Ogledi

Da li je prostor eks-Jugoslavije, posle jednog istorijski besmislenog i sasvim nepotrebnog rata, u istom polozaju i na istoj polaznoj poziciji na kojoj se nalazila Evropa po zavrsetku Drugog svetskog rata i poraza varvarstva?

O (de)varvarizaciji

Rez, koji ce onemoguciti definitivno novu provalu takvog varvarstva, kakvo su predstavljali ratovi na prostoru bivse drzave, mora biti u glavama: taj rez javice se onda kada postane dominantna svest da je ono sto se dogadjalo, ta neverovatna kolicina zla, slom, sumrak i poraz civilizacije na ovim prostorima, da je civilizacijska sramota

Pero Muzijevic

Na jednom evropskom skupu, odrzanom ubrzo po zavrsetku Drugog svetskog rata, prisutnima se, u ime Italije, obratio Benedeto Kroce: bio je najreprezentativnija licnost koju je Italija tada mogla poslati na ovaj skup, jer je bio najistaknutija figura italijanske kulture i, sto je bilo najvaznije, protagonista moralnog i intelektualnog otpora fasizmu. Nije moglo biti bas lagodno vec starom filosofu i, uz to, jednom od istorijskih lidera italijanskog liberalizma: trebalo je pred tim skupom objasniti kako se u Italiji, zemlji sjajne civilizacije i humanisticke tradicije, mogao pojaviti fasizam. Kroce je, poredjenja radi, ispricao jednu epizodu iz staroegipatske istorije - o invaziji (unutarnjoj) i vladavini Hiksosa: nije se znalo tacno odakle su dosli, pomesali su se sa starosedeocima, a onda su u trenutku koji im se ucinio pogodnim zaskocili i zavladali egipatskom drzavom, nametnuli svoj sistem vrednosti i vladali koliko su vladali. Svrha Kroceovog kazivanja o Hiksosima bila je, u stvari, da pred lice evropske javnosti iznese misao kako to sto se dogodilo u Italiji, tih dvadeset godina fasizma, i nije prava istorija Italije, autenticno italijanska, jer se samo istorija slobode, istorija napredovanja ka uvek sve vecoj meri slobode i razuma (u zivotu ljudi) moze smatrati pravom istorijom: period fasizma je, dakle, jedna parenteza koju ne treba racunati, jer je fasizam predstavljao duboku i tesku politicku involuciju ("tuznu pricu o nacionalnoj bolesti"), izvan italijanskih civilizacijskih i kulturnih tradicija. Bili smo neoprezni, mislio je da kaze Kroce, nismo prepoznali stvari na vreme, pa se dogodilo to sto se dogodilo. Bio je, medjutim, suvise ozbiljan istoricar da bi stvarno mogao misliti i verovati da u istoriji nesto moze nastati ni iz cega, bio je filosof kome se dugovalo prvo otkrivanje savremene kriticke misli u Italiji, koji je stalno pozivao na konkretnost istorijske interpretacije. Bio je sjajan poznavalac istorije Italije posle Rizordjimenta, a, uz to, istaknuti ucesnik u politickom zivotu, i mogao je znati suvise dobro odakle je dosao fasizam, kakve okolnosti su omogucile pojavu i prodor fasista koji su, poput Hiksosa, izveli tu unutarnju invaziju ("mars na Rim") i predstavili se kao nova, mocna energija koja ce obnoviti naciju i zemlju (prica koju pricaju svi nacionalisti), a kada je ostalo golo nasilje i netolerancija prema svemu sto je drukcije. Karakter i usmerenost te energije je prepoznat, ali bilo je kasno: dvadeset godina diktature zavrsilo se nacionalnom katastrofom.

