misije OEBS-a u SRJ, Vejn Porter, sef NATO kancelarije u Beogradu, i Herve Hese, sef posmatracke misije Evropske zajednice na jugu Srbije. Trecu, najzanimljiviju grupu su cinili albanski "jastrebovi", Sefket Musliu, ex-komandant UCPMB, Dzemailj Dzemailji, alias Robelji, komandant poznate "Carske grupe", Mohamed Dzemailji i Mustafa Saciri, zvani Spetimi, mozda najratoborniji od svih, covek koji se sa svojim borcima poslednji suprotstavio srpskim snagama u Oraovici pored Preseva u maju prosle godine, skrivio pogibiju tridesetak svojih i nekoliko vladinih ljudi, i definitivno ubrzao demobilizaciju albanskih gerilaca.
Sastanak je sazvan na inicijativu medjunarodne zajednice, nominalno sa osnovnim zadatkom da se militantno nastrojenim Albancima saopsti da nijedna ratna opcija nema podrsku te zajednice, i da ce ubuduce, posto su deo drzave Srbije, morati da postuju njene zakone i saradjuju sa njenim vlastima.
Na jugu Srbije je tesko sacuvati tajnu, pa je u javnost lako procureo ne samo sadrzaj tajnih razgovora vec i vladanje ucesnika tokom razgovora. Demobilisani ratnici su ostali ratoborni, optuzivali su sve redom, a narocito svoje politicare i Amerikance za izdaju, za pogazenu krv nebrojenih boraca za slobodu i trazili novi ustanak. Naravno, nisu ga dobili ni od svojih ni od predstavnika medjunarodne zajednice, ali to niposto ne znaci da nema razloga za brigu. Iako je sa tog sastanka u javnost otislo veoma pomirljivo saopstenje da su ratne sekire zakopane, a nesuglasice na albanskoj strani izgladjene, tri bivsa komandanta UCPMB, Sefket Musliu, Halil Selimi i Mustafa Saciri su u tri razlicita intervjua data medijima na albanskom jeziku, porucili svima koje to interesuje "da ce drugacije razgovarati na prolece, kad suma ozeleni". Prica se da su istu poruku uputili i svojim politicarima na koje su ljuti i besni vise nego na Covica i Kostunicu zajedno.
Iako visoki srpski policijski i vojni rukovodioci manje-vise ignorisu takve najave tvrdeci, kao, recimo, komandant srpske zandarmerije general Radosavljevic, da Albanci Presevske doline nikada vise nece moci da naprave vojsku snage UCPMB, obavestajni podaci nekoliko zainteresovanih strana govore da albanski plan niposto nije naivan, a narocito nije bezopasan. Posto vrlo dobro znaju da ni od koga nece dobiti podrsku za teroristicke akte, Albanci, navodno, po starom i isprobanom receptu planiraju pokretanje velikih masa gradjana protiv kojih srpska policija nece moci mnogo sta da ucini.
Osim toga, nova albanska vojska je vec stvorena. U rukama drzim Put slobode bilten Oslobodilackog pokreta Istocnog Kosova.

