Hocu pre svega da Vam zahvalim za postojanje ovakvog lista koji je glasilo razlicitih misljenja i predstavlja prostor u kojem razlike mogu da se izraze i zive zajedno. Zahvaljujem Vam takodje i na prilici koju ste mi ukazali objavljujuci moj tekst u jednom od prethodnih brojeva Vaseg lista. Najzad, cestitam Vam na novom ruhu.

Pitanje slobode i demokratije o kojem je bilo reci u mom prethodnom tekstu ( Republika, godina VIII, br. 140, 16-30. maj 1996, str. 5) me muci odavno, mogla bih reci od kad znam za sebe. Iako sam te reci cula i nacula tek kasnije u zivotu, imam dozivljaj da je moj zivot poceo sa pitanjem: kako opstati u prisustvu onog drugog? Buduci da nisam mogla da nadjem odgovor na ovo pitanje u kontradikcijama komunisticke ideologije, trazenje odgovora na ovo pitanje me je navelo da napustim svoju zemlju pre skoro 20 godina. Ali tek sad pocinje da mi biva jasno da nije dovoljno ziveti u jednom demokratskom drustvu (u kojem danas zivim) da bih se osecala slobodnom.

Pitanje demokratije i kako je ostvariti je vise nego aktuelno u danasnjoj (bivsoj) Jugoslaviji. Mislim da je danas svima jasno, cak i neprijateljima demokratije, da nastavak rata moze samo da dovede do potpunog unistenja svih onih koji jos zive na teritoriji (bivse) Jugoslavije. Ali je mnogo manje jasno kako trajno sacuvati (novo)nastali mir i na kojoj osnovi graditi novo drustvo. Problem demokratije i slobode u mojoj zemlji samo je ovo pitanje na licnom planu ucinilo gorucim i resenje ovog problema utoliko hitnijim. Zato Vam ponovo pisem ali ovog puta Vam se obracam licno jer je i moj angazman u ovom poduhvatu lican.

Otkad je rat poceo medju jugoslovenskim narodima, ne prestajem da se pitam sta ja kao pojedinac koji ne zivi u zemlji mogu da ucinim. U pocetku sam pokusala da razumem kako je do rata doslo, da sebi objasnim kako je tako nesto uopste bilo moguce u jednoj zemlji koja je 50 godina provela propagirajuci, izmedju ostalog, humanisticke ideje kao »sloboda pojedinca je uslov slobode za sve«. Ali uprkos svim objasnjenjima koja sam uspela da pronadjem, nisam bila zadovoljna.

Demokratija i sloboda su usko povezane. Rekla bih da je slobodan covek nuzno demokrata, ali se pitam da li je demokrata uvek slobodan. Ne znajuci kako da odgovorim na ovo pitanje, odlucila sam da Vam pisem i da Vam kazem sta mislim o danasnjoj situaciji kod nas.

Ja sam napustila svoju zemlju kao Jugoslovenka i to sam jos uvek. Ali prvo osecanje koje sam imala po objavi rata kod nas, bilo je sramota sto sam Jugoslovenka i sto pripadam jednom narodu koji je u stanju da pravi takve strahote protiv kojih se i sam borio u poslednjem svetskom ratu i cija je zrtva i sam bio. Sramota me je sto pripadam jednom narodu koji je 50 godina proklamovao slobodu i pretendovao da gradi drustvo na bazi humanistickih ideja komunizma, a danas je u stanju da bez ikakve grize savesti kolje svog soused, svog prijatelja, svog brat samo zato sto ovaj pripada jednoj drogue etnickoj grupi.

Ako je 50 godina komunizma, koji se predstavljao kao humanisticki, moglo da dovede do ovakve strahote i beznadja onda ili to nije bio humanizam sto ste nas Vi, nasi profesori, ucili u skoli ili smo ga svi mi (i ucitelji i ucenici) lose razumeli i primenili. Ono cega se pogotovo stidim kad pomislim na sav taj medjusobni pokolj u kojem se nalaze nasi narodi danas, je cinjenica da je to moguce, da to ne dotice svest i ne remeti savest onih koji to rade i onih koji u tome ucestvuju.

