Dogodilo se to 5. oktobra 1991. godine.

Nakon 37 dana Jelena nam svedoci o tom danu u Dubrovniku, o ranom jutarnjem grcevitom zagrljaju u vratima balkona »kroz koja je ulazila neka crna tisina«, dok su granate padale preko njihovih glava u more i svaki put dolazile sve blize i blize kopnu. Ona, »njima namenjena« pala je u predvecerje, kad se obicno »na Mihajlu« oglasavaju vecernja zvona.

A mi u Beogradu, u Pionirskom parku na antiratnom protestu »Prekinimo mrznju da prestane rat«. Mirjana Karanovic i Rade Serbedzija po prvi put pevaju »Ja ne mogu protiv druga svog«, ni ne sluteci da neke cudne, nove guslarske pesme gradomrzitelja vec uveliko ruse Grad, koji je bio stolecima dom najlepse poezije zajednickog nam najviseg civilizacijskog uzleta; tog dana ubijaju nase pesnike, nase drugove, nase detinjstvo.

Potpisuje se peticija za Dubrovnik. Pet profesora istorije i vise od hiljadu studenata Filozofskog fakulteta u Beogradu, zahtevaju da se Dubrovnik - deblokira.

Niko ni ne sluti da su novokomponovani pesnici (usput i politicari, i intelektualci, a akademike da i ne spominjemo) nasa strasna zbilja; da ce tog dana nastaviti u Vukovaru zapocetu satansku igru rusenja upravo gradova simbola; a zatim i svega drugog.

Na CNN-u: diplomati setaju Stradunom i tvrde da Dubrovnik nije bombardovan; oni ne znaju da je za nas Dubrovnik i ono izvan i iznad zidina - tu zivi nasa mladost, roditelji, prijatelji, uspomene.

I do tog predvecerja tu je ziveo i Pesnik i za sve nas podjednako najdrazi drug iz »osmog ce« dubrovacke gimnazije, simbolicne generacije iz 1941.

Gledam tog dana, nekoliko sati pre tog mrtvog casa, u Parku suzno oko Ranka Bugarskog, a niko ni ne sluti da ce suzne oci za Dubrovnikom uskoro proplakati nad sudbinom vlastitih gradova. Niko ne sluti da se priprema jos strasnija smrt nad Sarajevom.

A danas, nakon pet godina lista gradova je zloslutno duga, a nesreca tako velika da je zlocinci, ali i zrtve i mirovni posrednici potiskuju u zaborav, ne bi li pokrenuli zivot, posle planirane »Petoljetke destrukcije«.

Pitamo se da li se danas jos uvek neko seca onih koji su tada hteli i trazili mir; koji su znali da treba sacuvati visevekovnu i viseslojevitu memoriju i gradova i prijatelja i vlastitog detinjstva.

Brze pruge i evropolisi nece nam u Trecem Milenijumu dati ono civilizacijsko mesto, koje smo morali sacuvati u memoriji urbane Evrope.

A Dubrovcani ni danas ne znaju ni za proteste Beogradjana, ni za peticije, ni za pohode u Generalstab, gde smo pokusavali da ih ubedimo u zloslutnost njegove blokade. O mogucnosti rusenja nismo ni pomisljali! Upozoravali smo ih da je smrt naseg grada i klopka njihove vlastite sudbine. Pitali smo generale da li znaju, oni i njihovi novi pesnici, da su sela Konavala i Dubrovackog Primorja jos za Nevesinjske Bune, pruzila utociste u zbegu hiljadama porodica iz Popovog Polja, Bilece, Stare Crne Gore. Brojna kumstva i prijateljstva prenosila su se s generacije na generaciju. U proslom ratu u Dubrovniku se nije skupljala samo pomoc za ratnike antifasiste; Dubrovcani su prenosili narodu Popovog Polja i sol i »modru galicu« za stoku i obradu vinograda.

Dolazeci u Beograd i mi Dubrovcani bili smo puni poleta u novom i drugacijem gradu, okruzeni mnogim licima, koja su preko leta bila i lica naseg grada. Cudna energija »otvorenosti« oba grada, divne nove spoznaje i ucenje, ucinili su da se hladnoca, besparica, gazdarice ni ne primete.

Da li ce nasa deca, nova deca upoznati na isti nacin svoje gradove, voleti svoje Hamlete i Ofelije na Lovrijencu i Petrunjele na Placi; ili ce im vile biti crvenokose, dugonokte pevaljke agitpropovke sa TV-ekrana?

Kako cemo obnoviti ono sto je smrvljeno u trenu jedne ratne petoljetke, a zidano vekovima od najboljih izdanaka i pesnika mnogih generacija?

Kamiondzija i kum mu, novokomponovani guslar veruju da je Grad - kuga. Gradove su rusili a kuga je ostala i u nevinim dusama. Oni sada zidaju svoje gradove-geta; nasli su svoje arhitekte! Da li ce naci i gradjane za takve gradove? Nadamo se da nece, jer nas ima jos dosta koji se secamo gradova naseg detinjstva i mladosti. A ima i neke nove cudne dece, za koju nase uspomene nece biti dovoljno siroke, dovoljno otvorene.

U februaru te iste 1991, kad sam dosla da sahranim oca, moj drug Pesnik dao mi je (i nikad do tada i tako crno simbolicno) svoju isaranu i na marginama licnim zapisom ispisanu autobiografsku knjigu Aleksandra Zinovjeva Polet nase mladosti. Neka mi je oprosteno sto sam prekrsila obecanje da je necu nikom davati. Pesnik je zapisao:

covek: 	Citavo moje detinjstvo proteklo
	je u uslovima kada su ljudi
	dokrajcivali sve ono najbolje
	iz proslosti i sticali sve
	najgore iz buducnosti.

djavo: 	Eto, pa sad probaj da mimoidjes
	dijalektiku! Na izgled, za sve
	ljude je detinjstvo - detinjstvo.
	A ovde!...

Sonja Prodanovic