Nije sala

"Albanski narod Istocnog Kosova, Istocno Kosovo, svo podrucje albanskog stabla, danas se nalazi pod divljom srpsko-pravoslavnom okupacijom.
Oslobodilacka borba na ovim prostorima dozivela je izdaju od strane onih elemenata koji zbog licnog interesa gaze nad opstim interesima, gaze po krvi palih boraca, cija su stremljenja bila oslobodjenje i nacionalno ujedinjenje. Ti elementi su zeleli da ugase oslobodilacku vatru, vatru koja je u srcima naseg naroda neugasiva. Borba za slobodu bila je i ostala jedini put za nas narod, za oslobodjenje od robovskih okova.
U ovim teskim vremenima za ovo podrucje, kao neophodnost se rodila potreba za organizovanje istinske oslobodilacke borbe, borbe za ostvarenje svetih stremljenja i obaveza koju su ostavili borci pali za oslobodjenje i nacionalno ujedinjenje. U cilju organizovanja te borbe, cisto nacionalnog karaktera i u cilju ocuvanja oslobodilackog elana, albanski narod je kao potrebu vremena izrodio Oslobodilacki pokret Istocnog Kosova."
Naravno da bi proglas nove vojske ostao samo proglas da konsonantne izjave nisu dali i bivsi komandanti UCPMB, koji u javnosti sa indignacijom odbijaju bilo kakvu vezu sa novom vojskom. Tako je Sefket Musliu u intervjuu objavljenom na web-sajtu Kosovo.com rekao: "Covicu sam veoma jasno stavio do znanja da, ukoliko ne realizuje ono sto smo zajednicki potpisali, mira u Presevskoj dolini nece biti. Covic dobro zna da njegova vojska nije napustila uzurpirane objekte, da su se vojno-policijske snage samo povecale, da albanski borci nezadovoljni setaju ulicama, ali sam jos nesto otvoreno rekao Covicu, sta bi doneo sporazum sa Rizom Halimijem bez naseg ucesca, kao bivsih boraca OVPMB, jer bi on bio neprihvatljiv a to znaju i medjunarodni predstavnici".
Poruku je poslao i Halil Selimi: "Kao posledica terora i srpskog vojno-policijskog nasilja, koje se primenjuje nad autohtonim Albancima u cilju njihovog iseljavanja i etnickog ciscenja i rezultata oruzane odbrane, dosao je istorijski momenat za resavanje albanskog pitanja u presevskoj dolini. Postojao je rizik da oruzani sukob eskalira sa nesagledivim posledicama pa je medjunarodni faktor, narocito americki, bio direktno angazovan na zaustavljanju jedne nove oruzane krize i njenom resavanju politickim sredstvima. Ovo su bile okolnosti zbog kojih je formiran Politicki savet. Medjutim, politicki savet Presevske doline pao je u jedan dremez i nije mogao da nadje put za resenje problema, vec se bavio izbornom trkom i saradnjom sa srpskim legalnim i sumnjivim organima".

Kome smeta Riza Halimi

Imaju li Albanci juga Srbije razloga da budu nezadovoljni? Odgovor na to pitanje najvise zavisi od tacke gledista. Poredeci svoj sadasnji status sa onim u vreme Milosevica, zaista su se dogodile revolucionarno pozitivne promene. Moze to da zvuci kao parodija ali nije. Albanci iz Velikog Trnovca, recimo, sada smeju da se krecu po Bujanovcu, smeju da prosetaju i do Bujanovacke Banje i ne moraju da se vrate kuci "za dana". Poneka diploma im bude priznata, poneki Albanac moze da se zaposli, policiji vise ne moraju da placaju na svakom koraku. Drugim recima, Albanci "lakse disu" ili kako vole da kazu srpski nacionalisti: "Sta hoce, dali smo im prava", kao da su uobicajena ljudska prava i slobode nesto sto jedni drugima treba da dajemo ili ne dajemo. Dakle, napredak je postignut, ali sami Srbi u Bujanovcu kazu da bi oni sadasnji nivo prava svojih albanskih sugradjana i njihov tretman od strane vlasti doziveli kao tesko ropstvo.
Mozda se bas zbog toga u novembru prosle godine jednim intervjuom u Politici oglasio Riza Halimi, predsednik SO Presevo, i podsetio na sporazum sa Vladom koji je potpisan u maju 2001. godine, a od kojeg je malo sta sprovedeno. Taj intervju je cak i za povrsne poznavaoce problema juga Srbije bio ocekivana reakcija svih Albanaca, koja vise iznenadjuje blagoscu svojih formulacija, nego cinjenicom da te formulacije uopste postoje. Ta reakcija se smatra pravovremenom i dobronamernom "opomenom" srpskom i jugoslovenskom establismentu, koja nominalno dolazi iz usta Rize Halimija, ali je u stvari "opomena" svih politickih vodja albanskog naroda bez obzira gde oni zive.

