Milan Milisic je pesnik koji nije ziveo svoj zivot kao da otplacuje kredit. No dug raspada svoje zemlje platio je zivotom. Glavom glavnicom. Ovde ce biti rec o Milisicu kao o decijem pesniku, bas tako, kao o decijem. Jer, ono sto je on pisao za decu bilo je za decu, ali u svakom slucaju, ne samo za decu.

(...)

Milisic je, posle uspesno zavrsenih studija na katedri za svetsku knjizevnost, otisao u London gde je proziveo nekoliko godina baveci se svim i svacim - od akviziterskih do bibliotekarskih poslova. Ono sto u njegovoj knjizevnoj biografiji treba posebno napomenuti - to je da on iz Engleske nije doneo ni jedan jedini redak, mada smo svi to ocekivali, s obzirom na njegovu erudiciju, njegovu okrenutost svetskim knjizevnim tokovima i njegovo sjajno poznavanje engleskog jezika i engleske kulture. Njegovo objasnjenje za to je bilo sasvim jednostavno: van svog jezika, tvrdio je on, nije imao razloga ni potrebe da pise. Ovo naglasavam zbog toga sto to smatram jednom od njegovih sustinskih stvaralackih crta: u Beogradu je pisao ekavski, po povratku u Dubrovnik ponovo je presao na ijekavicu, isao je tako daleko u tome da je i nova izdanja nekih svojih knjiga sam pretvarao u takozvanu zapadnu varijantu ne zato sto su to od njega zahtevali izdavaci, ili sto je on to iz ovog ili onog politickog razloga morao ciniti, nego prosto zbog toga sto on vise nije osecao svoje tekstove na onaj nacin, na koji je trebalo da ih oseca kako bi shvatio razlog njihovog postojanja. Mislim da je on bio jedan od onih ljudi koje nijedan teoreticar i jezikoslovac nije mogao ubediti u to da su srpski i hrvatski dva jezika, kao sto ga nije mogao ubediti ni u suprotno. Naime, on je mogao pisati samo jezikom svoje sredine, Dubrovnika, a njegove pesme u knjigama Vrt bez dobi i Zgrad najbolje su svedocanstvo o tome. S obzirom na tako bogatu kulturnu i knjizevnu tradiciju grada u kojem se rodio i u kojem je tragicno zavrsio svoj zivot u pedesetoj godini, grada ciju je proslost voleo bas onoliko koliko je prezirao njegovu sadasnjost, cini mi se da bi sam Milisic danas najzadovoljniji bio kada bi jezik na kojem je stvarao nazvali, prosto, dubrovackim jezikom. Ipak, Milisic je i z Engleske u svom intelektualnom prtljagu doneo jednu, za razumevanje njegovog rada na knjizevnosti za decu, veoma vrednu stvar. Bila je to Tolkinova knjiga Hobit, koja ce u nasoj sredini doziveti veliki uspeh.

(...)

Milisic je svoju Nastranu Vranu zamislio kao niz pesama iz zivota i rada nastrane vrane ali je u taj niz uneo i neke druge pesme za koje je smatrao da pripadaju istom zanru. Rukopis nije dakle bio delo u nastajanju mada nije iskljuceno da bi mu se Milisic vracao da je kojom srecom ostao ziv posle prvog granatiranja Dubrovnika, u jesen 1991. godine. U podnaslovu knjige stoji Pjesme za djecu, sto na neki nacin odredjuje ovaj rukopis, usmerava ga ali, mozda, i sakriva. Ne zbog toga sto se Milisic plasio reakcija cenzure, mada je on jedan od onih retkih casnih pisaca naseg vremena koji je i te kako imao problema sa cenzurom i sudovima. Pisac ovih redova je i sam bio svedokom onih mucnih i muckih sudjenja, suspenzija sa posla (radio je tada kao dramaturg u pozoristu Marin Drzic) dugogodisnjeg zivota na belom hlebu (nazivali su to: godinu i po na dve godine uslovno) i svih drugih sikaniranja kroz koja je ovaj covek u zivotu prosao. No, tvrd je orah bio Milan Milisic, nastrana neka vrana i u Beogradu i u svom Dubrovniku, istom onom o kojem je ostavio najlepse redove u savremenoj poeziji, usudjujem se da kazem, jugoslovenskoj. Nastrana Vrana je pomalo i njegova biografija ispricana u kljucu poezije za decu, u kljucu satiricne, ironicne vizije savremenog sveta sa komunistickim predznakom, sveta u cijem je znaku Milisic proziveo svojih pedeset godina. To je knjiga malo o njemu malo o drugima, knjiga koja ce biti veliko zadovoljstvo za onaj malobrojni ali probrani krug Milisicevih poklonika.

