Pravosudje

Trazim pomoc

Rodjen sam 1963. godine u Zrenjaninu. Diplomirao sam na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (odsek za srpskohrvatski jezik i knjizevnost), rat me je omeo da magistriram. Politika me je pocela zanimati jos u vreme Milosevicevog uspona, a kada se pocela konstituisati demokratska opozicija bio sam jedan od prvih Zrenjaninaca koji se aktivno ukljucio u politicki zivot. Bio sam jedan od osnivaca Demokratske stranke u Zrenjaninu, u prolece 1990. godine. Nakon sest meseci napustio sam tu stranku, valjda zbog "demokratskog centralizma". Negde u to vreme pocinje i moja saradnja sa Popov Nebojsom, kada sam prakticno sam radio kompletan prelom lista Republika, pocev od ukucavanja tekstova, lektorisanja, pa sve do kompjuterskog slaganja lista.
Kada se pocelo zakuvavati u Hrvatskoj, osnovao sam ogranak Centra za antiratne akcije u Zrenjaninu i sa nekolicinom svojih prijatelja cinio sto sam mogao da sprecim ili bar ometem masovnu mobilizaciju. To je, naravno, rezultiralo time da sam dobio poziv za mobilizaciju neposredno pred pocetak napada na Vukovar. Emigrirao sam u Slovacku, gde sam proveo cetiri meseca, sve do potpisivanja mira izmedju Srbije i Hrvatske (mislim, 26. januara 1992). Cim sam se vratio u zemlju, osnovao sam ogranak Republikanskog kluba, koji je kasnije prerastao u Gradjanski savez Srbije, ciji sam i danas clan. Sve do 5. oktobra 2000. godine ucestvovao sam na svim demonstracijama i predizbornim kampanjama, ali vise nisam bio posebno politicki "aktivan". Razlog tome je sto u svom gradu nikako nisam mogao dobiti posao kao profesor, pa sam krajem 1992. godine sa Borislavom Gadjanskim (sadasnjim potpredsednikom SO Zrenjanin) osnovao privatno preduzece (prodaja PC racunara), koje je okupiralo skoro sve moje vreme i energiju, ali koje je bilo i izvor svih mojih muka i nevolja, zbog kojih vam se i obracam.
Posle ove (ne bas) kratke autobiografije, preci cu na stvar. Kao sto je poznato, posle decembarskih izbora 1996. godine i tromesecnog setanja i trazenja pravde, opozicija je osvojila vlast u gradu. Moj ortak Gadjanski (clan DSS) u preraspodeli mandata postao je direktor lokalnog lista Zrenjanin. Negde marta meseca 1998. godine, list Zrenjanin je objavio fotografije (povecih) kuca lokalnih celnika (izmedju ostalih nacelnika MUP-a Dusana Gavranica i nacelnika Okruga Ljube Slijepcevica), sa pitanjem: odakle pare za ovo? Ubrzo je usledila sinhronizovana akcija MUP-a protiv direktora lista Gadjanskog i glavnog i odgovornog urednika Drage Mesaroskog (koji je takodje imao privatnu firmu). Medjutim, ova akcija nije ostala na politickom nivou, nego je perfidno prebacena na ekonomski plan: sad cemo mi vama pokazati ko su lopovi! Trebalo je po svaku cenu iscackati nesto, neke nepravilnosti u poslovanju ovih firmi, kako bi se njihovi vlasnici mogli predstaviti kao kriminalci. Za proveravanje poslovanja preduzeca, naravno, nadlezna je finansijska policija, koja je za to i kompetentna i obucena, a ne kriminalisticka policija. Ovde imamo tipicnu zloupotrebu policije od strane lokalnih politicara i nacelnika MUP-a.
Kako je ovo izgledalo u mom slucaju? Dana 22. aprila 1998. godine policijski inspektor Risto Males pozvao me je na informativni razgovor u zgradu MUP-a. Nakon kratkog uvodnog razgovora ostavio me je da cekam, a on je sa jos jednim kolegom otisao do moje firme (koja se nalazi u mojoj porodicnoj kuci) i - bez naloga! - izvrsio nasumicni pretres prostorija firme i kuce i uzeo neke moje privatne beleznice i papire (interne evidencije). U firmi su tada bile prisutne dve moje radnice, Sanja Grubacki i Gordana Meckic. Policajci se nisu ni legitimisali, vec su poceli da preturaju po kuci, otvaraju fioke i uzimaju sve sto im je palo saka. Dakle, izvrsen je nasumican pretres prostorija firme i stana, bez sudskog naloga, bez prisustva vlasnika stana (koji nije bio nedostupan, jer se nalazio "na sigurnom": u zgradi policije) i bez dva obavezna neutralna svedoka. O svojim radnjama izdali su samo Potvrdu o ulazenju u stan i druge prostorije PP "Wizard" u 9.30 casova "iz razloga pronalazenja predmeta krivicnog dela". Kojeg krivicnog dela?!
Po nasem Zakonu o krivicnom postupku, doduse, moguce je da policija udje u stan bez sudskog naloga i izvrsi pretres bez svedoka, ali u tacno odredjenim okolnostima (koje ovde, naravno, ne postoje). Medjutim, nije moguce da se nakon pretresa ne napravi "Zapisnik o pretresanju stana i drugih prostorija". To je formular koji detaljno opisuje konkretne radnje.
Kada su se inspektori vratili sa pretresa, sastavili su (preda mnom) Potvrdu o privremeno oduzetim predmetima, gde stoji da su ih pronasli prilikom pretresa mene licno, u prostorijama MUP-a!!! Dakle, nemamo pretresanje stana, ali imamo oduzete predmete. Kao, ja sam ih sam doneo u policiju i dobrovoljno ih predao!
Nakon ovog postupka policije ja sam se zapitao: da li policija treba da stiti nas i nasu imovinu ili glavna opasnost preti upravo od policije koja, ocigledno, moze ulaziti u nase stanove, preturati po stvarima i uzimati sta im se prohte i to sve bez postovanja minimalne zakonske procedure: bez naloga za pretres, bez svedoka pretresa, bez sastavljanja zapisnika o pretresu i sa jednim jedinim papirom - tragom da su uopste bili tu - na kojem pise da je "potvrda o oduzetim stvarima bila izdata - kasnije"!?
