Enciklopedijski triptih o pravoslavlju

Da je neka vrsta suštinskog zaokreta potrebna i SPC pa i savremenom pravoslavlju - posebno na Balkanu - malo će ko sporiti

Iako u svetu postoje enciklopedije ovakvog tipa - recimo ruska "pravoslavno bogoslovska" u čitavih trinaest tomova - za našu pravoslavnu enciklopediju se zaista mora reći da je impozantna u doslovnom smislu reči. Više od sedamdeset saradnika na čelu s dr Dimitrijem Kalezićem nudi obimno trotomno delo enciklopedijskog tipa o kojem se već i s pravom govori kao o izdavačkom poduhvatu. Obuhvaćeno je 14 000 pojmova u obliku posebnih odrednica-jedinica koje, snabdevene bogatom literaturom, govore o hrabro prihvaćenom izazovu. Naučna aparatura, istina, nije jednako i s podjednakim uspehom upotrebljena, ali i tako kako je upotrebljena ona pomaže upotpunjavanju znanja o pravoslavlju kao konfesiji. Iako deluje iscrpno, literatura ne "pokriva" u punom smislu čitav pravoslavni civilizacijski krug na ekumenskom prostoru; iako je u naslovu izostavljen epitet "srpska", krugovi poređanih jedinica se zatvaraju ipak kao jedan nacionalni krug što, naravno, samo po sebi ne smeta - sasvim je prirodno da se polazi od našeg pravoslavlja. Ambicije sastavljača bile su da se pokrije pravoslavlje u celini i da delo bude svojevrsna summa orthodoxiae, što u celini - u tome nema ničeg neočekivanog - delo i jeste. Ipak elementi nacionalnog i konfesionalnog preovlađuju, i to tako da se otprve zapažaju odstupanja prema enciklopedijskoj metodologiji i praksi koju znamo iz sličnih dela opšteg tipa. Da su sastavljači bili svesni toga vidi se iz nastojanja da se delo poredi sa sličnim delima i tu se naglašeno ističe Enciklopedija SHS S. Stanojevića, ali jedno su sličnosti a nešto sasvim drugo realizovana koncepcija. Pomenuta Stanojevićeva enciklopedija je opšteg tipa i rađena je kao delo koje treba da sintetizuje kulturno nasleđe triju naroda - taj "državotvorni" ton, naravno, ne umanjuje njenu vrednost. Ovoga puta prihvaćena je jedna drugačija metodologija i struktura dela je sasvim drugačije građena. Sličan se utisak nameće i u poređenju s pomenutom ruskom enciklopedijom i još nekima koje su - u konfesionalnom smislu - drugačije zamišljene.1 Ove napomene ne bi bile potrebne da se upravo u vezi s pomenutim ne otvaraju neki važni problemi.

Danas se govori o tome "dokle seže Evropa" i koju bi identitetsku oznaku trebalo uneti u njen ustav ako Evropa hoće da diše na "oba plućna krila" - to su pravoslavlje i katolicizam" - ali se otvara i problem moderne recepcije aristotelovsko-judeo-hrišćanskoga nasleđa kontinenta. Tu se nikako ne može zanemariti pravoslavni civilizacijski krug. U tom smislu ova enciklopedija dolazi u pravo vreme, ali je posebno pitanje koliko i kako ona odgovara na ta pitanja - prihvaćena metodologija otvorenog tipa je obećavala mnogo.
Osnovni metodološki stav na zanimljiv način je već u pristupu naglasio dr D. Kalezić i on se ne bi smeo zanemarivati iako deluje čudno.		   1 Budući da klasični prikaz neke enciklopedije ne znači mnogo, ovde ćemo se osvrnuti na metodološki postupak koji je korišćen u izradi dela Enciklopedija pravoslavlja - izdanje "Savremena administracija", Beograd 2002. - koje je prvo takve vrste kod nas i na našem jeziku. U pitanju je ne klasična već metodologija otvorenog tipa koja se zapaža po jednom složenom sistemu - sa nejednakim rezultatima - odabiranja i raspoređivanja pojmova i odrednica kojih ima u izobilju koje mnoge može da zbuni jer su komplikovano planirane.
