Hronika

In memoriam

Emir Dragulj

1939-2002.

Odlaskom Emira Dragulja izgubili smo deo svoje kulturne slojevitosti, bogatstva koje se tesko ostvaruje i gubi u vihorima istorijskih previranja. Svojim slikarskim senzibilitetom misticne meditacije i osecanja za prefinjeni detalj, izvanredno ovladanom tehnikom grafike, koje je koristio na momente do savrsene prefinjenosti, a nekada grubim, prostim crtezom, zavisno od raspolozenja koje ga je obuzimalo. Slikama ljudi s ledja, zagledanih u daljinu ili u mesecinu, s detaljima kljuseta ili kamenih zidova iz kojih izbija korov, naviru duboki dozivljaji i zaustavljeno vreme, culne refleksije tako tipicne za ono sto su nam podarili stvaraoci iz tih bosnjackih zaputaka svesti. Negde duboko, Emirove grafike ocrtavale su likove i pejzaze koji su se rojili dok se citaju romani Mese Selimovica. Brojne mu slike-grafike ukrasavaju evropske i svetske galerije i muzejske zbirke, a i stanove svih drustvenih slojeva.
Savladao je tehniku grafike do vrhunskog majstorstva, jos u ateljeu potkrovlja novobeogradskog solitera gde je satima u malom prostoru "grebao" bakarne ploce, gde smo ga mnogi i upoznali. Tehnika bakropisa kao da je podsecala na bastinu Beograda 18. veka, oslikanu po ulasku evropske vojske pod Evgenijem Savojskim, kada se u gradu odista preplice bogatstvo civilizacijskog razmedja i raje u gradu (Turaka, Srba, Jevreja).
U naletima razornih sila Beograd je gubio od svoje slojevitosti, a poslednji pustahijski nalet sam Emir je tesko podnosio i mozda ga je to i uklonilo iz zivota i stvaralastva. Taman se skrasio u ambijentu svog ateljea zemunske prizemnice blize vrtu i zivotu, koji je bujao iz biljaka sa kojima se druzio, stvaralacko bogacenje prekinuto je izbijanjem bezumlja kojem je tesko dati pravo ime. Tada je Emir malo radio - zapanjen, slomljen i demotivisan. Verujemo da je uz druzenje sa Grupom "Ziveti u Sarajevu", kojom je deo Beograda pokusao da ocuva nesto od svojeg ponosa i svesti o kulturnom bogatstvu, nasao oduska ocitoj zajednickoj nam depresiji. Slikanje poslednje serije crteza razaranja Bosne i Jugoslavije vratilo ga je u stvaralastvo, ali misticnu setu i refleksivnost sada je zamenila tragika. Spaljene kuce i sprzeni pejzaz, kolone izbeglica, prekrcane traktorske prikolice, zavezljaji preko mosta od celicnih resetki, vonj izuvene obuce, unutrasnjost hale logora, uzas na licima ili naborane ruke preko lica starice, rusevine sa obala Neretve zjape bez nekada zadivljujuceg mosta. Tamno nacrtane figure uokviruje pozadina lakog crteza; pozadina koja ipak naslucuje ruralnu idilu Bosne kao da nagovestava da se zivot ipak nastavlja i da mozda ima nade.
Za Emira nade nije bilo, nemarno se odnosio prema svojoj bolesti ocigledno ne znajuci koliko je voljen i koliko ce nedostajati i svima nama koji smo duboko postovali njegov rad, a njega kao licnost posebno. Izgubili smo znacajnog gradjanina naseg grada i nenametljivog drugara sa kojim se moglo natenane i sa zadovoljstvom o svemu pricati, a ponekad i nostalgicno zapevati sevdalinku, okruzeni u ateljeu njegovim grafikama koje kao da su iz njih izvirale, cak i kada je sve izgledalo beznadezno.

Milan Prodanovic

Ponovo procitati: Svetosavlje, paganstvo i hriscanstvo «

» Hronika: Pretplata i prodaja