Moguce je da je sve ovo bilo usmereno protiv mog ortaka, direktora lista, ali je policija kasnije ustanovila da sam ja, kao direktor, jedino odgovorno lice u firmi. Valjda im je kasnije bilo glupo da kazu: "Izvinite, pogresili smo", pa su me predali istraznom sudiji uz krivicnu prijavu, jer su, pomocu jedne moje sveske - interne evidencije, ustanovili da sam, navodno, prodavao kompjutere za marke, ne obracunavajuci porez na promet, i da sam isplacivao deo plata u kesu bez obracunavanja doprinosa na plate. A mozda su bas mene i hteli, a cela prica oko Gadjanskog bila im je samo paravan? Ili su, naknadnom proverom dosijea, ustanovili da sam im i ja "dobro dosao", da sam ja veci drzavni neprijatelj od Gadjanskog. Vrag bi ga znao?! Ko je u stanju da udje u policijski um?
Stvar je posle isla svojim tokom: tuzilac (Miskeljin) je podigao optuznicu tereteci me za "stvaranje nedozvoljenog novcanog fonda". Sudija Zoran Paripovic je saslusao vise svedoka (koje je predlozio tuzilac) koji su svi svedocili protiv optuznice; jedini dokaz koji je preostao tuziocu bila je jedna sveska sa mojim internim kalkulacijama. Nije pronadjen nijedan kupac koji bi potvrdio da je kod mene kupio kompjuter za marke, nije pronadjen nikakav "nedozvoljeni novcani fond", niti neki "crni lager" kompjutera. Dakle, nicega nema, nicega opipljivog, samo ta zlosrecna sveska i nalaz vestaka, koji je na osnovu te sveske izracunao da sam ja utajio toliko i toliko poreza. Moj branilac i ja smo uporno tvrdili da se nelegalno pribavljeni dokazi ne mogu koristiti na sudu, kao i da ta sveska ne moze biti dokaz u materijalnom smislu, vec samo indicija, putokaz koji bi omogucio da se u istrazi dodje do dokaza. Da li bi bio dokaz da sam ja ubio komsiju to sto bih u svom dnevniku napisao:"Danas sam ubio komsiju"? A komsija ziv i zdrav!
Dakle, u nasem slucaju "nema oruzja kojim je izvrseno ubistvo, nema svedoka koji bi to potvrdio, a nema ni zrtve"! Ali, postoji ubica!
Pre pocetka sudjenja imao sam neku predstavu o tome kako bi trebalo da izgleda jedan ozbiljan sudski postupak. Ovo sudjenje bilo je susta suprotnost toj predstavi! Mislio sam da ce se istrazni organi potruditi da nadju nekog kupca "na crno", neki trag u knjigovodstvenoj evidenciji firme, neki tajno deponovani novac i sl., pa da kazu: evo, imamo tri kupca koji ce na sudu potvrditi da im je Radivoj Vukic prodao kompjuter za ukupno 5000 maraka, bez obracunavanja poreza na promet, pa cemo da ga optuzimo za tih 5000 DEM. Ali, ne! Mene su na osnovu sveske (i samo te sveske) optuzili da sam stvorio nedozvoljeni novcani fond od 128 000 DEM! I uopste im nije bilo nuzno da se mnogo trude oko dokazivanja. Cela optuznica napisana je prakticno u policiji, tuzilac je samo prepisao policijski izvestaj, vestak je kao nesto izvestacio, sudija je nalaz vestaka uzeo kao "dokaz po sebi" (sto je takodje nedozvoljeno: vestak nije tu da ocenjuje da li je neko ucinio neko krivicno delo, vec samo da, u mom slucaju, izracuna visinu eventualno utajenog poreza). Sud je, jednostavno, zakljucio da to "svi rade" (prodaju na crno), ali ovoga smo uhvatili i sad cemo da ga rebnemo. To sto nema ni svedoka koji bi potkrepili osudjujucu presudu, ni tzv. nedozvoljenog novcanog fonda u fizickom obliku, tj. u DEM, ni tajnog magacina sa robom koja bi se prodavala "na crno", sudiji ocito nije bilo bitno: osudio me je na 4 meseca uslovno na dve godine! Na osnovu jedne sveske i nalaza vestaka!
Mi smo se zalili Okruznom sudu, koji je dugo cutao. U medjuvremenu su se desile demokratske promene (valjda?!) i potom se, proletos, oglasio i Okruzni sud, koji je ponistio presudu prvostepenog suda (trazeci da ovaj obrazlozi zasto doticnu svesku smatra pravnosnaznim dokazom) i vratio predmet na ponovno sudjenje. Obradovao sam se da pravda konacno trijumfuje i da postajemo uredjena pravna drzava. Medjutim, na ponovljenom sudjenju - iste face: isti tuzilac, isti sudija i isti - ja. Sudija poziva vestaka da obrazlozi zasto svesku smatra dokazom (a vestakov posao uopste nije da dokazuje, nego da vestaci!) i ovoga puta mi izrice kaznu od 6 meseci uslovno na dve godine!
Nakon ponovne nase zalbe Okruznom sudu, ovaj ovoga puta reaguje veoma brzo i potvrdjuje presudu prvostepenog suda.
Prave kriminalce koji su se obogatili pljackanjem drzave i naroda cemo amnestirati zakonom o ekstraprofitu, a Radivoja cemo da rebnemo. Pa moramo nekog i da osudimo, da pokazemo kako funkcionise pravna drzava, i da pokazemo kontinuitet izmedju starog i novog poretka, s tim da ovaj novi mora biti daleko zesci u borbi protiv kriminala i korupcije od onog starog.
Ja sam sada pravnosnazno osudjen i nemam kud. Ne vredi sada da govorim: nisam kriv. Osudjen sam i - tacka. Hteo sam samo da na svom primeru pokazem kako je funkcionisao nas sudski sistem i da zakljucim da on i danas funkcionise na isti nacin. Da pokazem kako se zloupotrebljavala policija za licne politicke obracune, kako je u stvari policija sastavljala (ili montirala) optuznice i na osnovu njih, preko sudija kao samo formalnih donosilaca presuda, sudila ljudima.
Moj slucaj verovatno nije usamljen. Sigurno ima jos politickih protivnika bivseg rezima koji su imali tu nesrecu da budu vlasnici privatnih firmi i kojima su sudili za "privredne delikte", sudeci im, u stvari, za politicke delikte.