U tom smislu, tako intonirano polazište daje pečat celini dela, ali se s tim polazištem otvaraju i mogući nesporazumi, pa i moguća različita i suprotstavljena čitanja ove enciklopedije. "Koncept srednjeg veka" - ističe dr Kalezić - "njegovih odnosa i njegovih vrednosti, kod nas Srba i Slovena uopšte, posebno pravoslavnih, traje duže od samog srednjeg veka". Ako se uzme da je ovo tačno - a na svoj način je tačno - onda se čitanje ovog dela nameće kao izazov i stručnjaku i laiku. Ako se celina podredi po prirodi stvari užem konfesionalnom okviru već prema naslovu, bitna pitanja vezana za hrišćanstvo - pa i za moderno pravoslavlje - ostaju nedorečena. Još jednostavnije, problem zvani aggiornamento, odnosno otvaranja za novo vreme, ostaje po strani iako je dobro poznato da pravoslavlje srednjeg veka i savremenog doba nije isto. To se jasno vidi u sistematizaciji pojmova i oblikovanju odrednica koje se kreću od leksikografske informacije do tipično enciklopedijske jedinice koja nudi tumačenje. Prosto rečeno, čitanje se - po prirodi stvari - vrti oko onoga čega u delu ima ili čega u delu nema.
U principu išlo se po sistemu triju celina - što je metodološki ispravno - ali "sadržaji" celina su ostali neujednačeni.
Biblijska teologija sa brižljivo sleđenom vizijom starozavetne i novozavetne tematike obrađena je primerno dobro, sa uvidom u nova naučna saznanja i posebno sa znalački rađenim delovima koji povezuju Stari i Novi zavet. Odrednica o Pontiju Pilatu, recimo, nije običan leksikografski kliše koji se do sada sretao, već znalački obrađen i "lik" i pojam. Taj princip razlikovanja onoga što je - u obilju pojmova - lex credendi i onoga što je lex orandi je karakteristika vredna pažnje. Po istom principu su dobro urađeni pojmovi-odrednice crkveno-dogmatskog tipa sa punim uvidom u svetootačku tradiciju i nova saznanja u toj oblasti. I tu započinju mogući nesporazumi - nije naravno nevažno šta je "bosiljkača", sumnje nema da je i to delo pravoslavne kulture u širem smislu, ali slične su običajno-folklorne odrednice učinile da se ne nađe mesta, recimo, za to šta je "teologoumena". Što se dublje ulazi u čitanje, ovakve su pojave sve češće. U prikazu pravoslavne misli ostajalo se u okvirima koji danas sigurno nisu dovoljni - u odrednicama posvećenim poznatim pravoslavnim misliocima ima čak i panegiričkog tona kao u odrednicama o Nikolaju i Justinu, dok je odrednica naslovljena "personalizam" ostala bez onog što ona mora sadržati budući da hrišćanski personalizam potiče od istočnih pravoslavnih mislilaca. Ovde su i Berđajev i S. Bulgakov zaista nedovoljno obrađeni, pri čemu se, u slučaju S. Bulgakova, koriste formulacije koje - recimo mišljenje da je jeretik - nisu dovoljno obrazložene. Moderni pravoslavni mislioci su obrađeni ili informativno-svedeno ili su izostavljeni. U delovima koji su posvećeni istoriji SPC tih slabosti nema, ali nije mnogo jasno zašto su istorijski sadržaji izvan pravoslavne konotacije tako privilegovani. U delovima o dinastijama, recimo o
Obrenovićima, nudi se obilje podataka i o znanim i o manje znanim potomcima koji bi odgovarali tipu istorijske ili političke enciklopedije. Često se sreće i onaj metodološki problematičan korak - obilje folklornih detalja ne ostavlja mesta za autentično bitne pravoslavne sadržaje. To se recimo vidi i u nastojanju da se pokrije čitavo kanonsko područje pravoslavlja i SPC i tu nije došlo do izbegavanja principa poznatih šematizama koje imamo od 1843. do najnovijih pokojnog vladike Save u kojima je svaka, pa i najmanja, parohija obrađena pa i propraćena fotografijom. Princip šematizma se temelji na "popisu" u administrativnom smislu, što u enciklopediji zauzima mnogo mesta. Tu su neki primeri zaista zbunjujući, a njih ima dosta.2
Svaka se enciklopedija najpre čita po ključnim odrednicama - i sa ovom će biti tako - i po mestu koje im je dato.
