Prevod

Utopija i pragmatizam 21. veka*

Ako svet donese prave odluke sada - u ovom sudbonosnom trenutku - mi cemo uspeti

Jedina svrha bavljenja politikom je teznja za vrednostima i ciljevima u koje verujemo: slobodom, pravdom, onim sto mi Evropljani zovemo solidarnoscu a vi nazivate postovanjem drugih i pomoci drugima. To su pristojne demokratske vrednosti koje svi priznajemo. No, pored tih vrednosti mi znamo da nam je potreban trezveni pragmatizam - realpolitika - neophodan da bi imali sanse da prevedemo te vrednosti u stvarni svet u kojem zivimo.

Prilaz medjunarodnim odnosima

Isti odnos postoji u dva aspekta medjunarodnih odnosa. Jedan je utilitaristicki: svaka nacija maksimizira sopstvene interese. Drugi je utopijski: mi pokusavamo da izgradimo bolji svet. Zeleo bih da istaknem da se ta dva aspekta danas, vise nego ikada ranije, stapaju.
Ja zastupam jedan prosvecen interes koji stavlja borbu za nase vrednosti pravo u srce politike potrebne za zastitu nasih nacija. Ukljucivanje u svet na bazi tih vrednosti, umesto izolacije, je trezveni pragmatizam 21. veka.
Zasto? Delom je to zato sto su sve drzave i svi ljudi na svetu danas vise medjusobno zavisni nego ikada. To zahteva jedan integrativni pristup. Kada sam govorio o tome u Cikagu 1999. i nazvao to doktrinom medjunarodne zajednice, ljudi su bili rezervisani prema onome sto je izgledalo kao idealizam zajednistva svih. U to vreme, velika medjunarodna kriza sa kojom smo se suocavali bilo je Kosovo, na kojem je brutalni diktator Slobodan Milosevic sprovodio program etnickog ciscenja nevinih ljudi - u ovom slucaju, muslimana - kakav Evropa nije videla jos od nacista.
Ipak, govorili su nam: to nije nas rat, cemu trud, ne mozemo nista da ucinimo; ako pokusamo da ga zaustavimo region ce eksplodirati; mi cemo ga samo ojacati i on ce pobediti; ili ce izgubiti ali ce ga naslediti neko gori. Zvuci li vam poznato? Hiljade izbeglica su danas u svojim domovima.
Na Kosovu su odrzani prvi izbori. Crna Gora i Srbija se mire. Milosevicu se sudi za ratne zlocine. Uspostavljena je demokratska vlada u Beogradu i, uprkos velikim problemima koji i dalje postoje, citav region je na putu, cak i ako sporom, prema EU.
To nas i dalje kosta vremena, napora i novca, ali to je daleko manje nego da smo okrenuli ledja i dopustili da Balkan srlja u gradjanski rat.
Uistinu, danas je veoma retko da efekti nevolje u jednom delu sveta budu limitirani. Ne samo u domenu bezbednosti, nego i trgovine i finansija - setite se krize koja je 1998. pocela na Tajlandu da bi se zavrsila u Brazilu - svet se hvata u kostac sa zajednickim problemima.
To je povecano masovnim komunikacijama i tehnologijom. U vreme kraljice Viktorije izvestaji o bitkama stizali su nedeljama ili mesecima nakon sto su one bile dobijene ili izgubljene. Danas gledamo direktne prenose na televizijama BBC, Sky ili CNN. Vidljivost bitaka, neposredna i u boji, raspaljuje osecanja koja se mogu siriti posvuda, u razlicitim etnickim, religijskim i kulturnim zajednicama.

