Susedi

Jedan pogled na jugoslovenske narode

U svojoj najnovijoj knjizi eseja Regionalna svest i mit o posebnosti (koju sacinjavaju dva bloka: 1. Mitovi i stereotipi i 2. Demitologizacija i destereotipizacija) Kornhauzer* ne govori toliko o samim knjizevnostima naroda negdasnje Jugoslavije koliko o sociolosko-politicko-kulturnim prilikama u kojima su one nastale.
Kako vidi postjugoslovenske narode u novonastalim drzavicama? Kao narode s puno protivurecnosti koji, s jedne strane, imaju zelju da se nadju u porodici evropskih zemalja, dok s druge, uporno neguju mit o svojoj posebnosti, posebnosti svog razvoja, svoje tradicije i "podrzavaju mit o svom, neponovljivom mestu u jugoslovenskoj, kao i evropskoj kulturi". Za slovenacku knjizevnost je npr. vazno da ne bude smatrana balkanskom, vec evropskom i avangardnom. Mit o svojoj posebnosti Makedonija gradi na temelju dva jaka argumenta: egzotici dalekog juga i stvaralastvu koje nastaje na potpuno novom knjizevnom jeziku. Srpska knjizevnost stalno koristi "nacionalnu mitologiju, istorijsku tradiciju, isticuci kontinuitet razvoja. Hrvatska slicno, mada je za nju izgleda vaznija kulturno-jezicka nego prostorna proslost". Srpska knjizevnost je, smatra Kornhauzer, uvek imala "osecanje superiornosti u federaciji", i to ne samo zato sto se u Srbiji nalazio Beograd kao prestonica, vec je "to proizlazilo iz nigde neskrivanog uverenja da su - kako je napisao autor monografije o poznatom pronalazacu Nikoli Tesli - Srbi jedan od najsposobnijih naroda na svetu". Tom "superiornoscu" Kornhauzer objasnjava i nastanak pojedinih knjizevnih pravaca u medjuratnom periodu i posle rata, jer srpskim piscima nije bilo dovoljno da pripadaju nekom od vec postojecih avangardnih pravaca vec su stvarali svoje, kao konkurentne (zenitizam, hipnizam, signalizam...), mada su to, u stvari bili samo "novi nazivi" za vec postojece pravce.
Nacionalna svest ovih naroda, smatra Kornhauzer, cesto je povezivana s "nacionalistickom euforijom, kultom svetaca i nepobedivih heroja, pogled je uvek okrenut prema dalekoj, mitskoj i velikoj proslosti. U malim juznoslovenskim knjizevnostima stalno je negovano uverenje da su njihovi narodi 'bolji' od ostalih suseda". Regionalizacije, iscrtavanja brojnih granica, sprecavanje stranih uticaja, netolerantnost prema pridoslicama, ignorisanim i "bezobzirno nistenim u skladu sa idejom o etnickom ciscenju", uzrok je sto se autor ove knjige "oseca bolje kao posmatrac poljske knjizevnosti, nego interpretator balkanskih knjizevnosti", koje ga sada interesuju vise sa "socioloskog gledista", dok u poljskoj knjizevnosti trazi "umetnicka iznenadjenja". U nekim srecnijim vremenima interesovanje za nasu knjizevnost u Poljskoj bilo je veoma veliko. Mada se davno vec moglo zapaziti da je ono (s malim izuzecima) vise bilo okrenuto egzotici dela bosansko-hercegovackih, makedonskih, crnogorskih pisaca, a da je za "umetnicka iznenadjenja", posebno kad je rec o urbanoj knjizevnosti, bilo nesto manje interesovanja.