Varvarizacija i civilizacija

Stvari je blagovremeno prepoznao Hose Ortega i Gaset, prvi dijagnosticar okolnosti u kojima fasizam, kao novo varvarstvo, nastaje: u tekstu O fasizmu (Sobre el fascismo, 1922) Ortega kaze: fasisti proizvode haos da bi, posle toga, zavodili svoj red, afirmisu autoritarizam i, istovremeno, organizuju pobunu. Nije problem u Cezaru koji trijumfuje nad ostalima, vec u ostalima koji su dopustili Cezaru da trijumfuje: snaga fasizma, dakle, po Ortegi, nije u njegovoj akciji, vec u odsustvu akcije liberala i demokrata, u slabosti liberalne drzave i njenih institucija. Pojava fasizma, ipak, nije slucajan plod, nije iznenadna izraslina na inace zdravom telu, nije slucajno skretanje koje se samo zbog neodgovornosti predfasistickog vladajuceg sloja, kao strano telo, nasilno ubacuje u drustveni organizam jedne idilicno vidjene istorije: pojava mora imati plice ili dublje korene u utrobi zemlje i njene istorije i zato treba traziti dublja objasnjenja u strukturnim karakteristikama drustva, jer se samo tako u svetlosti proslosti moze shvatiti sadasnjost i onemoguciti da fasizam nastavi ziveti u drustvenom organizmu poput malignog tkiva. Ortega i Gaset je predosetio da je evropska civilizacija, ubrzo posle Prvog svetskog rata, skrenula u varvarstvo: pred njim, kao i pred Kroceom, T. Manom, Hajsinhom, Kasirerom, Bendom, Kurcijusom, Panofskim i drugim najistaknutijim evropskim humanistima-antifasistima medjuratne istorije postavilo se pitanje odbrane tekovina i vrednosti te civilizacije; svima njima postalo je zajednicko misljenje da u suocavanju sa uskogrudostima nacionalizama izlaz i spas treba traziti u "ideji Evrope", jer samo Evropa, vidjena kao zajednicka domovina i zajednicka sudbina, moze biti brana nacionalistickom varvarstvu. Agresivnost tog varvarstva, fasistickog i nacistickog, odvela je, kao sto se zna, svet u kataklizmu Drugog svetskog rata, a kada je ono porazeno iz tog stravicnog iskustva pocele su se izvlaciti politicke pouke: ideja Evrope, ujedinjene, javila se kao ocigledna nuznost. Strpljivim i upornim izgradjivanjem institucija Zapadna Evropa je dosla do tacke sa koje ne moze biti povratka - u haos nacionalizama.
Deveti maj, dan ratne pobede, proglasen je danom Evrope i sada je znamen antinacionalizma i antifasizma kao usmerenja par excellence evropskog.
Da li je prostor eks-Jugoslavije, posle jednog istorijski besmislenog i sasvim nepotrebnog rata, u istom polozaju i na istoj polaznoj poziciji na kojoj se nalazila Evropa po zavrsetku Drugog svetskog rata i poraza varvarstva? U slucaju svetskog rata demarkaciona linija-rez postoji - to je definitivan vojnicki poraz nacifasizma; u slucaju rata na jugoslovenskom prostoru Dejtonski sporazum je zaustavio besmisleno ubijanje i razaranje, ali po tom sporazumu nema ni pobednika ni porazenih: drzave koje su nastale na tlu Jugoslavije odbranile su pravo na samostalan zivot, ali one su to pravo ostvarile ranije i postale medjunarodno-pravni subjekti. Rez, koji ce onemoguciti definitivno novu provalu takvog varvarstva, kakvo su predstavljali ratovi na prostoru bivse drzave, mora biti u glavama: taj rez javice se onda kada postane dominantna svest da je ono sto se dogadjalo, ta neverovatna kolicina zla, slom, sumrak i poraz civilizacije na ovim prostorima, da je civilizacijska sramota.

