Nekada perspektivni gradovi sa gigantima socijalisticke proizvodnje i sa po jednom ili dve fabrike, koje su bili nosioci razvoja grada i okoline, sada se ubrzano pretvaraju u uklete spavaonice iz kojih ljudi zele da sto pre pobegnu. Kragujevac, Nis, Uzice, Vranje, Cacak, vec, su gradovi u agoniji. U svakome od njih po 15 do 20 hiljada ljudi vise ne radi u svojim nekadasnjim fabrikama koje su propale zbog rata i dejstva sankcija. One su za ovih nekoliko godina bespovratno izgubile tehnolosku bitku i predstavljace samo izvor lazne nade za najveci broj radnika i njihovih siromasnih porodica.

Ali kako u provinciji, tako i u Beogradu odumiru radnicka naselja. To je slucaj sa Rakovicom, u kojoj su smestene nekada najznacajnije industrijske grane. Postoje fabrike u Rakovici ciji radnici nisu primili platu jos od marta. Ali postoje fabrike u kojima je proizvodnja skoro potpuno zamrla, ali plate stizu redovno. Jedna od takvih je i fabrika ciji je direktor nekada bio sadasnji predsednik Jugoslavije, Zoran Lilic.

Vecina radnika zivi u neljudskim i ponizavajucim uslovima. U Rakovici je vec cuven paviljon podignut pre nesto vise od cetrdeset godina, za radnike-samce. Sada tamo zive cele porodice, sa po pet clanova u jednoj sobi, manjoj od 15 kvadratnih metara. Deca koja sada imaju po 15-16 godina nikada nisu imala sopstvenu sobu niti kupatilo. Tuberkuloza, naruseno zdravlje, stid, prikrivanje siromastva, nervoza - to su okolnosti u kojima se tamo zivi. Gradonacelnik Beograda Nebojsa Covic obecao je da ce u tim paklenim paviljonima izgraditi nekoliko kupatila, ali je od tada proslo dve godine, a kupatila jos nema.

Nema grada ili radnickog naselja koje u poslednje vreme nije potresao veci strajk. Ali, oni su do sada bili neka vrsta pozara od slame. Posle svakog od njih sindikat i radnici bivali su slabiji i sve manje spremni da se ubuduce bolje pripreme i organizuju. Cini se da zajedno sa fabrikama izumiru i sindikati i smisao za radnicko organizovanje. Zapaza se zanimljiva pojava da u strajkovima, a pogotovo je to izrazeno u strajku kragujevackih oruzara, sindikat ne nastupa organizovano, vec njegovi celni ljudi nastupaju kao pojedinci. Simptomaticna je recenica jedne radnice tokom kragujevackog strajka: "nije nas na ulicu izveo sindikat, nego prazni stomaci", rekla je.

Strajkovi u Srbiji desavaju se u znaku uzbudjene gomile nesrecnika i ocajnika koji, nazalost, svojoj pobuni ne umeju da daju smisao i tok. Sindikati i stranke potpuno su pasivni, a ni sami strajkaci ne zele da im se iko mesa u pobunu. Svako se svakoga plasi, niko nikome ne veruje. Takvo stanje nosi sa sobom visestruke opasnosti, i ne zna se da li je veca ona kada se radnici tiho slome, ili kada bi razljucena gomila pocela da se valja ulicama. Averzija radnika u Srbiji prema bilo kakvoj organizaciji - sindikalnoj i politickoj postaje ozbiljna pojava i znak bolesti ciji su se pripadnici na smrt razboleli nemajuci poverenje ni u kakav lek.

Olivija Rusovac

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Republika & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]