Nesto kasnije, Halimi je u Pres centru u Presevu odrzao konferenciju za novinare na kojoj je podsetio na svoj stav povodom oruzanih albanskih pretnji, ali je mozda zeleo da kaze jos nesto: "Ima grupa koje su nezadovoljne situacijom posle 31. maja ove godine i koje bi probleme resavale oruzanim sukobom. Ali nista se ne moze porediti sa situacijom u trenutku formiranja OVPMB. Tada je Milosevic bio na vlasti, policija koja je povucena sa Kosova bila je stacionirana ovde, zabelezen je masovni prebeg Albanaca na Kosovo. Sada jos uvek ima delova Pristinskog korpusa i specijalnih jedinica, ali je incidenata sve manje i politika novih vlasti je usmerena ka saradnji sa medjunarodnom zajednicom", ocenio je tada Halimi i dodao da bilo koji pokusaj da se umesto politicke opcije nametne oruzana primena sile steti interesima albanskog stanovnistva i nema podrsku. "Ali, takodje je stetna kompromitacija projekta multietnicke policije preko zloupotrebe kontejnera, navodno namenjenih za ovaj projekat, od strane specijalne policije koja je u prethodnom periodu izazvala niz incidenata koji nikada javno nisu osudjeni od strane Koordinacionog tela u Bujanovcu, ali ni od strane predstavnika partija koje drze vlast na lokalnom nivou."
Prvi covek Preseva i predsednik Partije za demokratsko delovanje Riza Halimi svakako je jedna od najjacih i najuticajnijih ljudskih i politickih figura ne samo na jugu Srbije, nego i na Kosovu pa cak i u Makedoniji i Albaniji. Kod dela Albanaca, narocito civila, Halimi vazi za "sveca", ili "oca", veoma je postovan i nije mali broj onih koji smatraju da bi jedino on mogao njihov "brod" da doveze u mirnu luku. Njega mnogi svrstavaju u one cija je procena "da sada nije vreme" da se razgovara o pravno-politickom statusu tri opstine.
Halimi je mnogo ucinio da na jugu Srbije prestane rat. Licno je "na ledjima" izneo "Covicev plan" ubedivsi Albance, narocito one u sumi, da je plan korektan i da je dobro sto postoji jer stvara "povoljnu atmosferu za pocetak politickog procesa, u skladu sa medjunarodnim standardima". Bio je zanimljiv, a i dalje je, njegov stav prema naoruzanim Albancima u brdima. Prihvata jedino one koji su oruzje uzeli "radi odbrane porodice i imanja za vreme represije bivseg rezima". Posebno se plasi dve stvari: rivalstva medju Albancima Bujanovca, Preseva i Medvedje i losih usluga "uvezenih Albanaca", poput nekadasnje grupe na Cerevajki od 500 do 700 naoruzanih Albanaca koji su pristigli sa Kosova i bili pod potpunom kontrolom Hasima Tacija. "Bojim se neke nove Drenice, koja bi bila kraj svega", rekao je tada Halimi.