Po Viku, covek je poceo da se humanizuje i civilizuje onda kada je stekao sposobnost da se stidi svojih postupaka (pudor sui), a to je moglo biti tek onda kada je mogao da procenjuje vrednosti tih postupaka i postao svestan zla koje svojim postupcima moze naneti drugima. Tek osecanje stida moze otvoriti put ka katarzi i preovladavanje mentaliteta koji iskljucuje svako nasilje i netoleranciju medju ljudima i narodima.
U poslednjoj deceniji proteklog veka, a narocito onda kada je poceo rat na prostorima eks-Jugoslavije, moglo se cuti kako ljudi govore: "ovo sto nas je snaslo" ili "ovo sto nam se desava", bas kao da je to sto nas je "snaslo" negde u predelima neodredjenog i neodredivog, nesaznatljivog i neobjasnjivog, kao da je u pitanju igra "slucaja" ili kao da je rec o "fatumu", o necemu sto je izvan i iznad ljudskih moci, nesto za sta, buduci da je izvan nase kontrole, ne mozemo biti odgovorni. To sto nas je "snaslo", medjutim, autorski je rad: iza slucaja stoje konkretni ljudi, a i "fatum" je poodavno vec postao stvar inzenjeringa u zemaljskim poslovima. Kako je onda proizvedeno to sto nas je "snaslo"? Kako su, najednom, potekle reke zla iz "samoupravne pastorale" u kojoj je vladalo geslo "nista nas ne moze iznenaditi"? Odakle su dosle te politicke i ljudske nakaze - jesu li to neki Hiksosi sto su, poput onih iz Kroceove price, dugo vrebali i cekali priliku, a onda, preko noci, kada su bili sigurni da je prilika tu i da je tlo pripremljeno, stupili na scenu i uzeli stvar u svoje ruke. Razumevanje istorije ne moze ostati na konstatovanju cinjenica vidljivih na povrsini, u ravni, kako bi F. Brodel rekao, "dogadjajne istorije": ono mora ici iza privida, u dublje slojeve gde se kriju stvarni uzroci zbivanja, sve do onog sloja gde je, opet po F. Brodelu, "dugo trajanje". Istrazivanja i analize moraju biti nepristrasne, jer se samo tako moze obezbediti cistota hermeneutike, onako kako nam to preporucuje i B. Kroce svojim vaznim metodoloskim principom: "Istorija se ne smeje, istorija ne place: istorija nastoji da razume".

