Strategija privida kao okosnica ekonomske politike

Ljubomir Madzar

Mnogo toga sto se u sluzbenim krugovima i u javnim nastupima drzavnih ekonomista istice kao veliki ucinak i vanstandardni domet ekonomske politike predstavlja, s jedne strane, deo poznate propagandne manipulacije, a s druge puki privid u koji pokadsto veruju i sami analiticari. To sto se uz mnostvo drugih opsena lansiraju i one koje se odnose na privredu dovoljno je opasno samo po sebi. Opasnije je, medjutim, to sto u zamku tih ruzicastih refleksija privredne stvarnosti padaju i sami njihovi tvorci. Samoobmana tesko da igde moze doneti valjan rezultat. Na podrucju ekonomske politike to je tacnije nego u bilo kojoj drugoj oblasti zivota.

Koreni privida su duboki i visestruki. Najpre, dogodila se hiperinflaciona katastrofa 1992. i 1993. godine. Provalija u koju je tom prilikom ekonomska politika gurnula jugoslovensku privredu nasla se izvan najcrnjih ocekivanja i bila toliko duboka da je sve ono sto je doslo posle te katastrofe moralo da izgleda kao pravi blagoslov. Kada je januara 1994. privredi, koja je bila bacena u primitivnu trampu, ponovo vracen - kakav takav, ali za neko vreme ipak upotrebljiv - novac, doslo je do normalizacije koja je u odnosu na prethodni sunovrat morala delovati kao ponovno rodjenje. Od te nagle promene zvanicna politika zivi i dan-danas, svesno potiskujuci cinjenicu da je sama odgovorna za nesrecu koja je omogucila toliko dopadljiv kontrast.

Drugo, povecanja proizvodnje, realnih dohodaka, potrosnje i drugih konjunkturnih pokazatelja predstavljaju kratkorocne i efemerne uzlete oko jednog strmo opadajuceg dugorocnog trenda. Proizvodni potencijal jugoslovenske privrede ubrzano se smanjuje i naocigled topi. Bruto investicije danas dostizu otprilike jednu trecinu amortizacije, a prema novijim procenama gubici se penju i do jedne petine drustvenog proizvoda. To su dva nezavisna nacina smanjenja ekonomskog potencijala i bogatstva naroda, a njima se ne iscrpljuju svi mehanizmi sveopsteg drustvenog siromasenja. Objektivna analiza i razumna ekonomska politika ne smeju sebi dozvoliti ni tracak samozadovoljstva u situaciji u kojoj se, ocito privremena, povecanja proizvodnje ostvaruju uz alarmantno opadanje privrednih kapaciteta, a jedino uz - bice opet privremena - povecanja stepena njihovog koriscenja.

Trece, cak i takva, trajno neodrziva i sasvim efemerna, povecanja ostvaruju se po cenu neminovnih vecih gubitaka u ne tako dalekoj buducnosti. Cena se javlja u obliku ubrzanog iscrpljivanja ionako istanjenih rezervi, kao i u vidu kratkovidog i nesmotrenog monetarnog dopingovanja privrede. Sama priroda ekonomskog sistema - kasnjenja u reagovanju privrednih subjekata, inercija u kretanju privrednih agregata i tromost u prilagodjavanju cena - omogucava da se upumpavanjem vecih kolicina novca ostvare privremena povecanja proizvodnje ili nakratko izbegnu njena smanjenja koja inace neizbezno pristizu kao svojevrsni racuni za greske napravljene u proslosti. No, kazna za ovu nesmotrenost stize vec nakon par meseci u vidu opadanja proizvodnje i razornog razbuktavanja inflacije. Iz prirode prvih dveju odrednica privida jasno proizlazi da su one na nasoj privrednoj pozornici dosle do punog izrazaja. Sada je, medjutim, u punom jeku treci mehanizam stvaranja privida: u privredu se ubacuju velike kolicine novca, novcana masa opet skokovito raste, time se ublazava agonija privrede koja se vec poodavno gusi u ubitacnoj likvidnosti, ali ce, kako predvidjaju i ekonomski instituti, racuni biti ispostavljeni vec krajem godine. To ce se, dakako, dogoditi u formi ponovnog, verovatno znatno silovitijeg nego ikad u sadasnjoj posthiperinflacionoj eri, zahuktavanju inflacije.

