Alternativa

Pritisci na Milosevica i Tudjmana

Predizborna scena u Bosni i Hercegovini

Realno je pretpostaviti da su dvojica predsednika pokusavala da nadju model kako da privremeno zadovolje zahteve medjunarodne zajednice, a da pri tom ostave mogucnosti za sprovodjenje svojih politickih ideja

Medjunarodna zajednica je krajem jula i pocetkom avgusta teziste nastojanja da sto bolje pripremi izbore u Bosni i Hercegovini pomerila ka Zagrebu i Beogradu, napustajuci pokusaje da na terenu, medju stanovnistvom, izdejstvuje odlucujuci preokret i uslove za pobedu demokratskih snaga. U sredistu tih nastojanja nasli su se hrvatski i srpski predsednici Franjo Tudjman i Slobodan Milosevic, od kojih se zahteva da omoguce sprovodjenje sporazuma postignutih u Dejtonu prosle godine.

Nakon izbora u Mostaru, na kojima su pobedu odnele vladajuce nacionalne stranke bosanskih Hrvata i Muslimana, postalo je jasno da biraci nisu spremni za bitnije promene i da ce svoje glasove, mozda i u vecoj meri nego na izborima odrzanim 1990. godine, davati nacionalnim strankama. Nacionalne stranke, opet, imaju svoje vidjenje buducnosti Bosne i Hercegovine, koja se krece od zahteva za cvrstom centralnom vlascu (Stranka demokratske akcije - SDA), do nastojanja Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) i Srpske demokratske stranke (SDS) da se delovi Bosne pripoje Hrvatskoj i Srbiji.

Prvi se na udaru "novog kursa" nasao hrvatski predsednik Tudjman, koji je pocetkom avgusta pozvan u Vasington na "ribanje" i od koga je zahtevano da utice na bosanske Hrvate kako bi u Mostaru sproveli sporazum iz Dejtona. Hrvatska strana je, naime, odbila da ucestvuje u izboru novog gradonacelnika jedinstvenog Mostara, smatrajuci da Muslimani zele da nametnu svoju dominaciju. U sustini, vladajuca HDZ u Mostaru i Bosni i Hercegovini ne zeli jedinstven Mostar i odlucna je da se bori za punu kontrolu zapadnog dela grada, koji sada pripada Hrvatima. Od Tudjmana je u Vasingtonu, takodje, trazeno da ukine Herceg Bosnu kao drzavnu tvorevinu, na sta je on pristao.

Problem Mostara je, nakon posete hrvatskog predsednika Vasingtonu, prividno resen tako sto su se dve strane dogovorile da gradonacelnik bude Hrvat. U Mostaru je 23. jula odrzana prva sednica Gradskog vijeca, na kojoj se nisu pojavili hrvatski predstavnici (njih 16). Predstavnici SDA i drugih stranaka koje su izasle na izbore u koaliciji sa tom partijom ipak su konstituisali Vijece, ali nisu imali potrebnu vecinu da izaberu gradonacelnika. Nakon pritiska iz Vasingtona dogovorena je nova sednica Vijeca, ali su, uprkos svemu, dve strane nastavile da se zestoko medjusobno optuzuju.

Milosevic i Tudjman

Sastavni deo zbivanja vezanih za Bosnu i Hercegovinu je, svakako, i iznenadni sastanak Tudjman-Milosevic, 7. avgusta u Atini. Dvojica predsednika su, sudeci bar prema fotografijama objavljenim u novinama, u opustenoj atmosferi razgovarali o normalizaciji odnosa izmedju Beograda i Zagreba. U prvim reagovanjima svetski mediji taj su susret ocenili kao veoma znacajan korak u uspostavljanju konacnog mira na podrucju bivse Jugoslavije, naglasavajuci stav iz zajednickog saopstenja Tudjmana i Milosevica da ce se Zagreb i Beograd uskoro priznati.

Verovatno je da su podsticaji za ovaj sastanak dosli od medjunarodne zajednice. Svet Milosevica i Tudjmana vidi kao gospodare rata i mira, kako u Bosni i Hercegovini, tako i na podrucju cele bivse Jugoslavije. Od njih, zato, nije trazeno da resavaju samo probleme medjusobnih odnosa, nego i da eliminisu mogucnost izbijanja novih sukoba sirih razmera. Oni su ti koji treba da omoguce uslove za demokratske izbore u Bosni i Hercegovini i da obuzdaju svoje dojucerasnje bespogovorne poslusnike u rukovodstvima bosanskih Srba i Hrvata.

Sastanak u Atini treba tumaciti i kao jos jedan znak da su predstavnici medjunarodne zajednice zaduzeni za Bosnu i Hercegovinu shvatili kako predstojeci izbori nece doneti nikakve ozbiljnije promene i kako ideja o skorom uspostavljanju demokratije u toj bivsoj jugoslovenskoj republici uz prevashodno oslanjanje na "unutrasnje snage" za sada ne moze da prodje.

To, prakticno, znaci da Milosevic i Tudjman ostaju glavne poluge u pokusaju da se resi bosanska kriza i da se pritisak na njih dvojicu, odnosno na Beograd i Zagreb, ubrzava kako se izbori priblizavaju. Od njih dvojice se ocekuje da obezbede sprovodjenje koncepta o Bosni i Hercegovini kao jedinstvenoj drzavi sastavljenoj od dva entiteta i da stvore prostor za jacanje buducih centralnih vlasti te drzave.

Zagreb i Beograd u slicnoj poziciji

Sastanak u Atini je, prema diplomatskim izvorima, pripreman u tajnosti tri nedelje, a inicijativu za njega je pokrenuo predsednik Milosevic. Cini se, medjutim, da ni Tudjman nije previse oklevao u prihvatanju te inicijative, iako bi, s obzirom na cinjenicu da su odnosi izmedju dve zemlje katastrofalno losi, valjalo ocekivati da svog protivnika pusti da jos gori na zeravici i da se, po mogucnosti, na njoj i ispece.

