Zašto je izazvana iračka kriza, i zašto je Irak izabran za invaziju koju predvodi Amerika, i čemu promena režima

SAD, Irak i geopolitika nafte

Ratovi za resurse u posthladnoratovskoj eri nisu slučajni i nepovezani događaji. Oni su deo većeg, međusobno povezanog geopolitičkog sistema. Dok su međunarodnim sukobima donedavno upravljali politički i ideološki interesi, ratovi budućnosti biće u velikoj meri vođeni zbog posedovanja i kontrole nad vitalnim ekonomskim dobrima - posebno resursima potrebnim za funkcionisanje modernog industrijskog društva

Ivan Iveković

Od pokušaja nacionalizacije Anglo-iranske naftne kompanije (AIOC) u britanskom vlasništvu, 1951. godine, i državnog udara pod okriljem Centralne obaveštajne agencije (CIA), u kojem je 1953. godine s vlasti srušen iranski premijer Mosadeg, bliskoistočna politika se u velikoj meri vrti oko nafte. Od tog vremena datira i sistematska saradnja uspostavljena između vlasti u Vašingtonu i velikih privatnih američkih naftnih kompanija, koja je zasnovana na uzajamnoj koristi od zaštite i širenja kontrole nad svetskim izvorištima nafte. Posle pada Pahlavijeve dinastije i uspostavljanja islamske republike Irana 1979. godine predsednik Karter je izjavio da će bilo koji pokušaj neprijateljskih snaga da se preseče dovod nafte iz Zaliva biti smatran napadom na "vitalne interese" SAD, koji će biti zaustavljen na svaki način, pa čak i upotrebom vojne sile (Obraćanje naciji, objavljeno u Njujork tajmsu, 24. januara 1980). Velika većina pitanja sa dnevnog reda spoljne politike, koje otvara administracija Džoržda V. Buša, na ovaj ili onaj način su povezana sa ovim "vitalnim interesima". Ipak, trenutna bliskoistočna politika SAD čini se kontradiktornom i neujednačenom. Posle prve faze antiterorističke kampanje u Avganistanu, koja je takođe imala i svoju (kaspijsku) naftnu dimenziju, faza dva je za cilj trebalo da ima Huseinov Irak, čime bi se završio posao započet u operaciji Pustinjska oluja.

Nafta, rat i sankcije

Korisno je podsetiti se da su odluka Sadama Huseina da izvrši invaziju na Kuvajt, 1990. godine, kao i operacija Pustinjska oluja, 1991. godine, u suštini bile borba za kontrolu nad ugljovodoničnim resursima, politikama za proizvodnju nafte i cenama nafte. Husein je optužio Kuvajt da sa polja Rumalia ispumpava više nafte nego što mu to po pravu sleduje. Pripajanjem Kuvajta Irak bi dobio kontrolu nad ogromnim rezervama nafte, koje se mogu meriti samo sa onima u Saudijskoj Arabiji. Husein je i otvoreno pretio Saudijskoj Arabiji.
Irak je proteran iz Kuvajta, ali je Husein ipak ostao na vlasti u Bagdadu. Ovo se pokazalo korisnim, jer je nakon toga irački diktator na razne načine opravdao američku politiku intervencije u oblasti Zaliva. Zahvaljujući Huseinu, SAD su dobile vojno uporište u Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu, Kataru, Bahreinu i Omanu. Vašington je uspostavio svoje područje zaštite nad zemljama koje su glavni proizvođači nafte na Arabijskom poluostrvu. Američki i britanski vojni avioni slobodno koriste vazdušne prostore većine zemalja u regionu i njihovi bojni brodovi imaju mogućnost neograničenog korišćenja lučkih kapaciteta. Bez podrške Ujedinjenih nacija ove dve zemlje su uspostavile zonu zabrane letova nad Irakom u, kako je navedeno, humanitarnom pokušaju da se zaštite šiitski muslimani na jugu i Kurdi na severu.
Politika "dvostrukog sputavanja" Iraka i Irana, koju su nakon svega sprovele SAD, takođe je imala svoju naftno/gasnu dimenziju. Sankcije koje je Iraku u avgustu 1990. godine uveo Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija privremeno su eliminisale jednog od najvećih kreatora problema na naftnom tržištu, ali nisu bile usmerene na iranski izvoz. Iračke naftne rezerve bile su zamrznute kao neki vid strateške zalihe za budućnost. Pored toga, žestoki napadi za vreme rata uništili su veliki deo površinske naftne infrastrukture, uključujući i dve iračke naftne platforme u Zalivu.
Godine 1995. režim sankcija bio je izmenjen i programom Ujedinjenih nacija "Nafta za hranu" Iraku je bilo omogućeno da izvozi sirovu naftu (Bagdad je prihvatio rezoluciju tek 1997). Novac koji se dobijao od ovakve prodaje stavljan je na poseban račun Ujedinjenih nacija, kojem iračka vlada nije imala direktan pristup.
Sankcije UN, koje su istovremeno uvedene Libiji zbog navodne umešanosti u eksploziju u Lokberiju, imale su praktično isti efekat kao i one uvedene Iraku: u narednom višegodišnjem periodu Libija nije bila u mogućnosti da igra značajnu ulogu na međunarodnom naftnom tržištu.
Godine 1996. Kongres SAD usvojio je Zakon o sankcijama za Iran i Libiju. Sadašnja administracija produžila je jednostrane američke sankcije uvedene obema zemljama za još pet godina. Prema ovom zakonu, kompanijama sa sedištem u SAD strogo je zabranjeno da obavljaju bilo kakav posao sa ovim zemljama, a američke vlasti imaju mogućnost da jednostrano kažnjavaju kompanije iz drugih zemalja koje sarađuju sa Iranom i Libijom. To se, ipak, ne obavlja automatski: sankcije se mogu uvesti samo na osnovu naredbe predsednika. Sankcije nikada nisu uvedene stranim naftnim kompanijama koje su radile sa Iranom ili Libijom. Dok je američkim kompanijama bilo zabranjeno da kupuju i uvoze u SAD makar i kap iranske ili libijske nafte, iračka nafta koja se dobijala preko programa "Nafta za hranu" nije nailazila na slične prepreke. Skoro 40% ove nafte kupovale su američke kompanije, tačnije Ševron, Ekson, Mobil, Bejoil i Koh Petroleum, i potom je prodavale na međunarodnom i američkom tržištu. Jula 2001. godine iračka kvota u ukupnom američkom uvozu porasla je na 9% (Cooley 2001).
UN i SAD uvele su selektivne sankcije Sudanu 1996-1997. godine usled povezanosti Bašir-Turabi režima sa arapskim terorističkim grupama. Te sankcije nisu sprečile Kinesku nacionalnu petrolejsku korporaciju (CNPC) da pregovara sa Kartumom oko izgradnje 1500 km naftovoda koji povezuje glavni grad sa pet naftnih polja koja se nalaze 700 km južno, koji je počeo s radom 1999. godine. CNPC, u saradnji sa sudanskom nacionalnom kompanijom, kanadskom kompanijom Talisman enerdži i malezijskom kompanijom Petronas, imala je zapravo udeo od 40% u Petrolejskoj kompaniji Veliki Nil (GNPOC) (videti Oil & Gas North Africa Magazine, mart 2001: 40-42). Oktobra 2002. Talisman je najavio prodaju svojih prava Indijskoj kompaniji za prirodni gas i naftu u vrednosti od 1,2 milijarde dolara. I dalje u saradnji sa GNPOC, druge kompanije su ulagale u istraživanje preostalih neiskorišćenih naftnih rezervi. Do 2001. godine vrednost stranih ulaganja u sudansku naftu iznosila je 7 milijardi dolara, a godišnja proizvodnja sirove nafte vredela je oko 500 miliona dolara.
Februara 2000. godine Klintonova administracija proširila je sankcije i zabranila američkim državljanima i kompanijama da posluju sa GNOPC (US Energy Information Administration, Country analysis Briefs, Sudan, decembar 2001). U isto vreme, pružali su materijalnu podršku pobunjenicima na jugu. Međutim, pokušaji američkog Kongresa da ubede Belu kuću da uvede sankcije kanadskoj kompaniji Talisman, među čijim akcionarima je bilo i Amerikanaca, bili su neubedljivi. Septembra 2001. SAD se nisu usprotivile odluci Saveta bezbednosti da ukine sankcije Sudanu. Američke diplomate su jula 2002. godine posredovale u sklapanju mirovnog sporazuma između vlade u Kartumu i Sudanske narodno-oslobodilačke vojske (SPLA), koji je potpisan u Mačakosu, u Keniji, pod pokroviteljstvom IGAD-a. Sporazum je propao u septembru, kada su gerilci SPLA preuzeli strateški garnizonski grad na jugu i uništili glavnu crpnu stanicu u Higligu, koji se nalazi u srcu naftne regije Bentui. Ovim potezom SPLA je pokušala da nametne pregovore o nafti. Pokušavajući da primora vladu u Kartumu da se vrati za pregovarački sto, američki Kongres je u oktobru doneo zakon koji je mogao da dovede do novih bilateralnih sankcija. Nafta, koja se ispumpavala na jugu, očigledno je postala prepreka na putu ka miru. Kartum je insistirao na tome da se naftna polja nalaze na teritoriji koja pripada severu. SPLA tvrdi suprotno, iako bi se najverovatnije zadovoljili formulom podele prihoda, koja je takođe prihvatljiva i za strane kompanije.
Sirija nije članica OPEC-a. Njen izvoz nafte nikada nije bio pod sankcijama, iako je nacrt zakona, pod nazivom Zakon o odgovornosti Sirije, bio iznet na diskusiju iza zatvorenih vrata u američkom Kongresu februara 2002. godine. Sankcije su predviđene jer je Sirija navodno ilegalno crpela iračku naftu brzinom od 150 000-200 000 barela dnevno putem zvanično zatvorenog naftovoda koji se završava u sirijskoj luci Banias. Stručnjaci su procenili da ovaj krijumčarski sporazum donosi Sadamu Huseinu 1 milijardu dolara godišnje. Vašington je zamrzao ideju o uvođenju sankcija kada su vlasti u Damasku navodno obezbedile Amerikancima korisne obaveštajne informacije o mreži Al-Kaide. Al-Hajat iz Londona spekuliše da će irački naftovod koji prolazi kroz Siriju postati glavna meta američkih projektila, ukoliko izbije rat protiv Iraka (Al-Hayat, 17. maj 2002).
Sirija je osrednji proizvođač nafte (US Energy Information Administration, Country analysis Briefs, Syria, februar 2002). Njen geografski položaj, međutim, čini njenu teritoriju prirodnim prodajnim mestom za iračku naftu. Ova zemlja našla se i na američkoj listi "neprijateljskih zemalja" koje podržavaju terorizam, ali je sa nje skinuta zato što je dala podršku operaciji Peščana oluja. Ponovo se pojavila na toj listi leta 2002. godine, verovatno kao vid pritiska na njenu vladu uoči napada na Irak. Međutim, pre toga, Bušova administracija nije stavila veto na izbor Sirije za nestalnog (pridruženog) člana SBUN, uprkos antisirijske kampanje koju je pokrenuo snažan pro-izraelski lobi.
Pripremajući mogući napad na Irak Vašington je vršio pritisak i na svoje zalivske štićenike, kao i na Nigeriju i Venecuelu, da proizvode i prodaju više nafte, kršeći na taj način kvote koje su dogovorene među članicama OPEC-a. Takođe su vršili pritisak i na druge vlade da otvore osnovne energetske izvore za slobodne investicije i trgovinu. U isto vreme, uz saglasnost sa domaćim korporacijama, Vašington je pokušavao da smanji zavisnost Amerike od uvoza nafte tako što je otvorio rezerve na Aljasci za komercijalnu eksploataciju. Šest glavnih "sestrinskih" korporacija, četiri američke i dve evropske, kao i brojne tzv. nezavisne kompanije, užurbano su tražile koncesije van Bliskog istoka.
U međuvremenu, SAD su pumpale dodatnu naftu u svoje strateške rezerve koje se nalaze u podzemnim rezervoarima u Teksasu i Luizijani. Ove rezerve su u septembru 2002. dostigle nekih 700 miliona barela, u poređenju sa uobičajenih 550-570.