Ishodista jugoslovenskog privrednog sunovrata

U mnostvu uzroka aktuelnog privrednog posrtanja - uzroka koji se daju hijerarhijski urediti tako da se pojedine njihove skupine javljaju kao posledice jednih i u isto vreme kao odrednice drugih uzroka - valja posebno istaci gubitak kredibiliteta, raspad zemlje, zilavo opstajanje starog institucionalnog poretka i destruktivnu ekonomsku politiku koja vec godinama gomila i uvecava teskoce tako sto oportunisticki ublazava i zataskava tekuce boljke po cenu stvaranja jos vecih nevolja u bliskoj buducnosti.

Kredibilitet je unisten vec prilikom odbijanja drzave da, makar i delimicno, servisira staru deviznu stednju i tako pokaze volju da zastiti i vlasnike i finansijere, a ne samo zaposlene, nezaposlene, penzionere i socijalno ugrozene grupe. Posebno jak i tesko nadoknadiv dodatni udarac poverenju u banke i druge finansijske institucije, kao i drzavu koja iza njih stoji, zadat je kroz spektakularne manipulacije sa privatnim bankama zbog kojih su desetine hiljada lica ostale bez zivotnih ustedjevina. O tim manipulacijama i o ulozi koju je u njima igrala drzava iscrpno, uverljivo i kompetentno pisao je M. Dinkic. Banke danas zvrje prazne, a stedise ih obilaze na tri puskometa. U drustvu u kojem nema institucionalizovane finansijske stednje tesko se moze govoriti o pravoj investicionoj aktivnosti. Bez investicija ne samo da nema rasta, nego ni sanse da se odrzi postojeci kapacitet. Drustvo je osudjeno na dugotrajno siromasenje, neizbezno se spusta na pretcivilizacijske stupnjeve razvoja, ono srlja u neolit. To sto se oko tog opadajuceg trenda javljaju oscilacije koje, dakako, imaju i svoju uzlaznu fazu - puki je privid rasta koji uspesno (ali zakratko) opsenjuje javnost, a unekoliko zavodi i samu ekonomsku politiku.

Raspad zemlje je doneo nenadoknadiv gubitak trzista i izvora snabdevanja, gubitak mnogobrojnih tehnoloskih veza formiranih kroz prilicno duge, evolutivne procese i naglo zatvaranje privrede, koje je njenu efikasnost umanjilo kroz stvaranje monopolskih struktura. Raspad je veliki politicki udar na privredu, ali se i on, kako je nedavno u Republici uverljivo pokazao V. Goati, bez ikakvog dvoumljenja moze staviti na dusu politickom direktorijumu. Stari privredni sistem pokazao se kao neodrziv cak i u prethodnom, socijalistickom ambijentu u kojem je drustvenoj svojini i kolektivnom, na statusu zaposlenosti zasnovanom upravljanju bio osiguran gotovo neogranicen zakonski monopol. Sada, kada je taj monopol sticajem spoljnih okolnosti konacno razbijen, kolektivnosvojinski sistem je neuporedivo manje efikasan i nesravnjeno ugrozeniji. On nema ugradjene mehanizme za ocuvanje kapitala i, lisen prirodnog imuniteta, izvrgao se u sredstvo za kontinuirano osiromasenje zemlje. Nezasticen kapital, naglasena osetljivost na rast troskova i odrzavanje aranzmana u kojima zaposleni, uz krajnje nedelotvorna ogranicenja, sami sebi odredjuju plate - predvidivo izazivaju snazne troskovne inflacione pritiske, drasticno finansijsko iscrpljivanje privrede i posvemasnju nelikvidnost uz potkopavanje samih temelja pravnog poretka. Gore od svega, ona monetarnoj politici namece mucnu dilemu u kojoj ona mora da bira izmedju neumerenog stampanja novca uz razbuktavanje inflacije i koliko-toliko restriktivne emisione aktivnosti koja, usled nelikvidnosti i erodiranog obrtnog kapitala, preti da doslovno zaustavi sveukupni privredni proces. Ne treba trositi mnogo reci na dokazivanje tvrdnje o destruktivnoj ekonomskoj politici kao izvoru razornih udara na privredu u celini i, posebno, pojedine njene sektore (npr. poljoprivredu). Treba se samo setiti hiperinflacije i svega sto joj je prethodilo. Jednako je znakovita i cinjenica da je Jugoslavija jedina zemlja koja je u kratkom razdoblju od pet godina dozivela cak dve hiperinflacije.