To, svakako, svedoci o neugodnosti polozaja u kojem se nasao i hrvatski predsednik, izlozen kritikama medjunarodne zajednice zbog odnosa prema Bosni i Hercegovini i sve losijeg polozaja Srba u Hrvatskoj. Hrvatskoj je pocetkom avgusta po prvi put zapreceno ostrijim merama ukoliko ne prinudi bosanske Hrvate da postuju sporazume iz Dejtona, a Tudjmanova pozicija u tom smislu postaje sve slicnija Milosevicevoj.

Tudjman i Milosevic su u Atini, svakako, razgovarali o Bosni, ali je malo verovatno da su raspravljali o tome kako da ucvrste centralne vlasti. Oni su i dalje prvi ljudi politika koje vladaju medju dva najveca i najjaca naroda na podrucju bivse Jugoslavije, a koje se zasnivaju na ideji o podeli tog podrucja. Realno je pretpostaviti da su dvojica predsednika pokusavala da nadju model kako da privremeno zadovolje zahteve medjunarodne zajednice, a da pri tom ostave mogucnosti za sprovodjenje svojih politickih ideja.

Dobitnici i gubitnici

Cini se da je sastanak u Atini, makar formalno, ipak vise dobila Hrvatska, nego Srbija i SR Jugoslavija. Pokazalo se, naime, da je jedino jos nereseno politicko pitanje koje opterecuje odnose izmedju dve zemlje Prevlaka. Milosevic je, prakticno, priznao da vise nema nikakvih sporova oko istocne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema, a zajednicko saopstenje izdato nakon razgovora pokazuje da Beograd trazi povratak srpskih izbeglica u Hrvatsku, ali da to nicim ostro ne uslovljava. Beogradu je, ocigledno, izuzetno stalo do povratka u medjunarodnu zajednicu. Normalizaciju odnosa sa Hrvatskom vidi kao jedan od uslova za to i spreman je i na ranije nezamislive ustupke.

Ostalo je nejasno sta su se dvojica predsednika dogovorila o buducnosti poluostrva Prevlaka, koje prema medjunarodno priznatim granicama pripada Hrvatskoj, a koje SR Jugoslavija trazi iz strateskih razloga. Mediji u Beogradu o tom delu dogovora nisu javili gotovo nista, a Tudjman je pozurio da kaze kako ustupanje Prevlake ne dolazi u obzir jer je to deo Hrvatske. Beograd Prevlaku zeli da razmeni za zaledje Dubrovnika, koje je pod kontrolom bosanskih Srba, a Zagreb to izbegava, smatrajuci da se ne moze "trgovati" bosanskom teritorijom.

Tudjman je tom izjavom, svakako, zeleo i da sugerise kako Hrvatska ne zeli da dira u suverenitet Bosne i Hercegovine. Pitanje je, medjutim, da li mu je vise stalo do toga, ili do kontrole ulaza u Boku kotorsku, jedini zaliv koji Jugoslavija poseduje.

Uprkos velikim ocekivanjima od najnovijeg koraka ka normalizaciji odnosa sa Zagrebom, Milosevic, kako stvari stoje, za uzvrat nece dobiti nista. Specijalni americki izaslanik za Balkan Dzon Kornblum je 9. avgusta, nakon sastanka sa predsednikom Srbije u Beogradu, rekao da Vasington ne namerava da normalizuje odnose sa Jugoslavijom sve dok mir u regionu "ne bude onakav kakav treba da bude".

On je precizirao da bez obnavljanja odnosa sa SAD Jugoslavija ne moze racunati na obnavljanje saradnje sa medjunarodnim finansijskim institucijama i naglasio da je sagovornicima u Beogradu i na Palama rekao da rukovodstvo RS mora da se obaveze da ce zaista saradjivati, da ce lokalni zvanicnici bosanskih Srba postovati obaveze i da Karadzic vise nece imati nikakav uticaj.

SDS kontrolise situaciju

Amerika, ocigledno, od bosanskih Srba trazi vise, a Kornblum nije bio spreman da precizno opisuje svaki od tih zahteva. Diplomatski izvori kazu da se oni odnose na slobodu kretanja stanovnistva u Bosni i Hercegovini, povratak izbeglica i fizicko uklanjanje lidera bosanskih Srba Radovana Karadzica sa Pala. Milosevic, prema Kornblumovoj izjavi, nije mogao da obeca izrucenje Karadzica, ali je obecao saradnju sa sudom u Hagu.

Bosanski Srbi, istovremeno, nastavljaju da pruzaju podrsku Karadzicu, a posmatraci u Banjaluci i drugim gradovima pod njihovom kontrolom kazu da bi eventualno izrucenje sudu u Hagu verovatno povecalo popularnost doskora neospornog lidera. Politicke prilike u Republici Srpskoj (RS) su i dalje takve da je pobeda vladajuce Srpske demokratske stranke gotovo potpuno izvesna.

Mediji u RS potpuno ignorisu sve stranke osim vladajuce, a mediji u Beogradu, koji podrzavaju socijaliste RS i koaliciju Savez za mir i progres, potpuno ignorisu SDS. Takav stav beogradskih medija, ocenjuju posmatraci, nece dovesti do zeljenog preokreta. Valja, takodje, ocekivati da ce Pale nastaviti da cine sve kako bi se sto veci broj biraca Srba prijavio u Brckom i kako bi taj grad ostao pod srpskom kontrolom.

Dragan Janjic

Republika br.145-146 1-31. avgust 1996.