(...)

Srpska knjizevna piramida

Da li su srpski pisci vernici, otpadnici, gresnici ili, prosto, kalkulanti? Koliko cemo vremena jos cekati da neko odgovori na to pitanje? Pesnici, nepriznati zakonodavci sveta, postali su, pobedom revolucije, sasvim priznati komesari zakonodavaca jednog orvelovskog sveta. Tako je u svim istocnim despotijama, pa i u ovoj nasoj, samoupravnoj i nesvrstanoj, stara klasicna lestvica umetnickih vrednosti bacena na djubriste istorije. Istoriji, kao takvoj, to, naravno, uopste nije tesko palo. Istorija sve podnosi, ona ima strpljenja, ali tesko onom narodu koji svoje generacije odgaja na partijskim, propagandnim materijalima koje proglasava lepom knjizevnoscu.

Evo, vec pola stoleca knjizevni sastavi o partiji, borbi i Titu obavezna su lektira nase dece otkako nauce prva slova. Posle rata rasli smo uz Copiceve, Minderoviceve, Vukosavljeviceve, Aleckovickine itd. stihove o Titu i partiji, o nepobedivoj armiji. I nasoj deci su punili glave tim istim stihovima.

Sudeci po sadasnjim programima skolske lektire i nasi unuci ce rasti sa tim i slicnim pesnicima. Pa sta je to sa nama? Da li smo mi poslednja oaza boljsevicke metak-fizike? Da smo okamenili nase osecanje lepog ili je prosto, u interesu politike da se jos dugo, dugo nista ne menja. Knjizevni komesari sa laskavim epitetom zivih klasika o knjizevnosti su brinuli samo onoliko koliko je to njihova isprazna sujeta trazila. Odgajili su svoje naslednike po meri svog netalenta i svojih znanja vecitih autodiktata. U humoristickim i erotskim listovima Jez i Cik, recimo, stasalo je vise akademika i nenadmasnih srpskih pera nego na Beogradskom univerzitetu. Verovatno je to najneobicnija pojava u istoriji kulture jednog naroda.

Sedeli su pesnici revolucije na partijskim kongresima, sada njihovi sledbenici igraju na svetosavskim balovima i naricu na godisnjicama kosovske tragedije. Potom ce opet, kad zatreba, sedeti na partijskim kongresima. Kako to sve mogu isti ljudi? Svi smo mi ljudi, pa i pesnici, kaze pisac.

U zemljama istocnog carstva jednakosti, sloge, bratstva i jedinstva dogodile su se velike promene. Sa manje ili vise srece i pameti te promene su zahvatile i oblast lepe knjizevnosti. Samo se kod nas, osim tekuceg uzasa, nista ne dogadja. Kad je o knjizevnosti rec i dalje traju zbrka i nered koje su pre pola veka uspostavile one iste piscine sto su iz svojih luksuznih vila propovedale nepotkupljivi partizanski moral. Te su, po svojim knjigama, sto su ih stvarali uz nevidjene privilegije po banjama i letovalistima, nemilice streljali svoje knjizevne likove, vojnike svoje partije, zbog sitnih prestupa kao sto je, recimo, kradja crvenog sala. To je valjda, bio poziv za licnu i kolektivnu katarzu.

Oni bi jos uvek hteli, silom ili milom, da se na njihovim knjigama vaspitavaju nasa deca. Oni koji su nekad harali po tudjim vilama i diplomatskim magazinima i dalje drze cvrsto svoju knjizevnu piramidu neokrnjenom. Oni i njihovi naslednici nece dozvoliti revalorizaciju srpske knjizevne scene po cenu zivota.