Riza Halimi je bio na politickom vrhuncu u momentu potpisivanja plana. Jugoslovenski establisment i medjunarodna zajednica prihvatili su ga kao nesumnjivog lidera Albanaca sposobnog da utice na njih, sposobnog da ono sto potpise i sprovede i, narocito, sposobnog da pod civilnu kontrolu i komandu stavi vojno krilo svojih sunarodnika. Albanci su ga tada takodje prihvatili kao politickog, vojnog i stvarnog lidera.
Upravo je Riza Halimi bio velika sansa Srbije da se postave dobri temelji za resavanje stanja na jugu Srbije. Srbi su prvi put posle dugo vremena dobili relativno lojalnog albanskog politicara, dovoljno jakog da "vlada" Albancima, ali i dovoljno kooperativnog da delotvorno saradjuje sa vlascu. Riza Halimi je mogao (i jos uvek moze) da Albance sa juga Srbije vrati u drustveno i drzavno bice Srbije i Jugoslavije. Ta teza, medjutim, ima sve vise teskoca.
Informacije sa albanske strane ukazuju da je odluka albanske strane o prihvatanju "Covicevog plana" doneta u Pristini ("a i sire") i da Riza Halimi nije lako dobio saglasnost da potpise plan. Prakticno, ljudi koji o tome odlucuju "dali su priliku pregovorima i mirnom nacinu resavanja problema" uz jasnu poruku da je ta "prilika" vremenski ogranicena i da ce, ukoliko srpska strana izigra dogovor, oni ponovo uzeti oruzje u ruke.
Ljudi na albanskoj strani koji su doneli odluku o prihvatanju plana smatraju da im situacija oko realizacije plana daje za pravo da veruju da su izigrani i da srpska strana nema nameru da sprovede plan. To uslovljava najmanje dve stvari. Prvu, koja nije najvaznija, narocito ne kratkorocno (ali dugorocno da) a to je jacanje militantnih grupa koje su i u vreme potpisivanja plana bile protiv njega, i druga, veoma vazna, a to je potkopavanje autoriteta Rize Halimija koji je, ne toliko svojim potpisom koliko svojim zalaganjem za plan, ubedio Albance da je ova srpska drzava nesto drugo i da ce ona dijametralno drugacije da tretira "albansko pitanje" na jugu Srbije.
Odugovlacenje srpske strane da sprovede kljucne tacke plana, odugovlacenje koje sve vise zaista lici na "izigravanje" dovelo je do ozbiljne opozicije Rizi Halimiju, cak i u krilu njegove stranke. Odugovlacenje srpske strane zaista daje za pravo Albancima koji su iz bilo kojih razloga protiv Rize Halimija da ga optuze za "lakovernost". Vojni lider UCPMB Sefket Musliu kaze: "UCPMB je svima dala sansu da se slobodno i bez rezerve izjasne. I tada smo, kao clanovi Politickog saveta, skrenuli politicarima paznju da mnoge stvari nece biti onakve kako kazu pojedini politicki predstavnici. Mi smo, to isticem, kao borci bili odani nasoj stvari, a danas se vidi da su clanovi Politickog saveta bili u pravu jer albanske politicke predstavnike demantuje i vreme. Oni su do sada nekoliko puta isli u Beograd a nisu nasli potrebu da se sastanu sa nama pa moze se reci da su oni i u vreme tih pregovora imali veze sa srpskim liderima".

Vraca li se UCPMB?