Tragicno boli saznanje da se bivsi Milosevicevi saradnici masovno amnestiraju za nevidjenu pljacku naroda i drzave, a da jedino ja moram da strepim da slucajno ne ucinim nesto sto bi moju uslovnu osudu automatski pretvorilo u bezuslovnu. Tragicno boli i saznanje da sam dozivotno upisan u sudsku evidenciju kao kriminalac i zanavek obelezen kao takav. Da sam osudjen kao politicki delinkvent, ponosio bih se time. Ovako, preostaje mi jedino stid kada ljudima govorim o svom slucaju, a oni kazu: pa, sigurno si nesto mutio - svi su to radili.
Ne znajuci vise sta da radim, obracam se Republici, iz koje sam sticao svoja najvaznija znanja iz oblasti politike, ali i nauke i kulture. Obracam se, dakle, Urednistvu, ali i svim saradnicima Republike, medju kojima je mnogo vrhunskih pravnika, ali moram priznati da ne znam tacno sta uopste hocu od vas. Molim vas da me posavetujete sta da radim. Ima li jos nade za mene, postoje li neki vanredni pravni lekovi...
Uostalom, vise ja nisam ni bitan. Jedino sto zelim jeste da se ovakvi slucajevi poput mog vise ne desavaju u nasoj zemlji.

Radivoj Vukic

Ogledi: Tranzicija u Srbiji - reforme i reformatori «

» Preispitivanja: Kultura i nasilje