Kriticki uvidi

Srpska strana rata je opet, drugi put, pred nama. Njeno prvo izdanje (1996) doziveli smo kao pogled otvorenih ociju u razlicite segmente srpskog drustva, kao hrabru kontestaciju i izazov bacen dominantnom misljenju koje je premrezilo i zatvorilo horizont jedne zemlje, kao onaj tip istoriografskog rada koji se zove "svedocanstvo koje se bori" ("fighting testimony"). Sada kada je, posle 5. oktobra 2000, horizont otvoren i kada je zao duh Srbije sklonjen i kada je, nadati se, izgubio moc, valjalo bi drugo izdanje ove knjige citati kao knjigu koja regenerise i koja oslobadja, ali uvek i kao knjigu upozorenja, jer maligno tkivo je otporno, a dinamika promena nije takva da savlada inerciju tako brzo i ukloni sve sto to maligno tkivo pothranjuje. A plovidba je nuzna i navigacione karte su nuzne. Novo izdanje Srpske strane rata ovog puta treba citati kao navigacionu kartu, najpre.
Noseci tekst u ovakvom citanju bio bi tekst L. Perovic Beg od modernizacije (kojim zapocinje drugi odeljak prvog toma knjige, pod naslovom Koreni traume, I, str. 149-162) sa jednom, ovde veoma signifikativnom, misli Aleksisa de Tokvila kao motom. Misao glasi: "Mnoge nacije propadaju pre nego sto postanu svesne svojih gresaka". Moto objasnjava motivaciju nedugackog teksta koji, ocigledno, proizlazi iz visegodisnjeg istrazivanja o modernizaciji srpskog drustva i otpora koji su toj modernizaciji pruzani, pri cemu je akcenat stavljen na zbivanja u poslednjih petnaestak godina, kada su otpori modernizaciji i evropeizaciji doziveli dramaticno ubrzanje i dali pogubne rezultate. Rec je o ulozi srpske elite u proizvodnji "naroda": rubrika Odjeci i reagovanja u Politici "predstavlja sjajnu ilustraciju duha vremena u kojem se Srbija samouznosila opijajuci se samodovoljnoscu, postepeno zatvarala i izolovala od Evrope, od sveta. Svako drukcije misljenje mrvilo se i nestajalo pod teretom stanovista mnostva" (str. 150).
Rec je o "izdajstvu intelektualaca" poput onog koje opisuje Zilijen Benda (Izdajstvo intelektualaca, La trahison des cleres), tridesetih godina proslog veka, kada mnogi intelektualci postaju puki servis politickih i ekonomskih centara moci, zatvaraju oci pred naletima varvarstva ili aktivno propagiraju ideje naci-ideologija. Totalitarne ideologije XX veka tezile su da celokupni prostor ispune svojom "istinom", dakle da zatvore horizont u strogo kontrolisani sistem. Bilo je potrebno usavrsiti tehnologiju proizvodnje odredjene "klase" ili "nacije", tehnologiju stvaranja kolektivnih mitova koji od heterogene mase treba da naprave kolektiv ili "narod", da bi se jedna "istina" instalirala i postala predmetom verovanja. (J. Hajzinha kao uobicajen postupak u instaliranju "istine" potrebne takvim ideologijama istice pravilo koje "intelektualci" slede: "Nije korisno ono sto je istinito, istinito je samo ono sto nam je korisno".) Tu "istinu" treba predstaviti kao nesto sto je toliko "istinito" da je svima ocigledno. To je isti onaj tip intelektualca koji D. Kis naziva "trabantom ideologija", onaj sto umnozava opsta mesta i stereotipe nacionalistickih ideologija, jer "potrosac" takvih istina je narod, a "narod" je u stanju da misli samo u opstim mestima i stereotipima, koji plitko i glatko ulaze u banalnost njegovog postojanja, jer covek masovnog drustva voli da zivi okruzen i ututkan "ociglednostima". Zato taj covek, taj novi varvarin, postaje lak plen autoritarnih, totalitarnih, nacionalistickih rezima: on je, zapravo, testo od kojeg se takvi rezimi i mese. Novo varvarstvo proistice iz mentalnog habitusa koji svoj zatvoreni (nacionalisticki) svet grade na nekom principu, nekoj ideji koja ih oslobadja brige da budu tvorci samih sebe i svog sveta: tako nastaju mentalne blokade koje su nacionalistickom rezimu potrebne. Nacionalisticka ideja je iznad konkretnog zivota, ona ne podleze nikakvom proveravanju; ona je toliko znacajna za mentalno blokiranog coveka da se u nju moze pobeci od sopstvene beznacajnosti. Takav covek ima nagonsku potrebu da totalizuje svoje osecanje sveta, jer mu ideja obezbedjuje duhovnu pasivnost: zato totalitarni rezimi kod njega imaju toliko uspeha (nacionalni tor ogradjen i ututkan stereotipima o drugim narodima, narocito o neposrednim susedima). Ovaj novi varvarin ne sumnja u sebe niti u valjanost svojih postupaka: on zivi bez rizika, bezi od nesigurnosti i neizvesnosti. On, u stvari, nikada ne sazna kakav je njegov stvaran svet, niti istrazuje kako je njegov svet postao takav kakav je postao. Zato on nema osecaj za istoriju, jer nema osecaj distance ni prema sebi ni prema svetu, pa onda proslost ne vidi kao proslost, jer voli da vidi svuda isto. On proslost voli da ulepsava da bi ulepsao svoj beznacajan zivot, preuvelicava znacaj i vaznost dogadjaja u istoriji svog naroda da bi sebi pridao znacaj i vaznost. Manipulatori prepariraju takvog coveka da bi njegove instinkte uvek mogli podstaci i aktivirati radi odbrane tako "velike i znacajne istorije", a nacionalisti podsticu njegov strah od drugog i drukcijeg, jer drugi i drukciji remete njegovu sliku sveta i, stoga, izazivaju njegovu netrpeljivost, aroganciju i agresivnost. Ovaj novi varvarin oseca nagonsku netrpeljivost prema autonomiji licnosti, dakle prema autonomiji razuma, to jest prema samom razumu, a autonomija razuma, to jest misljenja, pretpostavka je autonomije, to jest slobode licnosti. Svest novog varvarina, pasivna i inertna, svoje pravo na slobodno misljenje i izbor, na licni stav, otudjuje od sebe i prenosi na drugog - na naciju ili onog ko govori u ime nacije: tako ta svest postaje totalitarna i nacionalisticka.
Autentican intelektualac mora graditi "vlastitu poziciju", "svoju vlastitu hijerarhiju vrednosti", kako je govorio D. Kis. A napor da se izgradi "vlastita pozicija" usmeren je protiv navika u misljenju, protiv rutine sacinjene od opstih mesta, koja su samo prividi istine, samo "ociglednosti". Taj napor usmeren je protiv kolektivnih obmana, jer istina se ne moze dokazivati pozivanjem na ono sto mnostvo misli da je istina. Takvu "istinu mnostva" indukuje "trabant", sireci sliku sveta koja je u tom trenutku pozeljna nekom centru moci. Autenticni intelektualac ne pristaje na zatvoren horizont, a nacionalizam i provincijalizam su upravo to. On svojom svesnom voljom gradi otvoren horizont, a to mogu samo oni koji su dosli do svesti o sebi kao individualnosti i odbacili svet kolektivnih obmana.
Pojave koje L. Perovic konstatuje u Srbiji poslednjih petnaestak godina proslog veka imaju iste bitne karakteristike nastajanja i ucvrscivanja totalitarnih ideologija XX veka. "To identifikovanje pojedinca sa masom, njegovo iscezavanje u njoj tokom antibirokratske revolucije ostavilo je dublji trag nego sto na prvi pogled izgleda" - kaze L. Perovic i skrece paznju na upozorenje S. Jovanovica "da nacija sama sobom ne predstavlja ono sto se u filosofiji naziva 'vrednost'. Vrednost joj mogu dati samo opsti kulturni ideali, kojima se ona stavila u sluzbu". U periodu koji L. Perovic interpretira pobedio je "jedan kulturni obrazac ciji je nosilac poluintelektualac" (po S. Jovanovicu, covek sa skolskom diplomom, ali bez kulturnog i moralnog vaspitanja). "Sa stranica Politike on je, tokom antibirokratske revolucije, sirio mrznju i utemeljivao politiku rata". Taj je proklamovao samodovoljnost Srbije i "po prvi put, prekinuo nikad nadmocnu, ali u politickoj kulturi Srbije uvek prisutnu zapadnoevropsku tradiciju" (str. 159). Rezultat rada takvih intelektualaca i poluintelektualaca jeste da "za tranziciju i brzu evropeizaciju u Srbiji nije postojala mentalna i psiholoska spremnost za sustinske promene drustvene i politicke strukture". "... Takva spremnost nije postojala ni u masama, niti, sto je narocito vazno, u eliti" (str. 155). I jos jedna posledica rada pomenutih (polu)intelektualaca: "... Tokom nje (antibirokratske revolucije) ucvrscen je kolektivizam: poslo se od socijalnog, zavrsilo nacionalnim. Ni pretezni deo srpske elite nije u tome video jos jedno udaljavanje od osnovnog principa zapadnoevropske civilizacije: od individualizma" (str. 158). Dva mesta u tekstu na koji skrecemo paznju dragocena su za razumevanje postupka L. Perovic i objasnjavaju zasto taj tekst citamo kao navigacionu kartu. "I dok je odbijanje da se razmislja o tome kako nas drugi vide bilo sve pouzdaniji znak zatvaranja, samoizolacije i gubljenja sposobnosti za uporedjivanje sa drugima, sto je prvi uslov i za realno vidjenje sebe (istakao P. M.) - od srpske elite se ocekivalo da odigra kljucnu ulogu u sirenju 'srpske istine'..." (str. 156). I drugo mesto: "... Treba se latiti temeljnog, neideologizovanog proucavanja istorije. To je uslov ne samo da se objasni proslost nego i da se razume sadasnjost naroda" (istakao P. M, str. 161). Dakle, "realno vidjenje sebe" i "neideologizovano proucavanje istorije".