Ako je takvo čitanje neminovno po sebi, nameće se pitanje odrednica kojih u enciklopediji nema a moralo ih je biti. I jedno i drugo je ovde važan problem. Ako je u naslovu istaknuta konfesionalna odrednica, 		  2 Lako se vidi da nije išlo najbolje sa odrednicama kakve su "Srbislavci" ili "Srebrenica" gde se naglašava stradanje samo pripadnika jedne konfesije. Postoji recimo i odrednica, dosta čudna - "Pad Carigrada" - u kojoj se naglašava da je danas Carigrad "ponos i sramota - ponos zbog prošlosti i sramota zbog sadašnjosti". Ono što se zna o padu Carigrada upućuje na nužnost boljeg i razložnijeg objašnjenja, ako se već htela posebna odrednica tome posvećena. Slično se opaža i kod određenih imena iz naše i šire pravoslavne istorije - recimo, ostavlja se otvorenim pitanje mesta i uloge vaseljenskog patrijarha Atinagore koji je skinuo - zajedno s papom, i to u Jerusalimu - anatemu iz 1054. koja je tragično razdelila hrišćanstvo. Nije bilo nužno ostavljati sumnju da li je to izdaja pravoslavlja ili ekumenski čin. Takve "sitnice" nikako nisu stvar enciklopedije.
onda se postavlja pitanje kako su obrađene druge konfesije ili kako su tretirane recimo takozvane granične odrednice, odnosno koje nisu nešto doslovno pravoslavno. Anglikanizam ili protestantizam su solidno prikazani u smislu enciklopedijske informacije, ali je pravoslavlje - što je samo do neke mere razumljivo - na svoj način izuzeto jer - kaže se
- pravoslavlje "načelno odbija od sebe da sebe smatra jednom od hrišćanskih konfesija". Nisu, naravno, nepoznate određene dogmatske razlike između pravoslavlja i drugih hrišćanskih konfesija, još manje one u praksi bogosluženja, pa ipak, problem je morao biti preciznije postavljen.3 Ako je u vezi s tim - primera ima mnogo - solidno obrađen pojam "Crkva", hrišćanstvo je posmatrano iz jednog konfesionalnog ugla, posebno u odrednici o crkvi i društvu. Ljudsko društvo je slično objašnjeno kao "savez ličnosti", ali su drugačije ređani neki akcenti ostavljali mesta nesporazumima druge vrste. Srazmerno je   3 Dositej i vek Prosvećenosti naravno nisu pravoslavni pojmovi, ali se pravoslavlje novijeg doba bez tih "graničnih" odrednica ne može u celosti razumeti, odnosno sa njima se može potpunije pratiti. Da je to tako vidi se po solidno obrađenim odrednicama o pravoslavnom baroku ili o tokovima u srpskoj crkvi i u srpskoj pravoslavnoj misli nakon Blagoveštenskog sabora održanog u Sremskim Karlovcima još u prošlom veku, ali se o sudbini tog baroka danas mnogo ne govori.
mnogo više pažnje posvećeno relaciji crkva-država nego relaciji crkva-društvo. Najčudnije je da u enciklopediji nema pojma "etnofiletizam" koji je definisan svepravoslavno kao jeres i greh i koji je - valjda zbog toga - nepreležana bolest celog istočnog pravoslavlja. Nema pomena o istorijskom "bugarskom filetizmu" - to se ni u istorijskim odrednicama mnogo ne tretira - ni o srpskom etnofiletizmu poslednjih decenija. Za "sabornost" se ističe da je to svojstvo "samo pravoslavne crkve", što je poznata definicija A. Homjakova koji je posebno obrađen, ali nije jasno istaknuto da je još Homjakov dao tom pojmu ulogu sociološke kategorije - nedostaje geneza pojma i potonjih konotacija, odnosno neki uvid u to kako se pojam proizvoljno koristi. Informativno je bogato obrađen pojam "ekumenizam", ali smisao ekumenizma je na svoj način zanemaren. Ako se ekumenizam svede samo na nužnu, nekakvu, crkvenu diplomatiju, onda se pravoslavni civilizacijski doprinos u modernoj Evropi neće moći jasno sagledati. U tom smislu su nedovoljno tretirani odnosi među sestrinskim pravoslavnim crkvama koje povezuju kanonsko i liturgijsko jedinstvo, ali koje se različito drže na ekumenskom planu, posebno prema vaseljenskoj patrijaršiji u Carigradu koja ekumenizam vidi u zaista globalnim dimenzijama - enciklopedijski-leksički je autokefalnost data dobro, ali je ono "iznad" autokefalističkih podela u mnogim jedinicama zapostavljeno. To važi i za odrednice po imenima - videli smo da mnogih imena nema - i po smislu pojmova koji imaju ne samo pravoslavni već i opštehrišćanski značaj. Za nešto od ovoga se mora imati nekog razumevanja jer je enciklopedija upravo konfesionalno
koncipirana, ali za mnogo šta ne, jer pravoslavni konfesionalni i civilizacijski krug u modernim vremenima nije jednoznačan niti se može čitati samo u "srednjovekovnom" ključu. To se oseća i u odrednicama koje su nacionalne po smislu. Informacije o Nikolaju i Justinu su tačne, ali nedostaje "prostor" za drugačija viđenja ovih mislilaca i njihovih teoloških i eklezioloških sistema.4   4 Zanemareno je, recimo, šta o. Justin duguje A. Homjakovu, ali je naglašeno da je on zajedno "sa svetim Savom i Nikolajem danas duhovni vladar Srba". To je u redu kao individualni stav pisca odrednice, ali enciklopedija ima drugi smisao i on se mora naglasiti.