Ukoliko srpska strana nastavi sa odugovlacenjem sprovodjenja plana i ako u toku zime ne pokaze da zaista zeli da resava probleme u Presevu, mogle bi da se dogode dve stvari. Prva je definitivna erozija Rize Halimija i njegov odlazak sa politicke scene, naravno, uz zamenu za mnogo manje kooperativnog politicara. Druga je pojavljivanje naoruzanih Albanaca sa "prvim liscem". Uzdanje srpske strane u nesumnjivu vojnu premoc, u odsustvo Kopnene zone bezbednosti, i KFOR i UNMIK sa "one strane" granice, moze da se pokaze pogresnim. Neke izjave jugoslovenskih politicara nisu uverile "medjunarodni faktor" da vlasti u Srbiji misle ozbiljno da saradjuju sa Hagom i na zapadu su dozivljene kao "guranje siljka u nos" medjunarodnoj zajednici. Reakcija te iste zajednice mogla bi da bude vec vidjena opomena "malim balkanskim nasilnicima u ministarskim i predsednickim foteljama" u vidu ohrabrivanja neke nove vojske, "tek da se zna ko je gazda". Nesto od svega ovoga vec se desava na terenu.
Neprikosnovenost Rize Halimija tiho i lagano narusava Saip Kamberi, pravnik, predsednik Odbora za prava coveka u Bujanovcu, "ogranka" pristinskog odbora za ljudska prava kojem je jedno vreme na celu bio Adem Demaci, a sada advokat Pajazit Nusi. Kamberi je, ocito svestan Halimijevog znacaja, doskora vise bio orijentisan na licnu promociju preko Odbora za prava coveka, ali i kao veza izmedju Albanaca pod oruzjem i dela stanovnistva kojem je u stanju da pruzi usluge preko Odbora. Medjutim, tih usluga je sve manje, jer je i stvarnog krsenja ljudskih prava sve manje, pa se Kamberi okrenuo politici.
Informacije sa albanske strane jasno ukazuju da Saip Kamberi igra na kartu Halimijeve "pogresne i, po albanske nacionalne ciljeve, stetne vernosti Beogradu". Pretpostavljajuci, ili znajuci, da gazde "iz Pristine, a i sire" polako traze, ili ce da traze novog lidera Albanaca na jugu Srbije, ne krije da je on taj. Govori se da je nedavno otvaranje njegove kancelarije u Presevu, u stvari, njegovo priblizavanje "centru" i otvoreno izazivanje Halimija sa jasnom porukom da nije daleko dan kada ce on "da bude vladar Albanaca, a Riza humanitarni radnik".
Sefket Musliu je letos ostro ukoren od svojih sunarodnika jer se predugo opirao razoruzanju UCPMB, a onda je zestoko posramljen od medjunarodne zajednice kada se tadasnji glavnokomandujuci KFOR-a, norveski general Torsten Skijaker, toliko usprotivio njegovom prisustvu "ceremoniji promene komande UCPMB" uprilicenoj u americkom kampu "Monteith", da je odbio da dodje pa je ceremonija odlozena.
Sefket Musliu se sada slavodobitno vraca. Najveci deo onoga sto je letos govorio da ce se dogoditi sada se zaista dogadja. Sefketu Musliuu rastu akcije, a zajedno sa njim, rastu i akcije militantne opcije u okviru Albanaca juga Srbije. Raste i autoritet Musliua i on se svakim danom oseca sve snazniji. Sefket Musliu je narocito kod mladih ljudi i bivsih boraca povratio sav autoritet i jedino tako se moze objasniti njegovo nasilnicko ponasanje, jesenas na sednici Albanske nacionalne skupstine, kada je u kuci Saipa Kamberija polomio nekoliko kompjutera optuzujuci albanske lidere za politikantstvo i kolaboraciju sa Srbima.
Najmilitantnija politicka struja na jugu Srbije olicena je u liku Halila Selimija, predsednika Partije demokratskog ujedinjenja Albanaca (PDUA), koja je pod kontrolom Hasima Tacija. Procene idu dotle da ukazuju da Selimi izrasta u pravog politickog lidera Albanaca na jugu Srbije. Za razliku od Halimija i Kamberija, Selimi direktno trazi secesiju dela juga Srbije. On je predstavnik "romanticnog velikoalbanskog revolucionarnog pokreta" i vidi ovu regiju kao "pokrajinu istocno Kosovo" u okviru "republike Kosovo". U direktnoj vezi s njim su bivsi komandanti UCPMB, Nuredin Ibisi - komandant Leka, Fadilj Suljevic, Sefket Hasani, Muhamed Dzemailji, Ramadan Sulejmani, Bedzet Mehmeti, Adem Bajrami - komandant Biljalj i Robert Ceku, brat Agima Cekua.