Gde smo pogresili? Jer negde je ucinjena greska. Medjutim, ne verujem vise u ono: »Teorija je ispravna, samo je pojedinci lose primenjuju«. Odstupanja od teorije su utkana u samu teoriju, cine njen deo, svakoj teoriji su imanentne njene protivrecnosti.

Sramota me je sto pripadam jednom narodu koji ume samo da ratuje i da se brani od neprijatelja, a cim se nadje u miru i ima slobodu da deluje drugacije, pocinje da razara, da rusi ono sto je dotad izgradio i da ubija svoju bracu. Sramota me je sto pripadam jednom narodu koji ume samo da kaze »ne« i kojem je vaznije da razara nego da gradi. Stidim se sto cinim deo naroda koji je imao slavnu proslost ali cija je sadasnjost krvava a buducnost mutna posto je taj narod danas postao koljac svoje sopstvene brace jer mu je mrznja potpuno pomutila razum. Ja vise ne cinim deo tog naroda koji vise voli da umre u bratskoj krvi, nego da zivi u miru.

Ja ne cinim deo tog naroda koji vise voli da ubije svog brata sa kojim je do juce ziveo u istoj kuci, u istoj ulici, isao u istu skolu jer je preko noci pocelo da mu smeta to sto je taj isti brat pripadnik druge nacionalne grupe, sto zove svoje svece drugim imenima i slavi ih po drugacijim obicajima. Ja vise ne pripadam onim Jugoslovenima kojima je vaznije da budu Srbi, Hrvati, Bosanci, Slovenci nego Jugosloveni.

Ja ne pripadam tom narodu koji se u poslednjem ratu borio protiv fasizma i protiv istrebljenja Jevreja, a danas mu ne smeta da se potpuno angazuje u borbi za isterivanje i istrebljenje jednog drugog bratskog naroda sa susedne teritorije. Ja ne pripadam narodu koji ne ume da govori i koji vise voli da ubije svog suseda nego da se s njim sporazume. Ja ne cinim deo naroda koji resava nesporazume puskom i pistoljem i kojem je vaznija njegova teritorija nego ljudski zivot.

Da li je demokratija moguca u takvim uslovima i ako jeste kako, na koji nacin? Za mene je demokratija, pre nego sto postane politicki sistem, prvo ljudski odnos i nacin zivota. Mislim da danasnja opozicija u zemlji nije dovoljno jaka zato sto ne nudi stvarnu alternativu postojecim odnosima u zemlji. Pre nego sto se pocne graditi demokratija kao politicka struktura, postoji li ona stvarno bar izmedju jednog dela ljudi, u jednoj drustvenoj grupi? Ako opozicija koja proklamuje demokratiju, sama nije u stanju da izgradi demokratski odnos medju svojim clanovima, onda mi se cini da nema nikakve nade da se ona izgradi na nivou celog drustva.

Demokratija se ne moze »nauciti«, to je nacin poimanja sveta, svog i onog u kojem se zivi i ona se »prenosi« odnosom, ona je, u tom smislu, vaspitni program. Zato se i ovde postavlja pitanje: »Da li su vaspitaci (dovoljno) vaspitani?« Ali da li se zna ko su danas vaspitaci novih generacija, odakle dolazi nova struja? Odavno je poznato da »nista ne nastaje iz nicega«. Koje struje danas postoje, koje tendencije? Kako »vaspitati« one koji ne misle »ispravno«, ko odlucuje o tome sta je ispravno i za koga?

Pitanja su vecno ista, i danas i onda kada ste se Vi, moji profesori, borili za izgradnju ove iste zemlje koja je danas postala rusevina i pliva u krvoprolicu generacije koju ste Vi vaspitavali. Pitanja su ista, samo se vremena menjaju. Pitanja su ista i vecna, samo su odgovori razliciti i u tome je sva dijalektika: sve je uvek isto i drukcije, to samo zavisi od momenta i ugla iz kojeg se gleda.

Ja ne poznajem odgovor na ova pitanja. Ali neko je rekao da je dobro postavljeno pitanje vec pola odgovora. Mozda samo treba naci pravo pitanje.

Nadam se, dragi profesore, da Vas otvorenost mog pisma nece spreciti da ga objavite.

S postovanjem, vasa bivsa studentkinja
Branislava Gonthier-Pesic

Zeneva, avgust 1996.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Republika & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]