Borba za stabilnost

Zato danas, vise nego ikada, "njihov" problem postaje "nas" problem. Nestabilnost je zarazna i, opet danas, vise nego ikada, nacije, barem vecina njih, zude za stabilnoscu. Postoji jednostavan razlog za to. Ljudi zele stabilnost jer bez nje ne mogu voditi poslove i napredovati. Ono sto ujedinjuje nacije - ono sto ih je ujedinilo posle 11. septembra - je najsire medjunarodno priznanje da je svetu potreban red. Nered je neprijatelj napretka.
Borimo se za stabilnost, za bezbednost unutar koje se proces napretka moze ostvariti. Dakako, drzave zele da zastite svoj teritorijalni integritet, ali malo je onih koji su zainteresovani za stvaranje imperija. Ovo je posebno slucaj sa demokratijama u kojima gradjani glasaju za vise zivotne standarde i kaznjavaju vlade koje to ne mogu da im obezbede. Tokom dve hiljade godina Evropa je ratovala za teritorije.
Danasnje granice su virtuelno postavljene. Vlade i gradjani znaju da je svaka teritorijalna ambicija pretnja stabilnosti, a nestabilnost preti napretku. I, naravno, najsigurniji put ka stabilnosti vodi preko osnovnih vrednosti, slobode, demokratije i pravde. Gde su one snazne gradjani se zalazu za umerenost i red. Gde ih nema rezimi deluju bez kontrole javnosti i predstavljaju pretnju; a ta pretnja se siri.
Stoga promocija ovih vrednosti postaje ne samo opravdana po sebi vec je deo nase trajne bezbednosti i napretka. Mi ne mozemo intervenisati u svakom slucaju. Niti sve nepravde sveta mogu biti ispravljene, ali tamo gde nam nered svima preti trebalo bi da delujemo. Svidja li vam se to ili ne, da li ste utilitarac ili utopist, svet je medjusobno zavisan. Posledica toga je da su spoljna i unutrasnja politika cak i vise isprepletene.

Odgovor za 11. septembar

Tek je 11. septembar doveo ove misli u jasniji fokus. Gledajuci uzasne dogadjaje, zamisljajuci gotovo nezamislive patnje hiljada nevinih zrtava terora i pokolj, dominantna emocija nakon logicnih osecanja odvratnosti, saosecanja i besa bila je odlucnost.
Hrabrosti i duh gradjana Njujorka i Amerike neposredno posle tog strasnog dana nisu bili samo za divljenje, vec su ulivali i strahopostovanje. To je bio najbolji odgovor teroristima koji je covecanstvo moglo dati i trebalo bi da budete veoma ponosni. Zelim, takodje, da znate da su ljudi u Britaniji bili sa vama od prvog trenutka i da cemo uvek biti sa vama u takvim situacijama. Mi nismo neodlucni prijatelji i nikada necemo biti. Medjutim, odlucnost ne bi smela biti samo u gonjenju onih koji su odgovorni i njihovom izvodjenju pred lice pravde, vec moramo izvuci i neke pouke.
Godinama su talibani vladali Avganistanom. Godinama su gajili teroristicku mrezu Al-Kaida. Godinama je taj rezim ziveo od terora i trgovine drogom, neuspela drzava bila je baza religijskog i politickog ekstremizma, dok su njeni gradjani bili pod nogama fanatika. Ono sto se dogodilo na ulicama Njujorka 11. septembra nije bio napad samo na Ameriku. Bio je to napad na sve nas.
Nije to bio samo napad na ljude i zgrade, vec pokusaj da se isprovocira, terorom, takav haos koji bi progutao nas nacin zivota, osnovne vrednosti do kojih drzimo. Ali pre 11. septembra nasi gradjani su verovatno znali o Avganistanu ponesto iz udzbenika istorije i, za mnoge, talibani su mogli biti i rok-grupa. Pa ipak je ta siromasna 27-milionska nacija, hiljadama milja udaljena od Amerike, bila baza za najgori teroristicki napad u istoriji, u srce najmocnije nacije na svetu.
Srecom, u ovom slucaju, svet je ostao na nogama. Amerika je preuzela vodjstvo, ali je vodila medjunarodnu koaliciju neobicno sirokih razmera. Zemlje su cekale da pomognu. Delovali smo pazljivo, pod jasnim i hrabrim vodjstvom predsednika Busa. Talibani su zbaceni sa vlasti. Mreza Al-Kaide je unistena u Avganistanu, premda postoje nesumnjive mogucnosti za njen opstanak i mi bi trebalo da i dalje budemo izuzetno oprezni. Avganci se osecaju slobodnim, a ne okupiranim, i barem imaju sanse za bolju buducnost.
Ali zelim da upozorim na jednu stvar. Postoji realna opasnost da cemo zaboraviti pouke 11. septembra. Ljudska bica se oporavljaju od tragedija i secanja polako gube intenzitet. To je zdrav deo zivljenja. Ali trebalo bi da ucimo iz sopstvenog iskustva. Najociglednija pouka je zapravo nasa medjusobna zavisnost. Svet je izvesno vreme stagnirao. Pored nase bezbednosti, sok je zahvatio i poverenje u ekonomiju, i poslovanje, i trgovinu, i tek sada kada je teroristicka mreza porazena to poverenje se zaista vraca. Svaka nacija na svetu osetila je odjek tog sudbonosnog dana. I to je dobro ilustrovano ulogom koju Ujedinjene nacije - pod izvrsnim vodjstvom Kofija Anana - igraju posle 11. septembra.
Tako da ako nismo znali ranije, sada znamo: ovi dogadjaji i nas odgovor na njih oblikovali su ne samo sudbinu jedne nacije, vec citavog sveta. Mi ne mozemo pobeci od suocavanja sa tim i moramo se tome posvetiti. No, koja su to strategijska uporista koja bi trebalo da nas vode?