U eseju Karadzic kao mit Kornhauzer veoma kriticki govori o recepciji Karadzicevog dela, fetisizaciji njegove licnosti, kao o pojavi "koriscenoj u nenaucne svrhe", stvaranju mita usled potrebe "za pronalazenjem Velikog Autoriteta". Pa i samo sakupljanje narodnih pesama "ima nacionalisticki izvor". Ali takvu ulogu on ne bi mogao da ima bez Geteove romanticne Evrope koja je izdigla srpsku narodnu poeziju, a ona je, kako je zapazila Marija Dombrovska-Partika, jedan od "krunskih argumenata koji su omogucili Vuku nametanje Srbima folkloristicke paradigme kao 'knjizevnog jezika', odnosno umetnickog koda".1 Na svojim predavanjima o slovenskim knjizevnostima u Kolez de Fransu, 1841. godine, Adam Mickjevic je posebnu paznju posvetio srpskoj narodnoj poeziji. I time je i svojim zemljacima u naredna dva veka "nametnuo" odredjenu viziju Srbije. U pravu je poljski teoreticar knjizevnosti Henrik Markjevic koji kaze da se tzv. cutljiva vecina cesto povodi za misljenjem izabranih autoriteta. Srpska knjizevnost postala je poznata narodnom pesmom, melodicnim desetercem (srpska srednjovekovna knjizevnost za Poljake gotovo da nije ni postojala) a zavrsava se time da su knjizevnosti ex-Jugoslavije za njene najbolje strane poznavaoce "interesantne sa socioloskog gledista". Jedino!
Podjednako kriticki stav, kao prema srpskoj, Kornhauzer izrazava prema hrvatskoj interpretaciji istorije. Pozivajuci se na eseje Kultura lazi Dubravke Ugresic, on ih naziva "kulturom kica i lazi". Kao ilustracija tog stava posluzila mu je Antologija hrvatske savremene ratne lirike, u izboru i redakciji Ante Stamaca i Iva Sanadera.2 Autori Antologije postavljaju tezu da "o nivou ratnih pesama svedoci lepota maternjeg jezika i to da su hrvatski pesnici dusa svoje zemlje. Ovakvo misljenje nastalo je, ni manje ni vise, vec iz mucenistva i zrtve, koji su do tog vremena bili najprepoznatljiviji znak srpske nacionalne mitologije. Ovoga puta uloge su se promenile".
U pesmama o osvajacima Vukovara i Dubrovnika "... jasno se sugerise da je glavna platforma konflikta mrznja prema katolickom identitetu Hrvata, sto potpuno odgovara uverenju Srba o tome da citava zapadna Evropa, zajedno sa Hrvatskom i Amerikom zele da pogaze njihovu pravoslavnu kulturu (videti izjavu Milorada Pavica)". Kornhauzer zakljucuje da, ne negirajuci patriotska osecanja, "ovaj konflikt ipak nije doveo ni do propasti drzave, niti unistenja hrvatstva. Proslost je ovde prizivana neumesno, na principu anahronicne analogije".
Kornhauzer dolazi do zakljucka da je istorija hrvatske knjizevnosti3 nastala "vise iz politickih pobuda nego iz naucne potrebe za revalorizacijom istorijskoknjizevnog procesa". Koliko se njen autor Dubravko Jelcic rukovodio politickim simpatijama i politicko-ideoloskim kriterijumima u oceni knjizevnih pojava, govori izmedju ostalog i cinjenica da je Vladimira Nazora pokusao da predstavi kao "zrtvu komunistickog rezima" i pristalicu politike NDH i Paveliceve vlasti. Pisuci o Krlezi, istice posebno njegovo razilazenje sa komunistickom partijom posle 1932. godine, stavise, tvrdi da je u periodu 1941-1945. godine Krleza bio u Zagrebu pod zastitom vlasti NDH, da nije pristao na saradnju s Pavelicevim rezimom samo zato sto se bojao osvete komunista. Mada Tina Ujevica predstavlja kao znacajnog pesnika, precutkuje njegov boravak u Beogradu i Sarajevu po povratku iz Pariza. "Umesto da opise ulogu koju je on odigrao u srpskoj avangardnoj sredini, Jelcic vrlo podrobno predstavlja slavnu hrvatsku bascinu, ozivljenu u pesmama."4 Pavelicev visoki funkcioner NDH Mile Budak, koga su partizani 1945. osudili na smrt, posle 50 godina precutkivanja doziveo je u Jelcicevoj Povijesti pravu rehabilitaciju - kao velika knjizevna zvezda i "simbol ustaskog patriotizma".
Knjigom Regionalna svest i mit o posebnosti Juljan Kornhauzer pokazuje da spada u one proucavaoce koji nastoje da svoje znanje zasnuju na nepristrasnoj opservaciji i cinjenicama.
Ljubica Rosic