Ono sto nije u njihovom interesu - nije u interesu srpske knjizevnosti. I zato neko, recimo, kao, M. Aleckovic, postaje vecan i nezaobilazan. Izbacite li njene knjige iz obavezne lektire, moracete izbaciti i Sutjesku D. Kostica, izbacite li Kostica za njim ce poleteti Velika deca A. Isakovica, pa Daleko je sunce Dobrice Cosica, pa Istinite legende J. Popovica, pa Lalic, pa Copic i tako u nedogled. Ako ima vecnosti ime joj je Tito, kaze pesnik. Ali vecnost nije samo TO, vecnost je i sve ono sto je iza druga TO-ga ostalo, pa i knjizevnosti. Jer, kakva je to piramida koja nije vecna!?

I sta cemo onda sa onim silnim doktorima i profesorima koji su najbolje godine svog zivota ugradili u tu piramidu, dovijajuci se da dokazu da je prazno puno, a da je puno prazno. Da nije njih mi sad ne bismo imali Tolstoja iz Velike Drenove, Dostojevskog iz Andrijevice, Babelja i Piljnjaka u jednom geniju sa visom partijskom skolom iz Jagodine. Za svakog znalca teskog i nezahvalnog knjizevnog zanata, svi su oni samo obicni autodidakti bas kao ona kreatura iz Kamijeve Kuge. Setimo se samo kako su u njihovim knjigama uce i nesvrseni studenti paradigma najvisih intelektualnih stremljenja.

U ime prezira svega sto je gradjansko dosli su i osvojili sva materijalna dobra tog istog gradjanskog sveta. A onda im je postalo toliko lepo na dusi da su pozeleli da stvaraju, da se bave lepotom. Onda su izmislili i nagrade, priznanja, pocasti i to u tolikoj meri da bi ih se postidela i Domanoviceva Stradija. Nije nikakav greh sto covek, pa bio on slavni general, poljoprivredni tehnicar, ugledni politicar sa diplomom iz Kumrovca i sl., gaji u sebi nadu da ce napisati jedinstvenu i neponovljivu knjigu ili pesmu, ali je neoprostiv greh jedne sredine, jedne kulture kad se po principu politicke vernosti sve i svasta proglasava vrhunskom literaturom.

Fenomen nasledne krivice bio je tema mnogih umetnickih i filozofskih dela od antickih vremena. U sustini taj fenomen se uvek svodio na to da potvrdi nuznost kontinuiteta etickih principa u porodici, polisu-drzavi, narodu. Nesposobnost jednog naroda da uspostavi eticke, pa samim tim i esteticke principe govori samo o izgubljenoj perspektivi i tmurnoj buducnosti jednog sveta u kojem posle svega sto ga je snaslo nema ni truna kajanja. A da i ne govorim o jednom ozbiljnom osvrtu na dosadasnji i jos uvek vazeci sistem vrednosti. Lako je bilo Heraklu u Augijevim stalama, ono sto ceka nas ovde, ili neke buduce generacije, mnogo ce biti teze. Laz je progresivna bolest, kada obuzme pojedinca onda to ponekad moze biti i komicno, medjutim, kada zahvati jedno drustvo pa i njegovu knjizevnost, koja je oduvek bila sinonim najvisih, gotovo bozanskih istina, onda to nije nista drugo nego tragedija koja tece u nedogled.