Medjunarodni odnosi i strategijska uporista

Prvo, svet bolje funkcionise kada su SAD i EU zajedno. Bice pitanja oko kojih cemo biti podeljeni - pitanja trgovine, u najskorije vreme celika, na primer. Ali po bitnim bezbednosnim pitanjima zajednicki interes je da se sprece podele. Zaboravite price o antiamerikanizmu u Evropi. Naravno da cete, ako sazovete demonstracije, cuti slogane i uvrede. Medjutim, ljudi znaju da je Evropi potrebna Amerika i verujem da je Americi, isto tako, potrebna Evropa. Imamo toliko zajednickih vrednosti. Mi smo snazne demokratije. Ako imamo duh zajednistva niko nece moci da okrene jedne protiv drugih. Prituzbe na druge su moderne u nekim krugovima. Ali jedini ljudi koji bi se radovali nasem kraju jesu losi momci.
Zajedno, mozemo stvoriti novi odnos sa Rusijom predsednika Putina. On je, po mom misljenju, odlucan i vrlo sposoban lider koji dovodi svoju zemlju u novo i obostrano korisno partnerstvo sa nama. NATO je kamen-temeljac transatlantskih odnosa SAD i EU. Sada predocavamo novi odnos Rusije i NATO u kojem o odredjenim pitanjima odlucuje 20 zemalja, 19 clanica NATO i Rusija. U Avganistanu smo saradjivali sa Rusijom na nacin od kojeg bi se stara garda iz vremena hladnog rata smrzla. No, istina je da Rusija danas ima isto toliko interesa da porazi terorizam kao i mi.
Na nase razlicite nacine, ali kompatibilno, mozemo razviti odnose sa Kinom i Indijom, dvema nacijama za koje jedino pitanje nece biti da li ce biti velike svetske sile, nego koliko velike i kako ce se ta sila koristiti. I jedni i drugi vec imamo jake veze sa Japanom. Potrebno je da iskoristimo te veze i da bi ohrabrili vitalne ekonomske i strukturalne reforme u Japanu i da bi jos vise priblizili EU, SAD i Aziju.
Takodje, fascinantno je videti da i EU i SAD veoma ojacavaju svoje politicke i ekonomske veze sa Juznom Amerikom.
Moja poenta je jednostavna. Nema vise hladnoratovskih bitaka koje se vode. Koncept "sfera uticaja" je prevazidjen. Citav niz cvrstih saveza sa zajednickom agendom po pitanjima bezbednosti, trgovine i stabilnosti treba da zameni stara rivalstva. Bitna je medjunarodna koalicija. Gde ona deluje nenamerne posledice akcija su ogranicene, a diplomatski parametri bolje utvrdjeni. Zajednistvo SAD i EU je preduslov takvih saveza. Ali, to trazi tezak rad, dijalog i malo medjusobnog razumevanja. Dokle god sam ja britanski premijer trudicu se da to obezbedim.