Kontrolisanje cena nafte

Za vreme Iračko-iranskog rata najveći zapadni potrošači nafte pojačali su koordinaciju svojih energetskih politika. Sklopljeni su sporazumi o stvaranju zaliha nafte na njihovim teritorijama, koje bi se mogle koristiti u vreme opšte energetske krize kako bi se, u suštini, regulisale cene nafte. To je učinjeno u okviru Međunarodne agencije za energiju (IEA) koju je formirala Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) kao odgovor na arapski naftni embargo 1974. godine. Dvadeset šest država članica poseduju, ili su se obavezale da će posedovati, količine nafte koje su ekvivalentne količini nafte koja se uveze za 90 dana.
Kontrola cena nafte je veoma važna za one korporacije koje se bave skupljim bušotinama (na primer u Teksasu, na Aljasci, naftne bušotine u Meksičkom zalivu, u Gvinejskom zalivu i Severnom moru), koje nisu u mogućnosti da nadoknade troškove profitom od prerade i komercijalizacije jeftinije golfske sirove nafte. Jeftina nafta ugrožava njihove interese. Za njih, najniža "prihvatljiva" cena je oko 20 dolara po barelu. Više cene sirove nafte vode investicije ka skupljim bušotinama i novim tehnologijama. Cene veće od 30 dolara po barelu su, s druge strane, "neprihvatljive" za glavne uvoznike nafte.
Cena od 22 do 28 dolara po barelu je nivo koji je OPEC pokušao da postigne kada je u novembru 2001. predložio smanjenje proizvodnje na 1,5 miliona b/d. Saudijska Arabija, najveći pojedinačni izvoznik, predvodila je ovaj predlog. Njene dinastije su shvatile da unutrašnji društveni nemiri poprimaju opasne razmere i da im je hitno potrebna dodatna gotovina da bi kupile socijalni mir. Populistički predsednik Venecuele Hugo Čavez želeo je veći prihod da bi finansirao ambiciozni socijalni program. Druge članice OPEC-a imale su slične brige. Pre nego što se to dogodilo uticajni časopis Foreign Affairs obradio je ovu temu tvrdeći da svetski problem nije nestašica nafte nego prezasićenost (Jaffe i Manning 2000: 16-29).
Naravno, potrošače širom sveta interesuje jeftina nafta. Kad god poraste cena goriva oni krive proizvođače nafte, a često i "pohlepni OPEC". Većina vlasnika automobila u razvijenim zemljama nije svesna činjenice da njihove vlade ubiru ogromne prihode od poreza na maloprodaju benzina. Udeo poreza u internoj ceni benzina u većini evropskih zemalja je oko 89%, a u SAD samo 40%.
Jula 2002. godine prosečna cena barela iz OPEC-ove grupe od sedam nafti bila je 25 dolara. Do početka septembra cena je skočila na 27 dolara i 30 dolara po barelu, da bi pala za 5% kada je Irak pristao da primi inspektore Ujedinjenih nacija za naoružanje. U februaru 2003. godine, kako se invazija na Irak sve više približavala, za vreme oštre zime - barel nafte u Njujorku prodavao se za 39,99 dolara, iako su proizvođači iz OPEC-a proizvodili sve više nafte.