Politika kao usud i kao izlaz

Ocigledno je da su svi krupni uzrocnici jugoslovenskog ekonomskog pada politicki determinisani. Izigravanje poverenja stedisa - ali i stranih poverilaca! - u najstriktnijem smislu stvar je politicke odluke. Politicki direktorijum je, i pored nekih nesumnjivih objektivnih uslovljenosti, izazvao raspad zemlje. Blokiranje svojinske transformacije i institucionalnog prilagodjavanja najneposrednija je posledica odgovarajuceg politickog opredeljenja. Haoticna ekonomska politika kuvana je, a kuva se jos uvek, u politickim laboratorijama. Privredna sadasnjost i privredna buducnost Jugoslavije, drukcije receno njena ekonomska sudbina, na krajnje neposredan, gotovo mehanicki nacin politicki je predodredjena.

Izlaz, ako ga ima, valja traziti u onoj sferi u kojoj je stvoren, a i dalje se reprodukuje, postojeci bezizlaz. Dolazeci izbori pokazace svoju drustvenu celishodnost samo ako rezultiraju dalekoseznim, globalnim i svakako ireverzibilnim politickim promenama. Zemlji je potreban novi politicki sklop - sa novim moralom, novim strateskim opredeljenjima, novom ideologijom i novim ljudima. Neopoziva politicka promena nasusna je potreba ovog drustva. No, koliko god ta potreba bila krupna i neodlozna, ogromne su prepreke u njenom podmirenju. U jugoslovenskom politickom procesu akteri su u krajnje neravnopravnom polozaju. Jedan od njih ima komandu nad privredom, finansijama, medijima, vojskom i policijom. Drugi nemaju nista. Da apsurd bude veci, cini se da je cak i medjunarodna podrska okrenuta prema onom koji u rukama drzi sve monopole. Nece mozda biti preterano ako se kaze da u takvim uslovima nema naroda koji bi imao znatnije sanse da, makar i u daljoj buducnosti, ostvari preko potrebne politicke promene.

U medjuvremenu zemlja jede samu sebe izjedajuci kapital nasledjen iz proslosti. To zapanjujuce topljenje bogatstva naroda odvija se u reziji vladajuceg rezima. Mnogo toga sto se nenadoknadivo trosi rezim usmerava na razne vidove konsolidovanja svoje moci i produzavanja svoje vladavine. Sve dok ima sta da se trosi, tj. sve dok traje proces osiromasenja, vladajuca garnitura imace tesko nadoknadivu prednost u odnosu na svoje konkurente. Stoga postoji opasnost da ostane na vlasti sve dok ne potrosi i poslednji ostatak onoga sto je nasledjeno iz proslosti.

Pozitivna crta ovog sumornog scenarija jeste rastuce osvescenje prvo strucne a potom i sire javnosti u vezi sa propascu koja se odvija pred nasim ocima. Takvo osvescenje je istovremeno i velika sansa za demokratsku, odgovornu i moralno preporodjenu Jugoslaviju. Naredni izbori deo su te sanse, tracak nade u pecalnom dekoru skoro beznadezne svakodnevice.