Borba protiv medjunarodnog terorizma i pretnja oruzja za masovnu destrukciju

Drugo, moramo biti spremni da delujemo tamo gde postoji pretnja terorizma ili oruzja za masovnu destrukciju. Borba protiv medjunarodnog terorizma je opravdana. Trebalo bi da je sprovodimo energicno. Ne samo u Avganistanu nego i drugde. Ne samo vojnim sredstvima nego i prekidajuci finansiranje terorizma, hvatanjem glavnih ljudi u lancu koji obavljaju poslove za teroriste i one koji prete oruzjem za masovnu destrukciju. Nakon 11. septembra ova kampanja je bila velika u mnogim zemljama. I ne bi trebalo da bude popustanja. Ako to bude neophodno, kampanja bi trebalo da bude vojna i opet, ako to bude neophodno i opravdano, trebalo bi da znaci i promenu rezima. Milosevic. Talibani. I Sijera Leone, zemlja sa sest miliona ljudi, spasena je od grupe gangstera koji su oteli demokratski izabranu vladu. Britanija je izuzetno ponosna na ulogu koju su odigrale njene snage i na rezultate, ali mogu iskreno da kazem da su najzadovoljniji bili ljudi koji su ziveli pod tim rezimom. Nikada to nemojte zaboraviti: oni su prave zrtve. Uvek cu se secati voznje kroz sela blizu Fritauna, u Sijera Leoneu, i prizora radosti ljudi - mnogi od njih bili su invalidi, prezivevsi brutalnosti - i njihove srece zbog slobode da govore, debatuju i glasaju bez pritisaka. Mi ne mozemo, naravno, intervenisati u svim slucajevima kada su drzave ukljucene u teror ili poslove sa oruzjem za masovnu destrukciju, ali ne bi trebalo da izvrdamo obavezu da im se suprotstavimo. Nekima mozemo ponuditi izlaz, put ka postenju. Nadam se da ce u doglednom vremenu Sirija, Iran i cak Severna Koreja moci da prihvate potrebu da promene svoje odnose sa spoljasnjim svetom. Ponudjeni su novi odnosi. No, oni moraju da znaju da sponzorisanje terorizma ili pretnje oruzjem za masovnu destrukciju nisu prihvatljivi.
Kada je rec o Iraku, znam da neka strahovanja pozuruju akciju. Nema potrebe za tim. Mi cemo delovati, bas kao sto smo delovali i posle 11. septembra, na smiren, primeren, razuman, ali cvrst nacin. Dopustiti da Irak, medjutim, razvija oruzje za masovnu destrukciju, flagrantno krseci ne manje od devet rezolucija Saveta bezbednosti UN, odbijajuci da dozvoli inspektorima za kontrolu oruzja da rade svoj posao na pravi nacin, nije opcija. Rezim Sadama Huseina je gnusan. Brutalan, represivan, u kojem se politicki protivnici rutinski muce i ubijaju: to je rezim koji ne preza da zrtvuje zivote svojih gradjana kako bi opstao ili da vodi ratove sa susednim drzavama i koji koristi hemijska oruzja protiv sopstvenih gradjana.
Kao sto sam rekao, trenutak za donosenje odluke o tome kako cemo delovati nije jos dosao. Ali dozvoliti da drzava poput Iraka razvije oruzje za masovnu destrukciju bez pokusaja ometanja bilo bi totalno ignorisanje pouka 11. septembra i to necemo uciniti. Poruka Sadamu je jasna: on mora dopustiti inspektorima da se vrate, svima, u svako vreme, u svako mesto koje medjunarodna zajednica odredi.

