Svet i mi

Francuski eho

Zasto su rezultati prvog kruga predsednickih izbora u Francuskoj posejali toliko zloslutnog uznemirenja sirom Evrope

Dragos Ivanovic

Gotovo svi strucnjaci predvidjali su da ce u prvom krugu francuskih predsednickih izbora trijumfovati samo Sirak i Zospen, a neizvesnost su ostavljali tek za drugi izborni krug. Ispalo je obrnuto. Kada se u drugi krug probio Le Pen sok je bio ne samo francuski i evropski nego i svetski. Sada strucnjaci opet paradiraju pouzdanim prognozama da ce Sirak pobediti. Verovatno ce tako i biti, mada nijedan od dvojice kandidata ne bi mogao, sto se procenta tice, da ponudi neku tvrdu opkladu.
Ako dogadjaji potvrde prognoze i demokratsko samoljublje Francuza dobije utehu za pretrpljeni udarac u prvom izbornom krugu, ipak i dalje ostaje otvoreno ono najvaznije pitanje na koje jos nema odgovora: kako je uopste bilo moguce da se na pocetku treceg milenijuma, u kolevci gradjanskih prava i parlamentarizma, jedan covek, ocigledno fasisticke provenijencije, legalnim postupkom uspne tako politicki visoko, na samo jedan korak od Jelisejske palate. Kao moguci razlozi za politicki sunovrat premijera Zospena pominju se sporo resavanje nezaposlenosti, nedovoljni privredni uspesi, nesposobnost vlade da se ponese sa prosirenim kriminalom, strah od terorizma i stotinu drugih svakodnevnih problema koji, kao teg na vagi, figuriraju na svakim izborima. Ukoliko bi to bilo presudno tumacenje za ovakvo opredeljivanje biraca u prvom krugu, onda sasvim logicno sledi ovakvo pitanje: ako su nezadovoljni gradjani uskratili podrsku levici, zasto onda poverenje nisu poklonili normalnoj desnici, kao sto se uvek desavalo u uobicajenom ritmu smenjivanja razlicitih politickih garnitura na vlasti.
Sudeci po izbornim rezultatima, biraci su ovog puta ostavili na cedilu i levicu i desnicu, upucujuci im ostra upozorenja. Kakva? Neki znaci upucuju na to da je rec o dubljim tektonskim poremecajima u javnom mnenju, dugogodisnjem gomilanju i sazrevanju nezadovoljstva prema tradicionalnim strankama na vlasti, koje je samo cekalo priliku da se ovako burno izrazi.
Najgore bi u svemu bilo lamentirati samo nad nestalnoscu biraca koji su pokazali povecanu naklonost prema ekstremnoj nacionalistickoj desnici. Gradjani, naprotiv, nisu nimalo ravnodusni ni nerazumno cudljivi, sto im pojedinci, laki na zakljucivanju, brzopleto pripisuju. Oni su to, uostalom, pokazali i neprekinutom serijom protestnih mitinga u svim gradovima Francuske. Zar i u Italiji ovih dana Berluskonijev zakon o radnim pravima nije podigao na noge oko dva miliona nezadovoljnih ljudi sto je, takodje, upecatljiv primer spremnosti gradjana da se aktivno angazuju u aktuelnoj politici.
Pitanje je, recimo, koliko su velike stranke, raznih predznaka i usmerenja, koje pretenduju na drzavnu i drustvenu upravu, sposobne da shvate i prihvate nove senzibilitete gradjana, koliko su u stanju da odgovore na nove izazove i uspostave bolju komunikaciju sa svojim, nekada vernim biracima. Dok tragaju za drugim i savremenijim odgovorima mnoge ce od tih partija "prolaziti kroz pustinju", prinudjene da tavore u sporednim ulicama i da glavne politicke puteve rizicno prepustaju politickim avanturistima tipa Le Pena.
Boljka, ocigledno, nije samo francuska. Ta groznica, u manjoj ili vecoj meri otvoreno ili skriveno, potresa i druge zemlje, medju njima i nasu. Zato je i razumljivo sto su rezultati prvog kruga francuskih predsednickih izbora, kao zloslutni eho, posejali toliko uznemirenja sirom Evrope.

Svastalice «

» Zbivanja: Misterije i histerije