Nevolje s ocem

Otac je bio mrtav godinu dana - napisao je jedan ugledni mlad pisac, u petoj deceniji zivota. To je bila prva recenica njegove pripovesti u cuvenoj beogradskoj knjizevnoj publikaciji. Mladi pisac je, ako citamo kako je napisano, hteo da kaze da je otac bio mrtav godinu dana i da vise nije mrtav, posto je godinu dana proslo. Medjutim, iz njegovih sledecih recenica se jasno vidi da otac nije oziveo i da je otac i dalje mrtav, tj. da je i dalje bio mrtav mada je godinu dana proslo. Sta je to pisac hteo da kaze? (Moram napomenuti da mi nije poznato pripada li ugledni mlad pisac, u petoj deceniji zivota, postmodernistima ili stvarnosnima i nije li bravura sa ocem biti-nebiti samo jedna od mnogih klopki za citaoce.) Elem, posto pisac ocigledno nije hteo da kaze u prvoj recenici svoje price da je otac bio mrtav godinu dana pa da vise nije mrtav, pomislicete da je takvu gresku mogao izbeci da je napisao: Otac je mrtav godinu dana. Avaj, tu se postavlja pitanje, kako uopste, glagol jeste moze stajati uz nesto sto po svojoj prirodi nije. Mrtav covek, zapravo, nije. Sta je dakle mladi, ugledni mucenik pera i papira, mozda postmodernista, a mozda i nije u petoj deceniji zivota, mogao napisati kako bi najpreciznije izrazio svoju viziju? Ako je to, uopste, neka vizija? Najprostije resenje bilo bi da je zazmurio i napisao: Otac nije vec godinu dana. No, svi znamo da je otac otac i kad je ziv i kad je mrtav. Ocinstvo, kao sto znamo, ne prestaje sa umiranjem, pa ni recenica: Mrtav otac, nije godinu dana - ne bi bila neko sretno resenje. Da je pisac hteo da napise: Otac je bio ziv pre godinu dana - stvar bi bila donekle u redu, sto se tice ocevog postojanja-nepostojanja, ali tako bi prica pocinjala godinu dana ranije. I tesko da bi to socinjenije moglo ispasti krace od kratkog romana. Kako upokojiti oca-vampira odavno je mucilo mlade pisce? Ali mladost cesto nije svesna svih opasnosti koje vrebaju iz neoprezno srocenih recenica. Dakle, otac je trebalo da bude-nebude, da je od tog njegovog prelaska u nistavilo proslo godinu dana i da i dalje ostane piscev otac. Da je pisac prosto napisao: Otac je umro pre godinu dana - mozda bi sve proslo bez problema, no sta ako je mladi pisac namerno odbacio glagol umreti kao glagolsku radnju koju iz dubine duse ne priznaje za radnju. Kakva je to radnja i kakvi su tu rezultati? I sta ako je mladi pisac sa onim bio mrtav godinu dana hteo da kaze nesto drugo od umro pre godinu dana? Mozda i nije hteo da naglasi i odredi vreme smrti vec period od oceve smrti do pocetka pripovetke, tj. njegovih sopstvenih muka. Da je pisac napisao onako najkonvencionalnije: Posmrtni ostaci oca su pod zemljom godinu dana - mozda bi to bilo resenje. Da, ali se opet javlja crv sumnje koji nas pita: zar nije tacnije postzivotni ostaci? Da je, pak, stavio postzivotni ostaci bio bi prvi koji je tako nesto napisao a to je i za jednog postmortalistu, pardon, postmodernistu isuvise veliki rizik, a o stvarnosnom da i ne govorimo. Uostalom, ako je pod zemljom godinu dana to jos ne mora da znaci da je i umro pre godinu dana. Tehnika dubokog zamrzavanja daleko je odmakla, to postmodernisti najbolje znaju. Da je mladi pisac stavio na hartiju i ono otrcano sto svako zna da napise: Otac je bio u grobu godinu dana - naravno da niko ne bi ocekivao da pisac odmah kaze gde je otac pre toga bio i sta je radio. Medjutim, sasvim je normalno da se radoznali citalac zapita moze li neko biti u grobu, a ako, pak, prihvatimo i tu ludost, onda se odmah moramo zapitati: ako je bio godinu dana u grobu gde je bio posle godinu dana. Naravno da mesto privremenog boravka moze biti i grob, mada su dobre grobnice, onakve kakve se prave u nasoj bogatoj Sumadiji, mnogo udobnija boravista od skromnih dvosobnih stanova, u zivotu, pa i u literaturi to se veoma retko dogadja. Pisac u ovom slucaju nije Isus a otac nije Lazar. No, moramo razumeti mladog pisca, on je nekako morao zapoceti svoju pricu i kao sto svaki sin mora poceti od oca i on je poceo, ali je poceo od ocevog kraja smatrajuci to svojim dobrim pocetkom i suocio se sa nepremostivom teskocom: kako izraziti nepostojanje. Mladi pisac je kao ambiciozan covek prosto zeleo da sahrani oca kako bi imao dobar povod za sopstveni pocetak i buduci da je uspesno dokrajcio jednu sudbinu, sudbinu svog tvorca, u prvoj recenici nije se osvrtao. Sahranio je oca ali lose i citava prica je postala neuverljiva, kao prica hvalisavog vojnika iz one dobre anticke tragedije.

Iz: Predrag Cudic, Saveti mladom piscu ili knjizevna pocetnica, "Apatridi", Beograd 1996, str. 52, 53-54, 58-59, 176-182.