Bliskoistocni mirovni proces

Trece, trebalo bi da ozbiljno radimo da stvorimo mir tamo gde konflikti prete stabilnosti regiona, jer znamo za opasnost od sirenja. Neprilike Bliskog istoka ucinile bi da i najtvrdje srce pukne. Svako, sa trunkom humanosti, ko gleda trenutne uzasne dogadjaje na televiziji, sirom sveta, zeli da medjunarodna zajednica pomogne. Svakome ko je upoznat sa situacijom u Severnoj Irskoj radnja je mucno predvidiva. Politicki proces je propao. Jedna strana, pod osecajem represije i politicke bezizlaznosti, pribegava teroru. Druga, ciji nevini civili stradaju u teroristickim napadima, odgovara silom. Tako usmeren pristup dozivljava propast. Teror vlada. Osveta sledi. Haos i pokolj su rezultati. Nema poente u trazenju krivca.
Naravno, Palestinci bi trebalo da zaustave terorizam. Trebalo je da ga zaustave pre vise meseci. Naravno da Izrael mora da se povuce sa okupiranih teritorija. Ali dacu vam moju iskrenu procenu na osnovu petogodisnjeg iskustva sa onim sto je sad relativno uspesan proces u Severnoj Irskoj: nema izgleda da se prolivanje krvi zaustavi dok svi ne shvate da nema i da nikada nece biti odgovora na ovo pitanje iskljucivo vojnim ili nasilnim sredstvima. Ako umerenjaci ne budu imali politicki proces, viziju buducnosti kojoj se tezi, oni ce biti nemocni, a ekstremisti ce popuniti vakuum.
Cestitam predsedniku Busu na njegovoj pravovremenoj i odlicno usmerenoj izjavi od proslog cetvrtka i zelim Kolinu Pauelu srecu. Dve stvari su neophodne sada: prihvatanje svih temeljnih principijelnih tacaka konacnog sporazuma - bezbednost Izraela i njegovo pravo na postojanje koje nece dovoditi u pitanje arapski svet, i funkcionalna palestinska drzava za palestinski narod - i skori sporazum o prekidu vatre, da bi politicki dijalog mogao ponovo poceti. Mi i drugi smo spremni pomoci na bilo koji nacin na koji mozemo u nadgledanju takvog prekida vatre i obezbedjivanja da palestinske vlasti zaista preduzmu akciju protiv terorista. Poznata su mi duboko ukorenjena protivljenja bilo kakvoj pomoci sa strane. No, kada je situacija tmurna kao sto je sada, jedino nekakva pomoc sa strane moze uspostaviti minimum poverenja potreban da bi se bezbednost vratila u agendu na realistican nacin. A bez pravog prekida vatre ne mozemo povuci cak ni prve korake.
Takodje, pozdravljam mirovnu inicijativu koju je predlozio saudijski krunski princ Abdulah. Verujem da bi, paralelno sa prekidom vatre, principi koje je on postavio trebalo da budu ukljuceni u buducu rezoluciju Saveta bezbednosti UN, kao politicki iskorak. Opet, proces u Severnoj Irskoj me je naucio da su potrebni i politicka vizija konacnog sporazuma i mali prakticni koraci da bi se krenulo putem mira. Situacija na Bliskom istoku, iznad svega, zahteva dugotrajno interesovanje i angazovanje. Uloga mirotvorca, tamo gde je mrznja usancena, nikada nije laka. Ali je nas interes da pokusamo ogroman.
Isto vazi i za odnose Indije i Pakistana. Pocetkom ove godine predsednik Bus i ja smo naporno radili da bi ubedili obe nacije da stisaju krizu. Ostajem privrzen tome. Jos jednom je put vani jasan: terorizam i konfrontacija moraju biti zamenjeni dijalogom i pregovorima. Reci cu javno ono sto sam privatno rekao liderima obeju nacija. Indija i Pakistan su dva velika i mocna suseda. Tragicno je da njihovim odnosima dominira Kasmir - relativno mali deo (pot)kontinenta sa 13 miliona ljudi koji su vec podeljeni linijom kontrole - kada su njihovi interesi istovetni - regionalna bezbednost, trgovina, borba protiv siromastva i ekonomski razvoj - vazniji za njihovu zajednicku buducnost.
Mi ne mozemo resiti ovaj sukob. Samo oni to mogu. Ali, opet, moramo biti spremni da pomognemo. I, opet, bice potrebno dosta paznje, napora i angazovanja.