Izvan svake sumnje je da je, recimo, "svetosavlje" odrednica prema kojoj će se čitati brojne druge u ovom delu. U tom smislu ono što se u nauci odavno naziva "svetosavska paralipomena" ostaje u neobičnom znaku. Lik i delo velikog
svetitelja su istorijski solidno prikazani, ali mnogoznačni pojam "svetosavlje" ostaje otvoren iako je i ovde načinjen prvi važan pomak - i uglavnom dobar korak - u smislu tumačenja ovog pojma.5 U inače kratkoj odrednici polazi se od tvrđenja da je sv. Sava sačuvao nama "dva identiteta od kojih je jedan narodni - nećemo reći nacionalni jer tada toga nije bilo - a drugi blagodatno-saborni". To u principu, naravno, nije sporno, iako bi preciznije formulacije dale više rezultata, naime, sv. Sava je zaista "razgranao lozu vaseljenskog pravoslavlja u srpskom etnosu". Ostaje ipak otvoreno pitanje tog kulturnog čina koji je praćen brzim prekidom sa onim što je bila šira ćirilometodijevska tradicija sa kojom smo bili dublje ukorenjeni u civilizacijske tokove - to je bilo vreme još nerazdeljene hrišćanske Crkve. Sa svetosavljem - nastavlja se ovde - etnos je "prevladao kategoriju svog tla i krvi" i ono je važna komponenta naše kulture "iako nije i jedina kategorija". Korak je dobar ali nije potpun. "Čirilometodijevsko nasleđe" - glasi zaključak - "rezultiralo je u svetosavsko, a ovo u kosovsko odnosno u kosovski zavet". Zaključak deluje privlačno, ali nije nepoznato da je taj proces bio mnogo složeniji i da je potrajao mnogo duže nego što se čini. Ako se svetosavlje uzme ovako i tako omeđeno kao "srpski duhovni odgovor modelu evropskog svetkovanja", biva jasno kako je utemeljivana državna ideologija vremena Nemanjića - tu je autor u pravu - ali nije jasno kako se svetosavlje pretvara u okvir koji je kasnije - sve do danas - popunjavan novom ideološkom slikom. Nema se utisak da će i nakon ovakvog tumačenja takvo svetosavlje biti neki preciznije definisan pojam   5 Zanimljivo je da uz odrednicu njen autor D. M. Kalezić, urednik ove enciklopedije, navodi veoma siromašnu literaturu, spise sv. Save i o. Justina Popovića, izostavljajući A. Jevtića sa njegovim razmatranjima bogoslovlja sv. Save, te dobro poznate doktorske teze stranaca na temu svetosavlja koje su prevedene na naš jezik. Karakteristična je još jedna odlika takvog metodološkog pristupa čoveka koji odlično poznaje problematiku. Verovatno je posredi prevelika opreznost. Ne pominje se iz istih razloga i D. Najdanović, a njega nije moguće zaobići iz druga dva razloga koja je teško ne pomenuti. Naime, Najdanović je još pre Drugog svetskog rata prvi otvorio problem "svetosavske paralipomene" ukazavši na glavna pitanja koja nisu rešena u vezi sa sv. Savom i svetosavljem. U prvom redu, sv. Sava nije kriv za svetosavlje koje se kao pojam javlja negde oko 1935. prvi put. Još je zanimljivija druga činjenica. Sam je Najdanović, otvorivši problem, zatvorio taj problem već u toku rata i kasnije u emigraciji - kada se oglašavao kao ljotićevski ideolog - tipično ideološkim svetosavljem koje s delom velikog svetitelja nema uistinu nikakve veze. Kasnije - a danas je to ponovo slučaj - svetosavlje je svođeno na političku ideologiju naglašeno retrogradnog tipa. Ova je ideološka matrica prisutna u SPC, a posebno u paracrkvenim strukturama odakle je za svoje potrebe uzima savremena nacionalna elita.