Srpska strana

Sada je vec sasvim jasno da je prebacivanje Nebojse Covica sa tek zalecenog terena juga Srbije na Kosovo greska. Veoma vazan covek je, iz regije koja nije izgubljena za Srbiju, prebacen (ili se sam prebacio) u regiju koja to jeste. To bi moglo da bude u redu sa stanovista drzavnog cilja, ali mozda i ne bi. Pitanje Kosova koje ce jednog dana mozda ponovo biti u istinskom sastavu Srbije jeste vazno, ali je pitanje juga Srbije, koje sada jeste u istinskom sastavu Srbije, ali kojeg polako gubimo, isto tako vazno. Nebojsa Covic je jedan od retkih Srba kome Albanci veruju, koga smatraju domacinom i dobrim covekom i kome bi mirno poverili svoju porodicu. To je, za patrijarhalnu sredinu, od neprocenljive vaznosti. Ja sam boraveci na jugu Srbije posetio nekoliko desetina albanskih gradskih i seoskih porodica i razgovarao sa ljudima koji su po "Kanonu" staresine tih porodica. Svaki, ali apsolutno svaki mi je rekao da jedino Covicu potpuno veruje.
Covicu je sa zapada vec blago zamereno sto je zapostavio jug Srbije. S druge strane, posao u toj regiji treba raditi, ne otvaranjem kancelarija u kojima ce sedeti trecerazredni cinovnici, vec resornim resavanjem problema. Svako ministarstvo mora na jugu Srbije da ima svoju delegaciju koju ce da vodi funkcioner ranga pomocnika ministra, da ima svoj budzet i svoj plan rada. Poslednje informacije veoma obavestenih ljudi govore da, jednostavno, niko iz Beograda nece u Bujanovac, a ministri nikoga ne mogu ili nece da nateraju. Jedina dva pomocnika ministara koji su stalno na jugu Srbije i koji, doduse, veoma predano i casno rade svoj posao su iz ministarstava Vojske i policije, sto vise nego ista govori o strategiji drzave i njenim namerama u ovoj regiji.
U zapadnim medijima, narocito onim koji sluze za oblikovanje sopstvenog javnog mnenja, polako se formulise stav da je sasvim ocigledno da je cilj srpske strane na jugu Srbije bio samo prestanak neprijateljstava i razoruzavanje UCPMB, a ne istinsko resavanje problema albanskog stanovnistva na jugu Srbije.
Vise aspekata ukazuje da takve ocene nisu bez osnova, jer da Srbija zaista zeli da resava pitanja stanovnistva ovog dela Srbije nesto bi se vec desilo. Desili bi se, recimo, lokalni izbori, a pre izbora postena podela opstina na izborne jedinice, desilo bi se da u opstini Bujanovac u kojoj ima 65% Albanaca, u Sudu bude zaposleno vise od 1 (jednog) Albanca, koliko ih ima sad. Desilo bi se da u kancelarijama ministarstava otvorenim u Bujanovcu neko zaista i sedi, a ne da se aktivnosti tih ministarstava i kancelarija iscrpljuju povremenim "letecim" posetama sefova kabineta. Desilo bi se i jos mnogo toga sto jeste i bice predmet neke druge price.

Ostaje na kraju treci segment vlasti, a to je medjunarodna zajednica. Cim na putu za jug prodjete Vranje, od tri automobila koja sretnete, dva pripadaju "belom svetu". Ima ih iz svih evropskih i svetskih zemalja. Zaista je tesko nabrojati koja sve organizacija i koja strana drzava nema ovde kancelariju ili bar posmatraca. Njihov posao a narocito nacin na koji ga rade bice tema nase posebne price. Umesto kraja, podelicu sa vama jednu anegdotu koju je na jednom od sastanaka Rotari kluba u Beogradu (ciji smo obojica clanovi) ispricao uvazeni profesor Dobrosav Mitrovic, sef jugoslovenske delegacije u nedavnim pregovorima o sukcesiji.
"Vec su pregovori bili prakticno zavrseni" - govorio je profesor - "postigli smo saglasnost o skoro svim pitanjima, kad je predstavnik Hrvatske iznenada postavio pitanje podele nekih pet milijardi dolara deviznih rezervi bivse SFRJ koje su odmah posle raspada drzave blokirane u Americi i stavljene u nadleznost Saveta bezbednosti OUN. Predsedavajuci se blago nasmejao i odgovorio pitanjem: A, od kog novca vi mislite da svet sve ove godine finansira humanitarnu pomoc i rad medjunarodnih organizacija u ovoj zemlji?!!"

Miroslav Filipovic

Dogadjanja: Nesporazum oko razuma «

» Susedi: Hajde da zborimo... crnogorski