Strateški značaj saudijske nafte

Preko jedne četvrtine poznatih svetskih zaliha nafte nalazi se u Saudijskoj Arabiji, ili oko 264,2 milijarde barela, a verovatno još oko dodatnih bilion barela nafte koja se može ispumpati. To ukupno iznosi 32% OPEC-ove proizvodnje nafte, 35% njegovog izvoza i preko 50% njegovih rezervnih proizvodnih kapaciteta. Njegovi rezervni proizvodni kapaciteti broje oko 2,5 do 3 miliona barela dnevno i igraju ključnu ulogu u regulisanju cena nafte u periodima opšte oskudice, kao što je na primer bilo za vreme Iračko-iranskog rata i za vreme iračke invazije na Kuvajt. Saudijsko kraljevstvo je glavni snabdevač nafte za Japan, Evropu i SAD (što se SAD tiče - odmah do Kanade, koja zauzima prvo mesto, i jedno mesto pre Venecuele). Budžet Saudijske Arabije za 2001. godinu izračunat je na osnovu cene od 27,7 dolara po barelu (Global Oil Report, Executive Summary, Vol. 12, br. 6, novembar-decembar 2001).
Međutim, Saudijska Arabija ima unutrašnju slabost koja može da ugrozi zalihe nafte. U analizi bezbednosti u Persijskom zalivu istraživački institut Korporacije Rand iznosi: "U sledećoj deceniji Saudijska Arabija postaće još podložnija lokalnim nemirima, a moguće i građanskom ratu. Kraljevska porodica je pritisnuta brojnim političkim, društvenim i ekonomskim izazovima koji mogu da izazovu rastuće nezadovoljstvo naroda - a takođe i ubrzani rast populacije, korupciju, izrazit ekonomski disparitet, nedostatak političke odgovornosti i vrtoglavo brzu društvenu i kulturnu promenu. Saudijski vladari pokazali su nedovoljno interesovanja za političke i ekonomske reforme koje bi dugoročno gledano mogle da reše ove neprilike (...)
Ukoliko se ekonomske i društvene prilike u Saudijskoj Arabiji još dramatičnije pogoršaju, kombinacija događaja bi mogla ubrzano da dovede saudijsku kraljevsku porodicu pred veliki izazov, unutrašnju pobunu, a moguće i preuzimanje vlasti od strane islamista. To obuhvata i nasilnu borbu za vlast; smanjenje saudijskih oružanih snaga; dovođenje u pitanje legitimnosti porodice al-Saud od strane religioznih ekstremista i pobunu šiita u istočnoj saudijskoj provinciji" (Sokolsky, Johnson i Larrabee 2001: 15-16).
Pored toga, kao što je to pokazao i napad 11. septembra, Saudijska Arabija je postala rasadnik islamističkih terorista. Petnaest od devetnaest terorista umešanih u napad bili su saudijski državljani.
Složeni odnosi između SAD i Saudijske Arabije, koji se često porede sa brakom iz računa, postali su zategnuti posle 11. septembra. I pre toga su se saudijske vlasti protivile jednostranom američkom pristupu izraelsko-palestinskom sukobu i načinu na koji je Vašington sprovodio kampanju u Avganistanu. Potom je Saudijce veoma uznemirio ratoborni jezik Bušove administracije usmeren na "neprijateljske" zemlje u njihovom okruženju. Njihove vlasti definitivno su se plašile toga da bi napad na Irak mogao okrenuti saudijsko stanovništvo protiv svojih vladara. Oni su unapred stavili veto na upotrebu avio-baze Princ Sultan za napade na Avganistan, a potom i za napade na Irak. Protestovali su i kada se izveštaj Pentagonovog Odbora za odbrambenu politiku (institucije u svojstvu savetnika) pojavio u The Washington Postu u julu 2002. Ovaj dokument je okarakterisao Saudijsku Arabiju kao neprijatelja SAD. "Saudijci su aktivni na svim nivoima terorističkog lanca", tvrdio je članak, "od planiranja do finansiranja, od kadrova do redova, od ideologa do navijača". Izveštaj preporučuje američkim zvaničnicima da Kući Sauda daju "ultimatum: prestanite da podržavate terorizam ili ćete se suočiti sa oduzimanjem naftnih izvora i finansijskih sredstava u Americi" (citirano iz The Economist, 8. avgust 2002).
Američka administracija se brzo ogradila od prethodno pomenutog "nezvaničnog" dokumenta, ali The Economist primećuje: "Američko novouspostavljeno prijateljstvo sa Rusijom, koja je bogata energetskim zalihama, i mogućnost prijateljskog odnosa sa post-huseinovskim režimom u Iraku, probudila je nadu da će Saudijska Arabija jednoga dana izgubiti svoj položaj najaktivnijeg proizvođača na svetskom tržištu nafte. Još jedan analitički dokument podnet Pentagonu navodno tvrdi da bi u interesu Amerike bilo da podrži raspad Saudijske Arabije, posebno secesiju istočnih provincija bogatih naftom koje su naseljene šiitima.
Jasno, ovo nije zvanična politika, ali ovakva vrsta argumenata dobija sve veće uporište u konzervativnim krugovima. Konzervativci zauzimaju uticajne položaje u kabinetu potpredsednika i među civilnim osobljem Donalda Ramsfelda. Ričard Perl, čelnik Savetničkog odbora, uticao je na kreiranje velikog dela politike sadašnje administracije, posebno po pitanju Iraka. Primećuje se da Ramsfeldova kritika izveštaja nije sadržala i izražavanje normalnog stanja u odnosima sa starim vašingtonskim saveznikom.
Šanse da Amerika zauzme saudijske naftne izvore i konfiskuje njenu imovinu su male. Međutim, jasno je da pojedinci u Vašingtonu žele da pokažu Kući Sauda da ne može američku podršku zauvek držati zdravo za gotovo" (www.economist.com, 8. avgust, 2002).
Očigledno je da Vašington više nije zainteresovan da održava status quo na Bliskom istoku; zapravo, ima nameru da preoblikuje bliskoistočnu geopolitiku.