kako je to inače učinjeno u širem hrišćanskom svetu sa sličnim pojmovima. Neka naizgled jednostavna pitanja se sama sobom nameću. Ako se kaže - a to se čuje često i van ovog konteksta - da je svetosavlje "najviši vid pravoslavlja" nije jasno kako će drugi slovenski narodi to primiti, čak ni drugi slovenski narodi pravoslavne veroispovesti. Da je to tako vidi se po tome kako se slični problemi otvaraju kod Rusa, Makedonaca ili drugih. U svakom slučaju, pomenuta "svetosavska paralipomena" ostaje otvoren problem. Sve ostale odrednice koje "korespondiraju" sa ovom su inače primerno solidno urađene, posebno one iz crkveno-istorijskog tematskog kruga koji zahvata pravoslavnu srpsku kulturu u najširem značenju reči - doba Nemanjića i vremena "srpskih katedrala" koje su blago u riznici sveta.
Sve pominjane nedoslednosti u sistematizaciji građe ipak ne umanjuju vrednost jednog ovako prihvaćenog izazova.
To biva jasnije ako se ima na umu da ova enciklopedija popunjava jednu prazninu koja se decenijama oseća u našoj kulturi. Moguća i nužna summa orthodoxiae je godinama zamenjivana radovima iz takozvane "školske teologije" u kojoj nije bilo saglasnosti ni oko naučnog minimuma u tretiranju otvorenih problema pravoslavlja, posebno ne u tretiranju otvorenih problema savremenog pravoslavlja na celom ekumenskom prostoru. Sada postoji sistem repera za moguće "dalje dorade" koje dr Kalezić pominje, uz "mogućnost njenog razrastanja i usavršavanja". Sa ovakvom osnovom to će sigurno biti lakši posao.
Pomenuti nedostaci ipak ne umanjuju vrednost jednog ovakvog i smelo prihvaćenog izazova. A izazov zaista nije bio mali jer u našoj pravoslavnoj publicistici - pa i u naučnim radnjama - u poslednje vreme imamo situaciju koja - blago rečeno - nije mnogo jasna. Čak je i teološka misao naglašeno politički intonirana u lošem nacionalno-nacionalističkom smislu. S povratkom Crkve na javnu scenu ono ritualno-folklorno je zadobilo primat, pa u senci njegovoj stoji i ozbiljniji napor u traganju za novim prostorima savremene pravoslavne misli koja je kod Rusa i u Rusiji i u ruskoj dijaspori - posebno u Parizu - načinila prve značajne korake u smeru onoga što se neprecizno zove "pravoslavni modernizam" - to je vreme ruskog "srebrnog veka", recimo - i velike i važne inicijative za novim dahom u hrišćanstvu koji je došao upravo sa Istoka na samom početku XX veka. Leksikografski korektno je u ovoj enciklopediji prikazan Drugi vatikanski koncil - sa stavom pisca odrednice - i tu bi sve bilo u redu, ali nema odrednice ni u okviru odrednice o Ruskoj crkvi o velikom saboru iz 1918. čija su predsaborska akta - nije do kraja zbog revolucije ni držan - danas poznata i govore da je sve ono što se smatra novinom Drugog vatikanskog sabora bilo sadržano u istorijskim inicijativama toga sabora. Danas nijedna hrišćanska enciklopedija u svetu ne zaobilazi tu novinu koja se odavno naziva "kopernikanski zaokret". A da je neka vrsta suštinskog zaokreta potrebna i SPC pa i savremenom pravoslavlju - posebno na Balkanu - malo će ko sporiti. Oni koji budu u ovoj enciklopediji tražili takve probleme neće ih svuda naći - to nikako ne znači da u tom pravcu ne treba polaziti od ovog dela.
Famozni "pečat vremena" - koji stoji na svakoj enciklopediji - i u tom smislu mnogo kome će biti od pomoći.

Mirko Đorđević
Šta čitate: Estetizacija zla