Gradjanska razboritost

Ovde je trenutak za jednu cezuru: to ce biti kratka elaboracija jednog, ali sredisnjeg, motiva u misli Djambatiste Vika, a u funkciji interpretacije teksta L. Perovic: rec je o njegovoj ideji o "gradjanskoj razboritosti", koja se temelji na sposobnosti otkrivanja "prave prirode stvari", dakle preciznog utvrdjivanja stvarne fizionomije dogadjaja kao preduslova oslobadjanja od istorijskih iluzija i istorijskih tlapnji o velicini i znacaju, koje nagomilava istoriografija koju Viko naziva "bahatom". Takva istoriografija javlja se u periodima bahatosti i oholosti nacija: jedna bahatost ne ide bez druge; nacija, to jest ljudi koji govore u njeno ime, u stanju bahatosti, od takve istoriografije ocekuje razloge i opravdanja za tlapnju o svojoj izuzetnosti, o svom primatu i o predodredjenosti za posebne misije i, stoga, stalno pothranjuje bahatost istoriografije. Sposobnost otkrivanja "prave prirode stvari" treba da omoguci dovodjenje stvari na pravu meru i njen metodoloski znacaj je bitan za razumevanje pojava u drustvu i u istoriji. To je sposobnost, u proucavanju, "spajanja stvari koje onima sto je nemaju izgledaju kao da medju njima nikakve veze nema", "sposobnost uspostavljanja korelacija i izmedju onih stvari koje se krecu u suprotnim pravcima", sposobnost razjasnjavanja, jer saznati nesto ne znaci konstatovati prisutnost njegovu, vec i saznati "kada se nesto radja, do kada traje, u koje druge stvari se rastavlja", sto znaci "spojiti nesto bilo sa uzrocima bilo sa posledicama, koje su iz toga proistekle, sa onim sto ce ta stvar naciniti kada se spoji sa drugim stvarima, ili slicnim, ili razlicitim, ili suprotnim, ili, takodje, sa vecim ili manjim ili jednakim" (O najstarijoj italskoj mudrosti, De antiquissima italorum sapientia).