Iračka alternativa

Kakve god da su stvarne namere SAD na unutrašnju slabost saudijske dinastije u Vašingtonu se gleda kao na potencijalnu pretnju pouzdanim rezervama nafte. Sećajući se lekcije koju su naučili kada je iranski šah, njihov ključni saveznik u tom regionu, "neočekivano" svrgnut s vlasti od strane islamskih fundamentalista, pokušali su da spreče ponavljanje sličnog scenarija u Saudijskoj Arabiji. Pored toga, na saudijsku zavisnost od koordinacije cena nafte u OPEC-ovom kartelu gleda se kao na prepreku američkim namerama da imaju odlučujući uticaj na naftnu politiku. Zato je Irak, sa svojim zalihama nafte koje su po veličini prve posle saudijskih, bio izabran za cilj Faze dva trenutne antiterorističke kampanje.
Kao što je već rečeno, Irak drži druge po veličini naftne rezerve u svetu, procenjene na 112 milijardi barela. Još neispitane zalihe procenjuju se na dodatnih 220 milijardi barela. Irak, takođe, ima i 110 biliona kubika i dodatnih 150 biliona kubika prirodnog gasa (US Energy Information Administration, Country Analyses Briefs, Iraq, mart 2002). Pre zalivskog rata 1991. godine iračka proizvodnja bila je 3,5 miliona barela dnevno, a sada je 1,7 miliona barela dnevno.
Centar za globalne energetske studije (CGES) procenjuje da potpuno rehabilitovan i bez sankcija Irak može da poveća svoje proizvodne kapacitete u roku od 5 do 6 godina na preko 8 miliona barela dnevno, pa čak i da dostigne 10 miliona barela dnevno, a teoretski i 12 miliona barela dnevno (Chalabi 2000: 1) i tako nadmaši sadašnju proizvodnju u Saudijskoj Arabiji. Naravno, ako do toga dođe pitanje je da li svetsko tržište može da primi toliko sirove nafte bez narušavanja sadašnje ravnoteže između ponude i potražnje. Tako veliki priliv svakako bi umanjio cenu nafte. Dakle, iračka proizvodnja bi morala biti kontrolisana na ovaj ili onaj način čak i posle rušenja Huseinovog režima. Tada bi gurui Međunarodne agencije za energiju i američki tvorci politike mogli da otkriju da je OPEC-ov sistem kvota sasvim razuman.
Članak koji je nedavno objavljen u The Washington Postu, koji je uvek blizak establišmentu, ukazuje na suprotno. S pravom insistirajući na tome da je "nafta ključno pitanje iračkog ratnog scenarija", spekuliše se i na temu da post-Huseinova država može da se odvoji od OPEC-a (scenario koji je propao u Venecueli!). Tvrdi se da "akcija uklanjanja iračkog predsednika Sadama Huseina, koju predvode SAD, može stvoriti veliki profit američkim kompanijama koje su odavno proterane iz Iraka, dovesti do sklapanja sporazuma o nafti između Bagdada, Rusije, Francuske i drugih zemalja, i preraspodele svetskog tržišta nafte" (Morgan i Ottaway 2002: 1).
Saudijci su svesni činjenice da iračka nafta može da postane alternativa za njihovu proizvodnju, a to je verovatno još jedan razlog zašto se protive američkim planovima da napadnu Irak. Čak i ako se ne odvoji od OPEC-a, iračka kvota u tom sistemu će morati da se poveća makar na nivo koji je postojao pre 1991. godine, čime će se smanjiti kvote ostalih članica kartela.

Ulazi Rusija

Opšte smanjenje proizvodnje nafte koje je OPEC predložio 2001. godine ne bi moglo da se ostvari bez analognog kresanja produktivnosti glavnih izvoznika koji nisu članovi OPEC-a, kao što su Rusija, Meksiko i Norveška. Rusija je mogla da prihvati niže cene, zato što je državni budžet za 2002. godinu baziran na prosečnoj ceni nafte od 18 dolara po barelu. Čini se da je Vašington podstakao Kremlj da se odupre pritisku OPEC-a. Kao gest kompromisa prema OPEC-u Rusija je, međutim, pristala da smanji izvoz za 150 000 barela dnevno (BBC News, 5. decembar 2001). Pored izbegavanja rata oko cena sa naftnim kartelom Rusi su dokazali dve stvari: 1) da su postali neizbežan igrač na globalnom energetskom tržištu, i 2) da stabilno snabdevanje zapadnih (a uskoro i azijskih) potrošača ruskom naftom i gasom može da nadomesti isporuke koje stižu sa nestalnog Bliskog istoka. Ovaj izvor snabdevanja mogao bi, zapravo, da postane veoma dragocen u slučaju pogoršavanja političke situacije u bliskoistočnom regionu.
Poznate rezerve ruske nafte iznose 48,6 milijardi barela, a po rezervama prirodnog gasa Rusija zauzima prvo mesto u svetu. Izvoz energije čini oko 40% ukupnog izvoza, što je 13% realnog bruto domaćeg proizvoda. U poslednje tri godine Rusija je povećala proizvodnju nafte za 25% (US Energy Information Administration, Country Profile, Russia, april 2002).
Tokom posete američkog sekretara za energiju Spensera Abrahama Moskvi, u novembru 2001. godine, neki su analitičari spekulisali o tome da dolazi do pojave svojevrsne energetske alijanse između SAD i Rusije (The Russian Issues, 29. novembar 2001). Na samitu u maju 2002. godine Buš i Putin su potpisali zajedničku deklaraciju o saradnji u energetskom sektoru. U kombinaciji sa ruskom podrškom američkoj antitalibanskoj kampanji to je imalo dalekosežne posledice na centralnoazijski i kavkaski region, u kojem su donedavno Moskva i Vašington bili na suprotnim stranama. Ruski naftno-gasni kompleks odavno je shvatio da mora da sarađuje sa Zapadom, a čini se da je i Kremlj na kraju došao do istog zaključka. Ideja o rusko-američkoj energetskoj alijansi bila je dodatno razmatrana na dvodnevnom energetskom samitu u Hjustonu, u oktobru 2002. Na njemu je došlo do zbližavanja vlada i zvaničnika zaduženih za energiju dveju zemalja, ali savez nije formalizovan (videti Oil & Gas Journal Online, 1. i 2. oktobar 2002), zato što ruska strana još uvek odugovlači sa donošenjem Zakona o sporazumima za deobu proizvodnje (PSA). Očekuje se da bi energetski samit zakazan za sledeću godinu u Rusiji mogao da dovede do stvaranja stvarnog rusko-američkog partnerstva.
U isto vreme Kremlj je pokušao da uspostavi evroazijsku organizaciju proizvođača nafte sličnu OPEC-u, ali ova ambicija je osujećena zbog sukoba interesa Rusije i kaspijskih proizvođača. Ovaj neuspeh postao je evidentan kada predsednici Rusije, Kazahstana, Turkmenistana i Irana, na sastanku u Ašhabadu aprila 2002. godine, nisu uspeli da sačine završni dokument (videti Stern 2002). Kremlj je doživeo sličan neuspeh kada je pokušao da organizuje gasni kartel sa centralnoazijskim izvoznicima gasa (Rusija je najveći svetski izvoznik gasa). Međutim, Rusi su uspeli da potpišu dugoročni bilateralni sporazum sa Kazahstanom i Turkmenistanom o tranzitu njihovog gasa kroz ruski sistem gasovoda.
Uprkos ovim zastojima, Rusija i njene naftne i gasne kompanije postali su glavni akteri međunarodnih ugljovodoničnih igara. Sve te igre su na ovaj ili onaj način povezane sa geopolitikom.

