U Beogradu se nedavno dogodio - ko zna koji u nizu - raspad sistema gradskog saobracaja koji ide na struju. Satima su kabasti (ruski) trolejbusi stajali kao nasukani kitovi, a (ceski) tramvaji su bespomocno preprecavali ionako zagusene raskrsnice. Haos u samom centru grada bio je potpun. Nista novo, kako rekoh, osim jedne stvari: iz nekih razloga, prirodno-spontanih ili »spontano organizovanih«, pogodjenom gradjanstvu je ovoga puta bilo potrebno neko objasnjenje. I nasli su ga: u vozilima koja su ocajno cekala da se pokrenu, kao i u masi koja je po stanicama promatrala horizont u iscekivanju bilo cega u sta bi se ukrcala, misteriozno su se pojavili samani, ljudi upuceni u mracne sile koje upravljaju svetom. Oni smesta prosvetlise neuke sugradjane: »Znate, NIJE OVO SLUCAJNO. Sada ce izbori, pa opozicija pravi haos, da ljudi ne glasaju za OVE, nego za NJIH, SVOJIM OCIMA sam video kamion opozicije kako ide gradom i sece (!) trolejbusima zice«.

Ako - mi koji gajimo odredjene sumnje u ideju da je nas zivot igracka dalekih, zlih sila - savladamo prvu reakciju gneva, gadjenja i ponizenja sto se, osim sto cekamo prevoz koji nece doci, jos i prinudno druzimo sa ovakvim mudracima, otvara nam se prostor razmisljanja o fenomenu koji lezi u pozadini. To je ona vec opevana mastovitost »naseg naroda«. Mozdane vijuge jedne pesnicke nacije nisu prilagodjene razmisljanju; kruta logika racionalnosti za njih je poput jarma ili oklopa koji treba sto pre smaknuti. Ta logika bi nalagala jedan sled zakljucivanja, recimo: a) javni prevoz postoji zato da bi radio; b) ako tako cesto ne radi, znaci da njime upravljaju oni koji to ne umeju; c) ako je meni vazno da se mogu prevesti, u interesu mi je da javnim prevozom upravljaju sposobniji; d) ja kao birac mogu da odlucim ko ce postavljati upravljace javnog prevoza; e) na sledecim izborima glasacu za neke druge, jer su se ovi vec pokazali kao losi. Mogucna je i sasvim prosta deduktivna precica: pod »ovima« ne valja, necu glasati za njih! Ali NE, narodna masta se, uz malu pomoc sa strane, izliva preko i izvan tih uskih logickih okvira, ona ne moze sebe da natera da napravi taj pravolinijski korak. Zato pronalazi puteljke, odvojke i rukavce, koji ce je odvesti na neku drugu stranu, na neki otvoreni i neomedjeni prostor, gde ce moci slobodno da se razmase, uradjajuci uvek novim, sve fantasticnijim plodovima.

No, podozrevamo da osvestana kolektivna mastovitost ne bi bila tako zivahna da je ne podupire jos nesto: posredi je ljudska sklonost ka skidanju odgovornosti sa sebe samog. Ta sklonost kao da je u nasim krajevima i nasim vremenima nasla svoje rajsko utociste; narasla je do takvih razmera da ce ljudi-gradjani-biraci, cini se, radije izabrati da izgladne i smrznu se do smrti, ako neko uspe da ih ubedi da je tako htela »visa sila« - nego da prezive, ali svojom zaslugom.

Posto su jos jedni izbori neposredno pred nama, mozda nije na odmet razmisljati o tim blokovima u svesti koji onemogucavaju logicno razmisljanje. I upravo bi zbog njih bilo izuzetno vazno - mozda zahvaljujuci opet nekoj, ovog puta »svetloj« kosmickoj sili? - da se dogodi »cudo«: da nekim neobicnim sticajem okolnosti oni koji su na vlasti ne postignu jos jednu zamasnu pobedu. Mozda bi takav neobjasnjiv i neocekivan preokret bio razumljiviji mastovitom narodu, i napravio makar malu pukotinu u pomenutim blokovima. Zato, ma koliko nade bile slabacke, moramo raditi, svako koliko moze, na tome da nedokucivim silama i sami malo pripomognemo.

Ivana Spasic