Bez takve sposobnosti rekonstrukcije stvari ili dogadjaja, koje zelimo upoznati, ne moze biti ni gradjanske razboritosti, jer ta razboritost je zasnovana na preciznoj i konkretnoj misli o svetu u kojem zivimo, kao i o nacinima na koje je nas svet postao takav kakav je postao: ta razboritost je preduslov precizne misli o istoriji. To je razlog sto Viko u gradjanskom zivotu, u odgajanju gradjanske razboritosti, bez koje razumski organizovane, na dobro i ka buducnosti usmerene zajednice ne moze biti, poklanja toliku vaznost istoriji. "Izucavajte istoriju", kaze on u spisu O herojskom umu (De mente heroica), "tako cete u duhu biti prisutni zbivanjima u najvecim carstvima sto su na svetu postojala. Stavise, da biste, uz pomoc primera, postali sposobniji u gradjanskoj razboritosti, obratite dobro paznju na to kakvi su kod naroda poceci, uspon, ucvrscivanje, propadanje i kraj. Obratite paznju na nacin na koji izopacena Fortuna gospodari nad ljudskim stvarima, ali, takodje, i na nacin na koji i nad Fortunom mudrost na kraju moze uspostaviti postojanu i trajnu prevlast". Kakvi su razlozi da tekst L. Perovic citamo u kontekstu ideja Dj. Vika: razlozi su u korespondiranju izvesnih bitnih ideja: "otkrivanje prave prirode stvari" ("realno vidjenje sebe") je u temelju gradjanske razboritosti koja je, jedina, u stanju da uspostavi "postojanu i trajnu prevlast nad Fortunom" i da spreci ili, bar, ublazi njeno neprijateljsko dejstvovanje, to jest da onemoguci ili zaustavi propadanje nacije i drzave, koje zapocinje i uzima maha sa bahatoscu, oholoscu i nadmenoscu, koja se javlja kada se stvari ne vide jasno i precizno, kada se zanemari i prenebregne "prava priroda stvari" ("realno vidjenje sebe").
Gradjanska, odnosno politicka razboritost (ona koja moze ostvariti "prevlast nad Fortunom"), da bi mogla dejstvovati, zahteva precizno istorijsko istrazivanje (utvrdjivanje "prave prirode stvari"), jer samo ono moze ustanoviti stvarni polozaj nacije i drzave, to jest realne mogucnosti koje takav polozaj pruza. Uzroci svega sto se dogadja su u ljudima, u vecoj ili manjoj adekvatnosti odgovora na izazove stvarnosti: adekvatnost zavisi od svesti o tome sta je mogucno u okolnostima i istorijskoj datosti nacije, a to se moze utvrditi samo bespostednim istrazivanjem svih istorijskih iskustava jednog naroda. Jedini pravi cilj i svrha istorijskog istrazivanja treba, kako je Hjum govorio, da budu navigacione karte u koje to istrazivanje precizno ucrtava sve podvodne grebene, sve virove, kovitlace, brzake, plicake, jer od preciznosti unetih podataka zavisi sigurnost buducih plovidbi. Proucavanje istorije, stoga, treba da bude temeljno, ali "neideologizovano" (L. P., str. 161), oslobodjeno od uticaja i pritiska dnevnih politickih interesa. To ne moze ostvariti ni trijumfalisticka istoriografija (ona koja se "smeje", rekao bi Kroce) niti ona placljiva (ona koja "place"), jer i jedna i druga na proslost gledaju kroz izmaglicu - mrezu ispletenu od dnevnih interesa: prva, ona trijumfalisticka, vodi ka oholosti i nadmenosti, gde se gubi svako osecanje za stvarne mogucnosti u odredjenoj istorijskoj datosti, a tu je koren i pocetak propadanja; druga, ona placljiva, pricom o stalnoj ugrozenosti i zrtvi, i jadanjem nad sopstvenom tragicnom sudbinom, dovodi do gubljenja svesti o stvarnim uzrocima date istorijske situacije (uzrocima koje gotovo nikada ne trazi u svojoj naciji) i tako nagomilava negativnu energiju i netrpeljivost prema drugim i drukcijim. Ni jedna ni druga, dakle, ne mogu nam pomoci niti pruziti precizne navigacione karte u koje su ucrtani najsigurniji prolazi i putevi ka horizontu koji je buducnost, koji je otvoren, jer otvoren horizont je poziv na plovidbu: to moze ona istoriografija koja "nastoji da razume" (kako veli Kroce), ona, dakle, koja vodi ka razboritosti i koju, sa svoje strane, vodi razboritost u funkciji modernosti.
Razboritost, u rvanju sa "naopakom Fortunom", da bi uspostavila "postojanu i trajnu prevlast" nad njom, neguje svest o pravoj meri ("pravoj prirodi stvari" - "realno vidjenje sebe"), svest o tome sta je mogucno (a mogucno je samo ono sto je realno) uraditi u konkretnim situacijama; ona nemilosrdno realno ("neideologizovano") procenjuje proslost radi procenjivanja stvarne fizionomije datosti u sadasnjosti, koju oslobadja od fiksacija proslosti. Precizno, a oslobodjeno, citanje proslosti regenerise: rasterecuje ladju i olaksava joj plovidbu. Nacionalizam i provincijalizam zatvaraju horizont i idu zajedno: nacionalizam vodi u provincijalizam, a svaki provincijalizam vuce ka nacionalizmu, jer zbog elefantijazisa, koji mu je svojstven, nije u stanju da sagleda stvarnu velicinu, stvarnu vrednost i stvarni znacaj sopstvene nacije.