Pomoci Africi da se izvuce

Isto bih mogao da kazem za Demokratsku Republiku Kongo, Sudan i Angolu. Reci cete: ali kako mi mozemo sve to uraditi? Odgovor je da nisu potrebni isti ljudi ili isti intenzitet sve vreme. A zacudjujuce je koliko se moze uciniti kada se svet posveti jednom problemu, kada se fokusira i odluci da pomogne, cak i kada se taj fokus posle pomeri.
Sve to me dovodi do cetvrte tacke. Sprecavati je bolje nego leciti. Razlog zbog kojeg bi bilo ludo da napustimo Avganistan po zavrsetku vojne akcije je da, ako ponovno dodje do nestabilnosti, stari problemi ce se pojaviti. Ostanimo tamo i mozemo pokazati da, konacno, kao na Balkanu, nestabilni region pocinje da bude stabilan.
Samit G8 u junu, u Kanadi, daje nam jedinstvenu priliku da pomognemo Africi da se izvuce iz katastrofalnog zaostatka. Deca umiru tamo zbog bolesti, gladi ili sukoba svake tri sekunde. Samo u regionu Velikih jezera, u poslednje tri godine, umrlo je tri miliona ljudi, zena i dece. Da bi dali nadu Africi stvorili smo ideju partnerstva izmedju razvijenog sveta i Afrike. Ne stare "pomoci" u pasivnom odnosu donator-primalac. Nego partnerstva u kojem cemo, u zamenu za primenu pravila dobrog administriranja, borbe protiv korupcije, stvaranja pravih pravnih i ekonomskih sistema od strane africkih drzava, mi nuditi pomoc za dobro administriranje, pomoc za obrazovanje i zdravstvo, pristup trzistima, pomoc pri resavanju konflikata koji razaraju dobar deo kontinenta.
Zelim da izdvojim pitanja trgovine. Napredujemo sa tim, ali mogli bi i brze da napredujemo. Zelim da kampanja Svetske trgovinske organizacije koja je pocela proslog decembra bude uspesna. I vreme je da se obratimo onima koji protestuju protiv globalizacije, koji pokusavaju da onemoguce sastanke svetskih lidera posvecene tom procesu. Ono sto je siromasnom svetu potrebno nije manje globalizacije nego vise. Njihova nepravda nije u globalizaciji nego u tome sto su iskljuceni iz nje. Slobodno preduzetnistvo nije njihov neprijatelj vec njihov prijatelj.
Na svim tim podrucjima potrebna nam je jedna integrisana medjunarodna zajednica koja ima iste vrednosti, koja tezi istim ciljevima.

Nauka, tehnologija i energija

Postoji jedna druga misao koju imam, koja moze izgledati malo van konteksta. Trebalo bi, takodje, da - barem SAD i EU - zajedno razmisljamo o nekim od kljucnih naucnih i tehnoloskih izazova sa kojima se suocavamo. Znam da ce se nase kompanije uvek takmiciti. Naravno da hoce. I po nekim pitanjima kao, na primer, sporazumu iz Kjotoa, i promeni klime, bice neslaganja medju nama. Ali dozvolite mi da oznacim dva podrucja na kojima bi mogli da saberemo misli. Jedno je nauka, u sklopu koje ce genetika i biotehnologija tek promeniti nase zivote, kao da ih informaticka revolucija nije vec dovoljno promenila; i postoji dosta pogresnog informisanja i nerazumevanja nauke i njenih mogucnosti. Mi radimo zajedno u nekim delovima istrazivanja, ali mogli bi i trebalo bi da radimo vise.
Drugo je energetska politika. Gorivo je zivotni nektar nasih ekonomija. Cena nafte moze predstavljati razliku izmedju recesije i oporavka. Zapadni svet je zavisan od uvoza. Mi baziramo nasu politiku na raznovrsnosti snabdevanja. Vi u SAD uvozite iz 50 razlicitih drzava, od kojih nijedna ne ucestvuje sa vise od 15 odsto totalnog uvoza. I EU primenjuje gotovo istu politiku.
Stoga je vitalno stratesko pitanje ko proizvodi naftu i gas i koji su novi potencijalni izvori snabdevanja. Imamo najbolje energetske kompanije na svetu. Ipak, ne mislim da imamo dobru zajednicku strategiju da obezbedimo da svet politike i svet ekonomije saradjuju u obezbedjivanju da se nastavi raznovrsnost snabdevanja ili u nasoj energetskoj politici.
Prirodno, fokusiramo se na Bliski istok. Ali Kaspijski region, Rusija i Angola bice vitalni izvori snabdevanja u buducnosti. Resavati probleme u Angoli, koja ucestvuje sa nekih sedam odsto americkog uvoza izvan clanica OPEC - nije gubljenje vremena. Niti je saradnja u istrazivanju goriva buducnosti ili vece korisnosti goriva. Ova generacija nam ne mora zahvaliti na tome, ali generacija nase dece hoce.