Eksploatacija kaspijskih ugljovodonika

Kazahstan, Azerbejdžan i Turkmenistan, kao i Kaspijsko more koje dele sa Rusijom i Iranom, sadrže dokazanih 10 milijardi barela naftnih rezervi i moguće još oko 233 milijardi barela koji su definisani sa verovatnoćom od 50%. Dokazane rezerve prirodnog gasa, uključujući i one u Uzbekistanu, procenjene su na oko 170 biliona kubika, a 50% verovatnih rezervi iznosi čak 293 biliona kubika (US Energy Information Administration, Caspian Sea Region, jul 2002). Od raspada SSSR-a međunarodne naftne korporacije su dosta ulagale u istraživanje nalazišta nafte i gasa i njihovu proizvodnju, sklapajući sporazume o deobi proizvodnje sa Azerbejdžanom i Kazahstanom vredne milijarde dolara. Pored toga, Kaspijski naftovodni konzorcijum (CPC) uspeo je da ubedi rusku vladu (koja ima udeo od 24%) da uđe u zajednički projekat za izgradnju prvog naftovoda u privatnom vlasništvu, koji danas prenosi kazahstansku naftu kroz rusku teritoriju do terminala u Novorosijsku, na Crnom moru.
Još ambiciozniji je projekat naftovoda vredan 3 milijarde dolara, koji treba da poveže naftna polja Baku i Azeri, preko Gruzije, do turskog terminala Cejhan na Mediteranu. Ovaj projekat je podržavala Klintonova administracija zato što se njime zaobilazila ruska i iranska teritorija. Po završetku naftovoda sam naftovod i terminal Baku mogli bi takođe da se koriste za prihvatanje kazahstanske i turkmenistanske nafte preko Kaspijskog mora (predviđena je podvodna cev).
USAID trenutno finansira studiju o izvodljivosti završetka/izgradnje naftovoda od rumunske luke Konstanca, na Crnom moru, kroz Srbiju i Hrvatsku, a moguće i kroz Sloveniju. Jedna grana naftovoda bi trebalo da izađe na jadranski terminal Omišalj u Hrvatskoj, a druga u italijanskoj luci Trst.
Svi ovi projekti, kako se navodi u istraživanju Američke administracije za informacije o energiji (EIA), mogli bi do 2010. godine da dovedu do povećanja proizvodnje u regionu Kaspijskog mora na oko 3,7 miliona barela dnevno. EIA očekuje da proizvodni kapaciteti kaspijskog basena do 2020. godine premaše 6,5 miliona barela dnevno. Iako nije postalo "novi Bliski istok", kako su neki analitičari mislili devedesetih godina, Kaspijsko more se može porediti sa Severnim morem po svojim ugljovodoničnim potencijalima (US Energy Information Administration, Caspian Sea Region, jul 2002).
Važno je znati da se kaspijske rezerve, kao i rezerve na Bliskom istoku, neće potrošiti još najmanje nekoliko decenija. Sve ostale obične rezerve sirove nafte, poput onih u Severnoj i Južnoj Americi, Severnom moru i Rusiji, već su prešle svoj optimum i počele da se troše. Došle su do vrha takozvane Hubertove krive i krenule silaznom putanjom. Doktor King Hubert uspeo je 60-ih godina da iskombinuje proizvodnju iz nekoliko različitih izvora da bi razvio proizvodni profil regiona, nacija, pa čak i čitave planete. Njegova metoda je kasnije usavršena i globalne proizvodne krive sada se koriste da se predvidi kada će proizvodnja nafte u određenoj zemlji ili regionu doći do svog vrhunca i kada će sa vrha krive početi postepeno da se spušta. Ipak, "ne očekuje se da regioni Bliskog istoka i Kaspijskog mora dođu do vrhunca proizvodnje još nekoliko godina. Vremenom, sve zemlje će se nadmetati međusobno oko nafte u svojim regionima, boreći se za opstanak svojih civilizacija". I, kao što je zaključio poznati geolog i aktivista za očuvanje životne sredine Dejl Fajfer, "ko god kontroliše proizvodnju nafte na Bliskom istoku i Kaspijskom moru, kontrolisaće i svet" (Pfeiffer 2001).

Južnoamerička veza

SAD za sada dobijaju više nafte iz Venecuele, Kolumbije i Ekvadora nego od svih zemalja Persijskog zaliva zajedno.
Venecuela je peti proizvođač nafte u svetu i jedan od osnivača OPEC-a. Poseduje dokazane rezerve od 77,7 milijardi barela i još nekoliko milijardi barela teške nafte i bitumena. Američko tržište uvozi 59% nafte, od čega nafta iz Venecuele pokriva oko 13-17%. Susedna Kolumbija ima 1,7 milijardi barela u rezervama, koje su već počele da se troše, ali se za moguće zalihe, posebno one u istočnim Andima, na granici sa Venecuelom, i u južnoj provinciji Putumaho, veruje da su mnogo veće. Treća zemlja Južne Amerike, Ekvador, ima 2,1 milijardu barela proverenih rezervi i proizvodnju sirove nafte od 415 000 barela dnevno u 2001. godini. Većina naftnih polja u Ekvadoru nalazi se u istočnoj oblasti Amazonije, u provinciji Oriente (US Energy Information Administration, Country Briefs, Venezuela, Colombia, Ecuador, decembar 2001-april 2002).
Kolumbija i Ekvador nisu članice OPEC-a. Obe primenjuju politiku aperatura - otvaranje energetskog sektora za strane investicije kroz zajedničke projekte. Pre decembra 1998. godine Venecuela je redovno premašivala kvote OPEC-a, ali posle decembra 1998. godine, kada je Hugo Čavez izabran za predsednika, novi zakoni o energiji su izglasani i Petroleos de Venezuela S. A. (PDVSA), državni naftni monopol, je reorganizovan. Počeo je striktno da se pridržava propisa OPEC-a. Rukovodstvo PDVSA se opiralo novoj politici i organizovalo je štrajkove koji su prekinuli proizvodnju ugljovodonika. Opozicioni front je dobio podršku Fedcamarasa, venecuelanske privatne poslovne asocijacije, koja je otvoreno podržala državni udar 11-13. aprila 2002. godine, u organizaciji grupe nezadovoljnih oficira vojske. Simptomatično je to što je Vašington javno izrazio svoje zadovoljstvo, ali je državni udar osujećen posle 48 sati (o umešanosti Vašingtona videti Corn 2002). Čavez je tada nastavio da pojačava vladin pritisak na PDVSA, ali je uskoro naišao na novi otpor, od te iste više klase, koji je u decembru prerastao u generalni štrajk. Tada je potpuno obustavljen izvoz u SAD, što je uzbunilo vašingtonske političare koji su se pripremali za rat protiv Iraka. Na kraju, uz pomoć grupe međunarodnih posrednika, u kojoj su američki i brazilski izaslanici odigrali istaknute uloge, venecuelanska zaraćena braća su sklopila privremeno primirje koje je dovelo do ponovnog uspostavljanja izvoza u SAD.
Međutim, nevolje latinoameričkih suseda započele su još ranije u Kolumbiji. Tu se Klintonova administracija preko posrednika uplela u rat protiv levičarske "narko-gerile" (Kolumbija je najveći snabdevač američkog tržišta kokainom i heroinom). "Planom Kolumbija" Vašington je početkom 2000. godine uputio Bogoti paket pomoći od 1,3 milijarde dolara. Pored Izraela i Egipta, Kolumbija je ovim postala treći po veličini korisnik američke pomoći. Osamdeset posto pomoći se kanališe direktno kolumbijskoj vojsci u vidu vojne opreme i programa obuke, dok se ostatak koristi za finansiranje projekata za sprečavanje proizvodnje droge. Specijalne jedinice obučene su da štite naftna postrojenja i naftovode koji pripadaju, u celini ili jednim delom, teksaškim kompanijama Enron Corp, Occidental Petrol i BP-Amoco. Skoro četrdesetogodišnji sukob u Kolumbiji raselio je blizu 2,7 miliona ljudi (Dunning i Wirpsa 2001; videti i www.globalresearch.ca). Novi napadi koje je finansirao "Plan Kolumbija", još pojačani pod rukovodstvom sadašnjeg predsednika Uribe, verovatno će raseliti još pola miliona ljudi. Mnogi od njih su siromašni seljaci, domaći Indijanci, koji su živeli u blizini naftovoda ili naftnih izvora. Ostali su nezakoniti proizvođači kokaina. Sadašnja američka administracija je u potpunosti podržala "Plan Kolumbija".
Tenzija između indijanske zajednice, s jedne strane, i vlade Ekvadora i njene kompanije Petroecuador, s druge strane, povećala se od uvođenja aperature u decembru 2000. godine, kada je amazonska džungla otvorena za strane kompanije koje se bave pronalaženjem i eksploatacijom nafte. Otpor sve većim ekonomskim i društvenim nejednakostima glavni je razlog trijumfa populiste Lucija Gutijeresa na predsedničkim izborima u novembru 2002. (videti Saint-Upery 2002).
Sa Čavezom za kormilom Venecuele, tek izabranim socijalistom Luisom Ignjaciom "Lulom" da Silva u Brazilu, i Gutjeresom koji je preuzeo Ekvador - čini se da južnoamerička klackalica još jednom preteže na stranu populističke levice. Sva trojica su reformisti i nisu revolucionari, ali se na njihov politički uticaj u Vašingtonu gleda sa razumevanjem.

Zapadnoafrička veza

Neiskorišćene rezerve sirove nafte na obali zapadne Afrike privlače sve više pažnje. Ove zalihe analogne su zalihama iz Severnog ili Kaspijskog mora. Podsaharska proizvodnja, koja sada iznosi oko 4 miliona barela, mogla bi da se do 2006. duplira na 8 miliona barela, čime bi se izjednačila sa sadašnjom proizvodnjom Saudijske Arabije (www.freerepublic.com, 18. jul 2002). Ovaj region već izvozi 16% od ukupne količine nafte koja se uvozi u SAD, a ovaj odnos bi do 2015. godine mogao da poraste na 25% (Crawley 2002). Većina ove nafte dolazi sa naftnih platformi koje se nalaze između Nigerije na severu i Angole na jugu, iako su ogromne rezerve otkrivene u Dobi, u Čadu (konzorcijum predvođen kompanijom Exxon-Mobil gradi 1070 km dug naftovod do obale Kameruna).
Strane naftne kompanije koje rade na delti Nigera, u Nigeriji, naišle su na niz problema sa lokalnim zajednicama, slične onima sa kojima su se suočile slične kompanije u Južnoj Americi. Te kompanije su optužene za saučesništvo sa nizom represivnih i korumpiranih nigerijskih vlada. Posebno kritikovan je bio Shell koji je odgovoran za 40% nigerijske proizvodnje i koji ima pet naftnih polja u Ogonilandu. Shell je optužen da je 1995. godine učestvovao zajedno sa vladom u progonu plemena Ogoni, kada je poznatom borcu za ljudska prava Kenu Saro-Wiwa i osmorici njegovih saboraca suđeno na montiranom procesu, posle čega su pogubljeni vešanjem.
S druge strane Atlantika, uticajna lobistička grupa, povezana sa izraelskim stručnjacima iz Instituta za napredne strateške i političke studije, vrši pritisak na administraciju u Vašingtonu da prizna južni Atlantik kao zonu američkog "nacionalnog strateškog interesa" (videti Crawley 2001: 1). Lobi se zalaže za to da američka pod-komanda za južni Atlantik (koja pokriva i Brazil) treba da se uspostavi na Sao Tome i Principe, malom ostrvu-državi koje se nalazi usred Gvinejskog zaliva, a za koje se sumnja da leži na još neotkrivenoj nafti. U oktobru 2002. godine viši general američke vojske Karlton Fulton odlazi na Sao Tome i Principe da ispita mogućnosti uspostavljanja vojne baze (Monbiot 2002).

Američki energetski interesi i strategije

Mnogobrojni skorašnji novinski komentari ukazuju na vezu između aktuelnih političkih pitanja Bušove administracije vezanih za Bliski istok i američkih energetskih interesa (između ostalih: Angel 2001; Azilavarpu 2002; Beaumont and Islam 2002; Buncombe 2002; Gonsalves 2002; Islam 2002; Franssen 2002; Lafargue 2002; Paul 2002; Roche 2002; Tehranian 2002; Vulliamy, Webster i Walsh 2002).
Nafta je zaista vitalna za SAD. Iako su Sjedinjene Države drugi po značaju proizvođač prirodnog gasa i na trećem mestu po proizvodnji nafte, uvoze oko 10 miliona barela nafte dnevno, što iznosi 53% ukupne potrošnje. Po predviđanjima Američke administracije za informacije o energiji (EIA), dnevni uvoz će do 2020. godine iznositi ukupno 17 miliona barela, ili 65% potrošnje. Neki stručnjaci procenjuju da sa sadašnjim odnosom proizvodnje i potrošnje u SAD domaće zalihe nafte mogu da potraju još samo 10 godina.
Potpredsednik Čejni bio je predsedavajući Nacionalne grupe za razvoj energetske politike, koja je tvorac dokumenta pod nazivom "Nacionalna energetska politika", poznatijeg kao Čejnijev izveštaj, objavljenog u maju 2001. godine (može se pročitati na Internet sajtu Bele kuće). Slučajno, Čejni je bio predsednik i radne grupe koja je 16 meseci kasnije razrađivala dokument o bezbednosnoj strategiji SAD. Pre nego što su došli na svoje položaje Buš i Čejni bili su duboko umešani u posao sa naftom.
Čejnijev izveštaj počinje opisom onoga što se podrazumeva pod terminom američka energetska kriza: "Amerika se u 2001. godini suočava sa najozbiljnijom nestašicom energenata od naftnog embarga sedamdesetih godina. Uticaj se već oseća širom zemlje. Mnoge porodice dobijaju račune za energiju dva do tri puta veće nego što su bili u prethodnoj godini. Milioni Amerikanaca nalaze se u situaciji da rešavaju probleme vezane za potpuna i delimična nestajanja energije. Neki vlasnici preduzeća prinuđeni su da otpuštaju radnike ili smanjuju obim proizvodnje da bi apsorbovali sve veće cene energije. Vozači širom Amerike plaćaju sve veću cenu benzina (...) Fundamentalna neravnoteža između ponude i potražnje definiše energetsku krizu naše nacije (...) Ova neravnoteža, ukoliko dozvolimo da se nastavi, neizbežno će podriti našu ekonomiju, naš životni standard i našu bezbednost. Ali u našoj moći je da to promenimo" (National Energy Policy 2001; VIII).
Ukratko, Izveštaj obrađuje tri glavna pitanja:
- Potreba za otvaranjem novih naftnih polja u SAD (Aljaska, Meksički zaliv) i intenziviranje upotrebe alternativnih energetskih izvora.
- Izveštaj podstiče korišćenje raznovrsnih izvora snabdevanja iz inostranstva, zbog toga što se zemlja ne sme oslanjati samo na tradicionalne snabdevače, kao što su Saudijska Arabija, Venecuela i Kanada, već treba da se okrene i ka Rusiji, Kaspijskom regionu i Africi.
- Zemlja se ne sme oslanjati samo na automatizam tržišnih sila za sticanje pristupa dodatnim izvorima, već vlada treba da nađe načine da energetskim kompanijama lociranim u Americi otvori izvore ugljovodonika u stranim zemljama (podvučen je značaj Sporazuma za deobu proizvodnje - PSA).
Osim toga, Izveštaj izražava nezadovoljstvo zbog OPEC-ovog sistema kvota, tvrdeći da su "periodični napori OPEC-a da održi cenu nafte iznad nivoa koji diktiraju tržišne sile povećali nestabilnost cena koju plaćaju potrošači i delovali protiv zajedničkih interesa i proizvođača i potrošača da se ostvari veća stabilnost naftnog tržišta" (National Energy Policy 2001: 8-6). To je bio uzrok za pritisak na pojedine članice OPEC-a da ignorišu kvote kartela. Nigerijska štampa takođe tvrdi da je njihova vlada pod pritiskom da napusti kartel (This Day, 21. jul 2002).
Izveštaj, takođe, podvlači da će bliskoistočni proizvođači nafte "ostati centralne figure svetske naftne bezbednosti" i da će "Persijski zaliv biti glavna meta američke energetske politike, ali će angažovanje (SAD) biti globalno, s posebnim naglaskom na postojeće i nove regione koji će imati veliki uticaj na globalni energetski balans" (National Energy Policy 2001: 8-5).

Irak kao meta

Pismo neokonzervativnog Američkog preduzetničkog instituta (American Enterprise Institute) predsedniku Klintonu, u januaru 1998. godine, podstaklo je američku administraciju da preduzme vojnu akciju protiv Sadama Huseina i Iraka, u cilju uklanjanja njihovog oružja za masovno uništenje koje je, navodno, pretilo američkim trupama na Bliskom istoku i američkim saveznicima u tom regionu, poput Izraela i "umerenih arapskih država". Ovo oružje predstavljalo je pretnju i isporukama nafte koje su dolazile iz tog regiona. U pismu je jasno stajalo da Huseinov režim mora biti srušen (www.newamericancentury.org/iraqclintonletter).
Prvi potez Bušove administracije vezan za politiku prema Bliskom istoku bio je bombardovanje iračkih ciljeva u dve "zone zabranjenog leta". A onda je došao 11. septembar i Bušova administracija je oklevala ne znajući kako da reaguje. Prvi izbor je pao na Al-Kaidu, terorističku grupu talibanskog režima u dalekom Avganistanu, iako je američka lista "neprijateljskih" zemalja nudila obilje drugih ciljeva. Kada se završio blickrig u Avganistanu i kada je proglašena pobeda, američki zvaničnici su se iznenada setili da je Sadam Husein 24 godine pre toga koristio bojne otrove protiv iračkog stanovništva (5000 Kurda ubijeno je u mestu Halabja) i da su za vreme Iračko-iranskog rata bojni i nervni otrovi korišćeni da bi se zaustavile iranske ofanzive na poluostrvu Fao (nekih 40-50 000 iranskih vojnika bilo je izloženo gasu). "Pametne sankcije" protiv Iraka više nisu bile dovoljne, zato što je Sadam Husein, navodno, još uvek proizvodio opasno oružje za masovno uništenje i tako pretio iračkim susedima i bezbednosti SAD. Javnost je bila preplavljena informacijama o spremnosti Iraka da upotrebi otrovne gasove i biološko naoružanje, o njihovom raketnom programu, njihovim mogućnostima da nabave nuklearno naoružanje i navodnim kontaktima sa pripadnicima Al-Kaide. Zanemarena je činjenica da CIA nije bila u stanju da pribavi bilo kakav dokaz o potencijalnoj vezi između Bagdada i Al-Kaide. Zanemarena je i činjenica da su između 1991. i 1998. godine inspektori UN, kao i zvaničnici Međunarodne atomske agencije, fizički demontirali praktično sve što je iole moglo imati veze sa oružjem za masovno uništenje i da su američke i britanske bombe uništile sve što je preostalo. Osim nekih preživelih, ali zastarelih SCUD (Al-samud) projektila, i biološke opreme koja se lako može sakriti, jedino što se moglo povezati sa oružjem za masovno uništenje bila su dokumenta o konstrukciji tog oružja, kao i znanje i umeće iračkih stručnjaka. Inspektori UN do sada nisu uspeli da otkriju ništa posebno na osumnjičenim iračkim lokacijama, a američke i britanske obaveštajne službe su se pokazale nesposobnima da otkriju bilo šta više. Zapravo, mnoge bliskoistočne države, poput Turske, Irana i pre svega Izraela, poseduju mnogo opasnije arsenale.
Pored toga, za razliku od prethodnih slučajeva u Avganistanu, na Kosovu ili za vreme rata za oslobođenje Kuvajta, i uprkos veoma ružnom karakteru Huseinove diktature, vašingtonski političari su se pokazali nesposobnima da ubede javno mnenje u moralnu opravdanost planirane invazije na Irak.
Dakle, zašto je izazvana iračka kriza, i zašto je Irak izabran za invaziju koju predvodi Amerika, i čemu promena režima? Najkraći odgovor, koji zahteva dalje obrazloženje, bio bi da to nije samo zbog nafte, koja je svakako vrhunskog kvaliteta i ima je u izobilju. Značajno pojačan irački izvoz nafte, odvojen od OPEC-ovog sistema kvota, verovatno bi umanjio cene nafte. Centar za strateške i međunarodne studije (CSIS) pokušao je da predvidi ekonomske posledice moguće invazije na Irak. Razmatrana su tri scenarija: "U najblažoj varijanti dolazi do brze i odlučne pobede. Iračka nafta nestaje sa tržišta samo za kratko vreme, nema nikakve štete na iračkim postrojenjima za proizvodnju nafte, kao ni na drugim postrojenjima u regionu, ostale zemlje OPEC-a povećavaju proizvodnju da ublaže nedostatak iračke nafte, protivljenja u regionu skoro da nema, a nema ni terorističkih napada u SAD i drugim savezničkim zemljama. U srednjem i najgorem slučaju, dolazi do ozbiljnog poremećaja u snabdevanju naftom, sve je više protivljenja među zemljama regiona i sve više ozbiljnih terorističkih incidenata" (Meyer 2002: 1).
Srednji i najgori scenario (ako Husein digne u vazduh iračke izvore nafte i/ili uspe da prekine evakuaciju nafte iz drugih zemalja Persijskog zaliva) dovešće do vrtoglavog rasta cena nafte koja može da dostigne i 200 dolara po barelu. Vašington, međutim, računa na mogućnost brzog uklanjanja Huseina pomoću unutrašnjeg državnog udara, atentata ili njegovim "dobrovoljnim" odlaskom. Detaljno su razrađeni planovi za slučaj preuzimanja glavnih iračkih naftnih polja od strane SAD. Ukoliko se ovi planovi ostvare tada će, kao i za vreme prethodnog zalivskog rata, cene nafte velikom brzinom da se vrate na "normalan" nivo. Usled prevelike proizvodnje cena barela nafte mogla bi da padne na čak 5 dolara, ali interes za samoodržanjem proizvođača nafte na kraju će aktivirati kontrolne mehanizme i održati cenu nafte iznad 20 dolara po barelu.

Preoblikovanje Bliskog istoka

Međutim, Bušova administracija gleda i dalje od Iraka i iračke nafte. Još važnija je činjenica da geografski položaj Iraka u srcu Bliskog istoka omogućuje da unutrašnji događaji u okruženju i kaspijskom regionu mogu da se prate i vojno kontrolišu (pored logističkih kapaciteta koje američka vojska već ima u ovim oblastima). Činjenica da samo Saudijska Arabija ima najmanje 25%, a moguće i preko 30%, i da Iran, Irak, Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati imaju po 8-11% svetskih zaliha nafte objašnjava zašto se američki političari fokusiraju na ovaj region. Dokument vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS) - SAD, Persijski zaliv i Bliski istok: energetska zavisnost, demografija i snage koje formiraju unutrašnju stabilnost, koji je napisao Entoni Kordesman (2002), objašnjava do detalja zašto SAD treba da se bave bliskoistočnim unutrašnjim dešavanjima. Unutrašnji nemiri u ovim zemljama zaista bi mogli da preseku snabdevanje naftom.
Pored energetskih interesa, američki političari su se verovatno setili i lekcije koju su naučili za vreme etničkog rata u Jugoslaviji, koji je SAD dao mogućnost da preoblikuje bezbednosnu strukturu Evrope i proširi Atlantsku alijansu do granica Rusije. Oni se, takođe, nadaju da će u Iraku uspešno ponoviti iskustva izgradnje država, koja su posle Drugog svetskog rata stekli u Nemačkoj i Japanu - zemljama koje su kasnije postale demokratske i napredne.
Inicijativa za partnerstvo između SAD i Bliskog istoka, koju je prvi put objavio državni sekretar Kolin Pauel decembra 2002. godine, daje nam predstavu o tome kakve su ambicije SAD na Bliskom istoku koji mora biti preoblikovan po američkim standardima (Heritage Foundation Lectures, No. 772, www.heritage.org, 12. decembar 2002). Američka bliskoistočna politika, rekao je Pauel, stavlja naglasak na "pobedu u ratu protiv terorizma, razoružanje Iraka i okončanje izraelsko-arapskog sukoba (...) U isto vreme, postaje sve jasnije da moramo proširiti naš pristup regionu (...) Posebno, moramo posvetiti pažnju i podržati ekonomske, političke i obrazovne reforme", s ciljem da se podrži širenje demokratije i slobodnog tržišta. Ova ambiciozna operacija ima samo jednu skorašnju prethodnicu: preoblikovanje Bliskog istoka koje je usledilo posle poraza Otomanskog carstva u Prvom svetskom ratu. Namera je da se, prvo, "demokratizuje" Irak, u očekivanju da će promena režima u Iraku imati domino efekat (videti Ottaway, Carother, Hawthorn i Brumberg 2002; takođe Gordon 2003).
To je jedna vrsta "oslobodilačke teologije" (Gerecht 2002) koju podržava nadmoćna američka vojna i finansijska sila. Naravno, američka "osovina zla" i spisak "neprijateljskih zemalja" ukazuje na obiman spisak drugih kandidata za promenu režima. Izraelski premijer Šaron je već izjavio da bi trebalo izvršiti pritisak na Iran "dan nakon" što se završi akcija u Iraku (www.timesonline.co.org, 5. novembar 2002; videti i Gerecht 2002). Libija, Sudan i Sirija su takođe mogući kandidati za promenu režima, pa čak i dojučerašnji američki lokalni saveznici bi mogli da se nađu na tom spisku. Kako tvrdi radna grupa za Bliski istok Karnegijeve zadužbine: "Predugo je Vašington plovio na labavoj i pogrešnoj pretpostavci da stabilnost autokratskih režima na Bliskom istoku može makar da zaštiti nacionalnu bezbednost SAD. Sada se klatno zanjihalo. Američki zvaničnici više na ove režime ne gledaju kao na bedem koji ih štiti od islamskih ekstremista, već smatraju da su odgovorni za nezadovoljstvo koje raspiruje terorizam" (Ottaway, Carothers, Hathorne i Brumberg 2002).

*

Međutim, Bušov tim gleda i dalje od Iraka i dalje od Bliskog istoka; njegove globalne ambicije su imperijalne, što postaje očigledno kada se pročita pažljivo sročeni dokument Nacionalna bezbednosna strategija SAD (objavljen septembra 2002, www.whitehouse.gov) i brutalno otvoren Izveštaj o Projektu za novi američki vek (koji je dve godine ranije, u septembru 2000, objavio Američki preduzetnički institut, www.newamericancentury.org), koji je izneo nacrt zvanične Strategije. Međutim, ove šire teme prevazilaze opseg ove analize.
(Kairo, 5. mart 2003)

Literatura:
Angel, Johnny (2002), "It's the Oil, Stupid", Los Angeles Weekly (sa www.alternet.org), 26. 09. 2002.
Ayilavaparu, Dinkar (2002), "Oil and War: Crude Assumptions", Asia Times Online, 2. 10. 2002.
Beaumont, Peter i Fasail Islam (2002), "Carve-up of Oil Riches Begins", The Observer, 3. 11. 2002.
Buncombe, Andrew (2002), "Russia Fears US Oil Companies will Take Over World's Second Biggest Reserves", The Independent (news.independent.co.uk), 26. 09. 2002.
Cooley, John K. (2001), "Trading with the Enemy: US Refiners Reportedly Buying most of Iraq's Oil", ABC News (abcnews.go.com), 12. 07. 2001.
Cordesman, Anthony H. (2002), US, the Gulf, and the Middle East: Energy Dependence, Demographics, and the Forces Shaping Internal Stability, Washington DC: Center for Strategic and International Studies, decembar 2002.
Corn, David (2002), "Our Gang in Venezuela?", The Nation, 18. 07. 2002.
Crawley, Mike (2002), "With Mideast Uncertainty, US Turns to Africa for Oil", Christian Science Monitor (www.csmonitor.com), 23. 05. 2002.
Dunning, Thad, i Leslie Wirpsa (2001), "Oil Rigged: There is Something Slippery about US Drug War in Colombia" (www.americas.org), februar 2001.
Franssen, Herman (2002), "Arab-US Energy needs in Perspective", The Middle East Economic Survey, Vol. XLV, No. 37, 16. 09. 2002.
Friedman, George (2003), "The Region After Iraq", Strategic Forecasting (www.stratfor.com), Newsletter, 6. 02. 2003.
Gerecht, Reuel Marc (2002), "Regime Change in Iran?", The Weekly Standard, 5. 08. 2002.
Gonsalves, Sean (2002), "Connecting the Energy Dots to Afganistan", Independent Media Institute (preuzeto sa www.alternet.org), 26. 09. 2002.
Gordon, Philip H. (2003), "Bush's Middle Eastern Vision", Survival, Vol. 45, No. 1, proleće 2003.
Islam, Faisal (2002), "Business of War - Who is it Good for?", The Observer, 11. 08. 2002.
Jaffe, Amy Myers, i Robert A. Manning (2000), "The Shocks of a World of Cheap Oil", Foreign Affairs, januar-februar 2000.
Lafargue, Francois (2002), "Irak: les vrais enjeux d'un chatiment", Liberation (www.liberation.com), 17. 09. 2002.
Klare, Michael (2001), Resource Wars: The New Landscape of Global Conflict, New York, Henry Holt and Company.
Meyer, Laurence (2002), After an Attack in Iraq: The Economic Consequences, Washington DC, Center for Strategic and International Studies, 21. 11. 2002.
Monbiot, George, Washington DC, Center for Strategic and International Studies, decembar 2002.
"Why Blair is an Appeaser", The Guardian (www.guardian.co.uk), 5. 11. 2002.
Morgan, Dan, i David B. Ottaway, Washington DC, Center for Strategic and International Studies, decembar 2002.
"In Iraqi War Scenario, Oil is Key Issue", Washington Post, 15. 09. 2002.
Ottaway, Marina, Thomas Carothers, Amy Hawthorne, i Daniel Brumberg (2002), "Democratic Mirage in Middle East", Policy Briefs, oktobar 2002, Washington DC, Carnegie Endowment.
Paul, James K. (2002), "Iraq: The Struggle for Oil", Global Policy Forum (www.globalpolicy.org), avgust 2002.
Pfeiffer, Dale Allen (2001), "What Will be the Next Target of the Oil Coup?" (greatchange.org), 18. 12. 2001.
Roche, Marc (2002), "L'Irak est au coeur des strategies des 'majors' de l'or noir", Le Monde, 31. 10. 2002.
Sokolsky, Richard, Stuart Johnson, i F. Stephen Larrabee (2001), Persian Gulf Security: Improving Allied Military Contributions, Santa Monica, Rand Report, Rand Corporation.
Stern, David (2002), "Caspian Talks Breakdowns Bodes Ill", Caucasus Reporting Service, No. 127, maj 2002.
Tehranian, Majid (2002), "The Seventh Oil War", The Iranian, 18. 09. 2002.
US Energy Information Agency (2001-2003), Country and regional energy reports (www.eia.doe.gov).
Vulliamy, Ed, Paul Webster, i Paton Welsh (2002), "Scramble to Carve up Iraqi Oil Reserves Lies Behind US Diplomacy", The Observer, 6. 10. 2002.
White House (2001-2002), National Energy Policy i National Security Strategy (www.whitehouse.gov).

Prevela Milica Ćirović

Autor je profesor komparativne politike na Američkom univerzitetu u Kairu, u Egiptu

Objavljivanje ovog ogleda je prema projektu "Put Srbije k miru i demokratiji" koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom "Hajnrih Bel"