Sazrevanje svesti

Mladim ljudima, koji su godinama sludjivani i kojima su uvaljivane provincijalne vizure i podmetane kao cuvanje tradicije, identiteta i "amaneta predaka", treba transparentnost i jasnoca u procenjivanju istorijskih zbivanja, proslih i sadasnjih: oni hoce da otkrivaju svoje svetove i treba im prepustiti da sami odlucuju sta ce poneti od prtljaga. Pocetkom poslednje decenije proteklog veka, ali i ranije, "srpska elita je na novi izazov modernizacije ponovo dala patrijarhalan odgovor", veli L. Perovic (str. 161). Dogodila se eksplozija bahatosti koja tada dozivljava svoj hibris. "I nikakva bahata istoriografija nece moci sakriti da je kvazi-epski zanos i epski mentalitet... provala anahronicne i istorijski retardirane svesti, s kojom se nije mogao napraviti prodor u moderno..."; jer izvodjaci obnove (nacionalne) "mentalno su u vremenu pre Francuske revolucije"; rec je, dakle, "o trzaju, snaznom, ali strahovito razornom, srednjeg veka (njegovog nalicja, naime), koji na ovim prostorima, uprkos civilizacijskim prividima, traje strasno dugo, kao sto slatka voda, na uscima velikih reka, duboko prodire u slano more. Nova energija u koju su neki od 'starih inteligenata' poverovali i kojoj su se tako obradovali, pokazala se kao inercija, kao iluzija kretanja. A na ovim prostorima, gde snazno funkcionise mitopoetska svest, iluziju-varku nije lako prepoznati onome kome je ona dovoljna. Civilizacijski poraz jeste poraz srpske pameti, najpre" (P. M., "Groznica savremenog sveta", razgovor vodjen za Nasu Borbu, 30. 09-1. 10. 1995). Pitanje koje je sto godina ranije postavio Stojan Novakovic, skrece paznju L. Perovic, stoji i danas: "Sta je ostalo sada", pita S. Novakovic. "Ostalo je pred nama da se pogledamo u oci i saznamo od cega nam dolazi opasnost. Ili je opasnost da ostanemo ili da podjemo? Bilo je pred nama... da biramo: ili cemo u obrazovanosti zapadnog sveta videti neprijatelja, od koga treba begati, ili cemo videti starijeg druga i ucitelja, s kojim se valja druziti i s kojim moramo druziti se..." Srbija je, medjutim, ispala iz razvoja, istice L. Perovic, i njeno drustvo je u stanju anomije. "To je vise od poraza jedne politike, jednog rezima, jedne nacionalisticke tlapnje. To je istorijski poraz", kaze ona i dodaje: "Sazrevanje svesti o tome bio bi pocetak izlaska iz kruga socijalni-nacionalni-socijalni kolektivizam". Ali "svest o tome" moze sazrevati samo kod onog kod koga je sazrela svest o sebi kao individualnosti, onog ko je izgradio "vlastitu poziciju", ko je osvojio autonomiju razuma nasuprot spljostenom i splosnjavajucem duhu kolektiva, kojim vladaju kolektivni mitovi i obmane, stereotipi i opsta mesta; moze sazrevati, dakle, samo kod onog ko je na sebe preuzeo rizik postojanja i trazenja puteva. "Sazrevanje svesti" ide uporedo sa otvaranjem horizonta i pozivanjem na plovidbu: ono se, dakle, ne moze javiti kod pasivnih i inertnih, zarobljenih nekom fiksacijom u proslosti, vec samo kod onih koji su okrenuti resavanju problema i buducnosti: samo njima odgovara "neideologizovano" citanje istorije, "realno vidjenje sebe" i utvrdjivanje "prave prirode stvari", samo za njih razborito, neoptereceno citanje proslosti moze biti navigaciona karta pomocu koje je mogucno uociti pocetke i razloge propadanja ("kada se nesto radja i dokle traje", rekao bi Viko) i nacina da se to propadanje zaustavi, da se obuzda neprijateljsko delovanje Fortune. "Bez toga", kaze L. Perovic, "srpski narod ce potvrditi da je Tokvil u pravu", jer nije postao svestan svojih gresaka na vreme.