Zakljucak

Moja osnovna teza je da nam je u danasnjem medjusobnom zavisnom svetu potreban zajednicki pristup, doktrina medjunarodne zajednice, kako sam to vec nazvao, zasnovana na vrednostima u koje verujemo. Ne zastupam, ni slucajno, da nista ne treba ciniti bez opsteg konsenzusa. To bi bio recept za najnizu zajednicku vrednost - losu politiku. Ja tvrdim da su vrednosti u koje verujemo vredne da se za njih borimo; one su u usponu i imamo zajednicki interes da se za njih zalazemo. Ne bi trebalo da budemo stidljivi da nasim potezima dajemo samo snagu sopstvenih interesa, vec i snagu morala.
A u realnosti, u nekoj tacki, ove snage se spajaju. Kada branimo svoje zemlje, kao sto ste vi to cinili posle 11. septembra, mi ne branimo samo teritoriju. Mi takodje branimo ono u sta nase nacije veruju: slobodu, demokratiju, pravdu, toleranciju i postovanje prema drugima.
Ameriku ne cini velikom samo njen BNP ili njena vojna moc. Vec i njena sloboda, njeno preduzetnistvo, uzivanje u njenim razlicitim bojama i kulturama, cinjenica da neko skromnih sredstava moze napredovati, raditi naporno, uspeti i biti cenjen zbog svog uspeha. I da se mogu protiviti. Kada prolazim pored demonstranata svakog dana ispred Dauning strita, a verujte mi, samo recite nesto, oni ce protestovati protiv toga, mozda mi se ne svidja kako me nazivaju, ali zahvaljujem Bogu sto to mogu. To se zove sloboda.
Ucenje Osame bin Ladena nije samo bezbednosna pretnja za nas. To je napad na nasa srca i umove. Ono predstavlja ekstremizam, okrutnost, netoleranciju prema drugim kulturama i nacinima zivota. Protiv njega se ne mozete boriti samo oruzjem. Protiv njega se morati boriti umerenim islamom protiv ekstremnog islama, trijumfom religijskih vrlina i politicke tolerancije protiv netrpeljivosti. Isto tako, ono sto se dogadja u Africi vredja svaku vrstu pravde i pristojnosti u koje verujemo.
Borba za te vrednosti jeste cilj koji je potreban svetu. Veliki paradoks naseg modernog sveta je da imamo neogranicene mogucnosti za naucni i tehnoloski napredak, izglede za napredovanje o kojem moj otac nije mogao ni sanjati kao dete. Ipak, mi takodje imamo kapacitete da unistimo sebe. Ta medjusobna zavisnost koju imamo moze biti dobra ili losa. Ono sto cini razliku su vrednosti koje njom vladaju.
Sve ovo je bilo latentno u svetskoj politici vec neko vreme. Dogadjaji 11. septembra su to uoblicili u jasnu sliku. Kada se nesto tih razmera dogodi samo budala nece o tome razmisljati i usvojiti pouke. To zaista menja sve.
Za Ameriku, stvarnost je samo ogoljena. Americka sila fundamentalno utice na svet. Ona postoji. Ona je stvarna i nikada nije nebitna. Ona moze uticati na svet pozitivno ili negativno. Ostala po strani ili umesala se, ona svejedno utice. Vama je jasno da ja zelim da ona bude ukljucena u sve tokove. Siguran sam da ce, pod predsednikom Busom, ona biti ukljucena i uticati pozitivno.
No, ako je to ono sto ja i mnogi drugi zelimo, postoji i cena za nas. To znaci da mi necemo izvrdavati nasu odgovornost i da cemo se, bez obzira na teskoce, uvek boriti uz Ameriku. Bez velikog moralisanja, bez nudjenja neverovatnih ali neprakticnih saveta sa sigurne distance, bez skrivanja od teskih odluka kada je rec o terorizmu ili pretnji oruzja za masovnu destrukciju ili stvaranju mira na Bliskom istoku, vec zajednicki rad, rame uz rame.
To je jedini put za koji znam ka stabilnom svetu, na osnovama napretka i slobode za sve, u kojem sloboda obasjava zivote svakog gradjanina u svakom kutku zemaljske kugle. Ako svet donese prave odluke sada - u ovom sudbonosnom trenutku - mi cemo uspeti. A Britanija ce biti pored Amerike na tom putu.

Preveo Bojan al Pinto-Brkic

*) Govor britanskog premijera Tonija Blera u predsednickoj biblioteci Dzordza Busa starijeg, u Teksasu, u nedelju 7. aprila 2002. Internet. Oprema redakcijska.

Susedi: Balkanska saradnja «

» Ogledi: Javnost - cudo u Srbiji