* Juljan Kornhauzer, Regionalna svest i mit o posebnosti, Krakov 2001. (Julian Kornhauser, Swiadomosc regionalna i mit odrebnosci, Wydawnictwo "scriptum", Kraków 2001, str. 227.)
Juljan Kornhauzer (1946) pesnik, esejista, knjizevni kriticar, romanopisac i prevodilac, profesor je srpske i hrvatske knjizevnosti i direktor Instituta za slavistiku na Jagjelonskom univerzitetu u Krakovu. Debitovao je kao pesnik pocetkom sezdesetih godina. Jedan je od osnivaca pesnicke grupe "Teraz" (Sada) i najznacajnijih predstavnika tzv. pokolenja '68. (Novi talas). Sa Adamom Zagajevskim objavio je knjigu clanaka Nepredstavljeni svet (1974) koja je uzburkala ondasnju kulturnu javnost. Odlucni da "govore otvoreno", a takodje demonstriraju svoju razlicitost od postojece knjizevne tradicije, mladi autori su veoma ostro napali poljsku knjizevnost, nastalu posle 1956. godine, koja je dala "pogresnu dijagnozu" o zatecenoj stvarnosti, o svetu koji je okruzuje.
Autor vise knjiga pesama, eseja i tri romana, laureat znacajnih nagrada i priznanja u Poljskoj i inostranstvu, nasoj citalackoj publici poznat najvise kao pesnik, narocito od 1989. godine kada mu je izdavacka kuca KOV iz Vrsca, za knjigu Nacelne teskoce, dodelila Evropsku nagradu za knjizevnost.
Knjizevnostima zemalja bivse Jugoslavije posvetio je knjige studija i eseja: Od mita do konkreta. Skice o modernizmu i avangardi hrvatske poezije (1978), Savremena jugoslovenska poezija (1941-1970) (1980), Signalizam - predlog srpske eksperimentalne poezije (1981), Zajednicki jezik. Jugoslavica (1983), Lirske strategije srpske avangarde (1991), Poljski sizei u savremenoj srpskoj i hrvatskoj knjizevnosti (1993), Zapadno- i juznoslovenske knjizevnosti XX veka u komparativnom tumacenju (1994). Preveo je i izdao antologiju novog srpskog pesnistva, Nosaci recenicâ, a u posebnim sveskama - izabrane pesme Marka Ristica, Dusana Matica, Slavka Mihalica. Devedesetih godina posvetio je vise paznje pesnicima iz Bosne. Objavio je poeziju Stevana Tontica (1995) i Josipa Ostija (1995), kao i antologiju sedam pesnika iz Bosne Lament nad Sarajevom (1996).


1 Maria Dabrowska-Partyka, zSzczerosc z i zsztucznosc z jako pseudonimy "zamknietego" i "otwartego" modelu kultury narodowej u: Kategoria Europz w kulturach slowianskich, UW, Warszawa 1992, str. 49.
2 Videti W tej strasznej chwili. Antologia wspólczesnej wojennej liryki chorwackiej, Warszawa 1996.
3 Dubravko Jelcic, Povijest hrvatske knjizevnosti. Tisucljece od Bascke ploce do postmoderne (1997), pod redakcijom Josipa Pavicica.
4 Ibid., str. 135.


Susedi: Zbogom nacionalizmu?

Prevod: Ugrozenost kao knjizevni model


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar