ALTERNATIVA

Drama zaledjenosti

Nismo jos zavrsili nase ratove; raspad duhovnog prostora, samog bica kulture i knjizevnosti se nastavlja

Miodrag Rackovic

Siguran znak da je rat na ovim prostorima, ako ne zavrsen, ono bar potisnut u drugi plan predstavljaju i odjednom razbuktale knjizevne polemike, kao nekakav tanak glas zivota, kao pokusaj da se u visestruko i tragicno razorenoj realnosti oglasi postojanje nekakve zivosti koja je pretrajala razaranje. Tako je bilo posle svih ratova u ovom veku, samo sto su nasi pisci ipak sada malo kanda pozurili.

Eto, opet se razvija taj cudan rat izmedju nominalista i realista, spor izmedju tradicionalista i modernista, modernista i postmodernista, sukob starog i novog, kao da se nastavlja, ili pokusava nastaviti nekakav dijalog u kulturi u kojoj je ukinut svaki kontinuitet i mogucnost razumevanja.

Preturanje po rusevinama

Posmatrac te goleme halabuke ne moze se oteti utisku da se spor vodi ni oko cega, da se zapravo glasnoscu i mahanjem ruku pokusavaju prikriti ogromne duhovne praznine i cinjenice da je rat i razaranje same strukture misljenja, a kamoli stvaranja i knjizevnosti po sebi, potpuno ispraznio, opustosio nas kulturni i duhovni prostor.

Otkuda, sada, odjednom, te polemike i kako to da su se pisci pocupali oko tako beznacajnih stvari kao sto su znacaj, mesto i uloga modernista i postmodernista u srpskoj knjizevnosti? Zasto bas sada i zasto posle ovih strahovitih razaranja ne samo gradova, drzave, ekonomije, zajednickog jugoslovenskog prostora, misljenja, osecajnosti, da se kao najvaznija stvar postavi rasciscavanje carsijskih racuna i sujetnih zakinutosti? Sam ton polemike i njen ishod pokazuju da uvazenim piscima sa jedne i druge strane nije ni bilo stalo do nacelnih pitanja vec do toga da se, u razorenoj stvarnosti, uspostavi neka nova aksioloska skala, da se na rusevinama kulture koja se gradila decenijama, uspostave nove sheme i zauzmu povoljnija mesta u provizorijumu kulturnom, koji treba izgraditi, posle rata.

Mi prizeljkujemo ono sto na ovim prostorima ne postoji, nekakav bastardni spoj tradicije i modernosti, mi verujemo da licimo na uredjena drustva, da ove polemike imaju znacaj nekadasnjih, da su nam dodeljene, i da ih moramo iskoristiti, dramske uloge koje su imali nasi prethodnici. Mi volimo da glava sastavljenih blenemo u bunar vremena, ne tomasmanovski, vec nas balkanski, u cijoj mutnoj vodi, punoj masnih fleka i paucine, u nasim rasplinutim likovima vidimo cudnovate oblike glava nasih slavnih prethodnika, iako nase raspre izgledaju prema njihovim kao nagvazdanje kafanskih literata naspram rasprave Didroa i Monteskjea.

Licitacija nacionalnih osecanja

Modernisti klasicari, da ih tako nazovem, poput uvazenog prof. Ljubise Jeremica, zameraju sada vec gotovo sredovecnim mladcima da nedovoljno uvazavaju takve nacionalne velicine kao sto su Dragoslav Mihailovic ili Jovan Radulovic i da su nedovoljno nacionalno osvesceni, pa kao da ne saucestvuju dovoljno sa tragedijom srpskog naroda. Postmodernisti, opet, zestoko uzvracaju da saucestvuju ali na jedan dublji, slozeniji nacin, da postuju tradiciju, da su sve iscitali, pa o tome i pisali, kada je rec o srpskoj literaturi. Jedan od glavnih teoreticara naseg postmodernizma, Aleksandar Jerkov, cak se osetio i uvredjenim sto mu se podmece nedovoljna sapatnja sa tragicnim okolnostima vlastitog naroda, iako je njegova porodica, a i on sam, dovoljno propatila u ovom poslednjem ratu.

Mozda je u pravu kada je rec o licnoj povredjenosti i o podmetanjima krivice naspram jedinstvenog nacionalnog osecanja, ali mu time argumenti odbrane nisu manje mucavi. Uostalom, zastupnici postmodernizma pokazali su se najranjivijim u toj stvari, jer doista tesko je bilo sta pouzdanije reci kada su u pitanju rodoljubna osecanja. Osobito sto se, prividno paradoksalno, u polemiku umesao i Rajko Petrov Nogo koji, istina, nije ni prozni pisac ni knjizevni teoreticar, ali svakako jeste strucnjak za pitanja nacionalne pravovernosti.

Istini za volju, nasi sredovecni postmodernisti nisu krivi sto vecu bliskost nalaze sa piscima kakvi su Eko, Bartelmi ili Karver, nego sa Dragoslavom Mihailovicem ili Dankom Popovicem. Jer, to nije stvar jedino afiniteta, vec skriveni dokaz da kod nas ne postoji kontinuitet, da se pokreti radjaju i umiru, da nema ucitelja ni nastavljaca, da ne postoji tradicija: mi smo kultura i knjizevnost ukinutih kontinuiteta.

Rat kao medjas

O cemu, presveti Boze, raspravljaju nasi pisci? Ne treba ih valjda podsecati da su sve nase knjizevne periodizacije u ovom veku pravljene u odnosu na rat. Tako, imali smo predratnu, pa posleratnu knjizevnost, posle onog davnog, Prvog svetskog rata, pa knjizevne svadje i nastupe mladih junosa kakav je nekada bio Crnjanski, pa medjuratnu knjizevnost, pa ratnu knjizevnost i price partizanke, pa posleratnu knjizevnost a opet vezanu za rat, toliko dugo da je ta proizvodnja ratne realnosti, ono sto nije uspela da isfabrikuje ili slaze zvanicna istorija, trajalo sve do ovog bestijalnog ratnog pustosenja.

A sve to garnirano knjizevnim polemikama, posle kojih su bogami nekima letele i glave. Istina, ova danasnja nema sanse da bilo koga ugrozi, ona je naglo prekinuta, kao sto je i zapocela, ona i nije imala zadatak da bilo koga ozbiljnije povredi vec samo da pokaze da i kod nas, kao, vlada neka duhovna zivost, koje izgleda nismo bili svesni.

Ne, prica o cudnim, nakaradnim periodizacijama ovde se ne zavrsava; jos traje nas nesrecni vek! Nismo jos zavrsili nase ratove; raspad duhovnog prostora, samog bica kulture i knjizevnosti se nastavlja. Samo, sada stvari dobijaju na ubrzanju, i na grotesknosti. Sa cerecenjem bivse Jugoslavije, knjizevni istoricari i tvorci periodizacije knjizevnosti imace pune ruke posla. Sada ce nastati hrvatska predratna, ratna i posleratna knjizevnost, pa srpsko vidjenje vlastitih stradanja i ratnih uspeha i izdajstava, pa slovenacka slika munjevitog rata i osvajanja samostalnosti. A tek na prostoru Bosne to ce se pretvoriti u psihodelicnu dramu: postojace bosanska ratna knjizevnost, knjizevnost HercegBosne, srpska knjizevnost bosanskog porekla, knjizevnost onih koji su se borili za srpske nacionalne interese i osvajanja, i onih koji su patili i bili ubijani, po bosanskim gradovima, Sarajevu, Mostaru da pomenem samo najtragicnije primere.

Privid desavanja

O cemu onda govore uspaljeni modernisti i postmodernisti? Ni o cemu, zapravo oni uporno pokusavaju da sakriju, ili da otklone pogled od ove histericne iskidanosti korpusa knjizevnosti na nasem jeziku, koja je znak strasnog, dubokog razaranja svih duhovnih, kulturnih vrednosti koje cemo tek morati da odbolujemo. Eto im zivog primera kako deluje dekompozicija jedne stvarnosti koja nije literarizovana.

Uostalom, sve nase knjizevne polemike koje su se javljale sa dubokim razlogom posle ratova vise su se vodile ne oko problema knjizevnog stvaranja i predstavljanja vec oko mesta u porusenoj, presazdanoj stvarnosti, one su uvek bile vise ideoloske nego principijelne naravi. Unisteni svet treba necim popuniti, hteli to ili ne, pisci su se i ovog puta potrudili da sluze, ili da stvore privid desavanja u svetu unistenja kada je svako desavanje bilo izvan literature, cesto izvan moci racionalnog poimanja.
Kako se uopste moze govoriti o postmodernizmu u knjizevnosti koja je gotovo patoloski fiksirana na rat? Kako ti ljudi, zagledani u memljivi bunar, balkanski, vremena, mogu da veruju da se osim mucavosti bilo sta ozbiljno desilo u toku ovog ratnog bezumlja u nasoj knjizevnosti? Treba samo zamisliti tu sliku ljudi nad bunarom, opijenih vlaznim, memljivim isparenjima nestvarnosti, spremnih da istu takvu nestvarnost reprodukuju, ljudi koji, kao u nekom kantorovskom pozoristu, samo masu rukama i ispustaju glasove da bi pokazali da su zivi, pa da postane jasno da nije rec o nekom dramaticnom sukobu, vec o drami zaledjenosti ljudi koji su uplaseni pred slikom razorene realnosti koja se polako pomalja, posle godina unistenja.

Republika br. 140 16-31. maj 1996.