U otkrivanju "prave prirode stvari" i u "realnom vidjenju sebe" (L. Perovic) treba videti visoku meru patriotizma, jer je to put ka obnovi sopstvene nacije - kroz oslobodjenje od dominantne retorike nacionalizma i potiskivanje "primitivnih ili degenerisanih ili koristoljubivih formi privrzenosti zemlji", kaze Karlo Roseli (g. 1929), za koga je stvarni patriotizam "identifikovanje sa idealima slobode zasnovano na postovanju prava drugih naroda"; "nacija antifasista", pise dalje Roseli, "mora biti slobodna i otvorena prema Evropi i svetu", i stoga antifasisti ne smeju da se plase optuzbe da su izdajnici ("... mi se mozemo pohvaliti da smo svesni izdajnici fasisticke domovine, jer osecamo vernost jednoj drugoj domovini" - cit. u: Mauricio Viroli, "Patriotizam bez nacionalizma", Republika br. 153-154, g. VIII, 1996, prevod P. M.). Za Simon Vejl, patriotizam nas podstice da drzimo oci otvorene na proslost i sadasnjost zemlje i nalaze da joj ostanemo duhovno bliski, ma kako to mucno moglo biti ("To je duhovna snaga koja se smanjuje kada se nadjemo pred zlocinima, skandalima i lazima, iako je pogled mucan. Stidimo se, ali ne okrecemo pogled na drugu stranu, ne odricemo se naseg gradjanstva"; "zlocin je motiv ne za udaljavanje, vec za priblizavanje, da bismo podelili ne krivicu, vec sramotu"; nacionalista se, takodje, oseca bliskim domovini, kaze S. Vejl, "ali za razliku od patriote, on ne vidi razloga da se stidi"). Za Simon Vejl, autenticni patriotizam znaci zajednicku slobodu i nema nista sa nacionalizmom: "Patriota vidi sliku sacinjenu od svetlosti i senki, proslih i sadasnjih velicina i slava, ali i zlocina, beda i lazi, takodje proslih i sadasnjih. Ne okrece ledja, ne nastoji da zaboravi. Prihvata sve, ali se ne oseca ucesnikom u celokupnoj istoriji i celokupnoj sadasnjosti nacije. Neki trenuci donose radost, drugi sramotu, neki drugi indignaciju..." (videti M. Viroli, op. cit.).
Istrazivanja i analize V. Pesic, N. Popova, O. Milosavljevic, S. Vujovica, O. Zirojevic, D. Gojkovic, M. Djordjevica, I. Colovica (i ostalih) komplementarni su idejama i stavovima iznetim u tekstu "Beg od modernizacije" Latinke Perovic i tako bi ih valjalo citati.

Autor je profesor univerziteta

Ovaj ogled je deo projekta "Put Srbije k miru i demokratiji" koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom "Hajnrih Bel"

Prevod: Ugrozenost kao knjizevni model

Dijalog: Rad i zarada kao cinioci ozivljavanja privrede


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar