(Matija Beckovic, »Ceracemo se jos«, Oktoih, Podgorica 1996)

Dok sam citao najnoviju poemu Matije Beckovica pitao sam se kako se ona moze uklopiti u onaj epski pesnicki svet koji nam je pesnik otkrio u svojoj trilogiji koju cine poeme Rece mi jedan coek, Medja Vuka Manitoga i Kuku i lele. Ili je, ucinilo mi se u jednom trenutku, po strukturi kazivanja ova poema bliza Kazi o Cminti. Magijom svog pesnickog iskaza, zasnovanog na rovackom dijalektu, Beckovic je u trilogiji stvorio svoj pesnicki svet koji je, u nasim tradicionalnim predstavama, najblizi epskom svetu nase usmene knjizevnosti ili, ako hocete, homerovskom svetu koji pesnik iskazuje ovim stihovima: »Bili smo Olimp i Kameni Presto/Izviiskra praha Dusanova,/Crna majka otaca Srbije,/Montenegro - gora lovorova,/Cim nijesmo to - ne znamo sta smo«.

Stvarajuci taj epski herojski svet, Beckovic ima izvesnu distancu iako, sledeci kolektivno znanje, tom svetu pridaje odrednicu zajednice u kojoj su svi odnosi unapred definisani, u kojem, jednom recju, vlada socijalna, eticka i psiholoska monolitnost i sigurnost i u kojoj, sto je najvaznije, odnosi prevagu neka vrsta mudrosti i zivotne stabilnosti. Kaza o Cminti, opet, stavlja citaoca pred izvesne zagonetke relativizujuci na taj nacin stamenost, logiku i stabilnost tog epskog sveta u koji prodiru mnogoznacnost mitskih predstava i polivalentnost znacenja fantasticnih elemenata. Poema Ceracemo se jos, po strukturi, nizanjem pesnickih segmenata u vidu posebnih pesnickih jedinica, podseca na Kazu o Cminti, ali u njoj nema naratora i nema one zagonetnosti u koju pesnik obavija svoju visesmislenu Kazu. U poemi Ceracemo se jos ukoliko i ima zagonetke, ona se prvenstveno odnosi na tacku gledista koja je, uslovno receno, pesnikova, dakle bez posredstva naratora cija je uloga u Kazi i te kako vazna. Naime, uloga naratora u Kazi je, izmedju ostalog, i u tome da kazivanje ucini viseslojnim a poruku relativizuje, ucinivsi lik Cminte dubljim. Ova poema - u kojoj se direktno cuje glas pesnika - svoju zagonetku nosi u izvesnoj nedoumici o etickom stavu, a pitanje je da li pesnik govori zaista u svoje ime ili dovodi u sumnju etiku i mudrost svog epskog, herojskog pesnickog sveta.

Ako se zbivanje u trilogiji odnosilo na proslost, sada se zbivanje prenosi u buducnost. Lajtmotiv poeme je glagol upotrebljen u buducem vremenu. Ceracemo se jos je i lajtmotiv, i poruka i osnovna ideja koju pesnik ni u kojem pogledu, i nikojim pesnickim sredstvom (ironija, podsmeh, sumnja) ne dovodi u pitanje niti ma na koji nacin relativizuje. Ceracemo se jos, kaze pesnik, »dok trepcemo«, »dok se mognemo dizati«, ceracemo se i bolje je da to otvoreno kazemo nego da obecamo suprotno a da nastavimo po svome; ceranje je nas zivot, nasa neminovnost, i ceranje je ono cime cemo se pozabaviti do kraja jer - »tako nam je sudjeno«. Ne damo nikome da se mesa u nase ceranje - to je nasa stvar, nasa sudbina i sva nasa mudrost. Ako bih trazio neki segment poeme u kojem je izrazena njena osnovna misao, ne bih morao mnogo da trazim; pesnik kao sto je Beckovic toliko vlada koncentracijom svog iskaza, da je u svakom stihu gotovo sadrzana ideja poeme. Ipak, evo primera: »Ceracemo se jos/Nema umira/Ne treba se s tim igrati/Mi smo mi/Oni su oni/Mi smo jedno/Oni su drugo/To je zakon/Ne moze tu nista ni Sveti Vasilije/Ni Sveti Arsenije/Ni stotinu Vasilija i Arsenija/Kako oni s nama/Tako mi s njima/Ko te pita zasto/Eto zato/Ovako se/Pa dok se nek se/Mre se odavno/Pa se opet zivi«.

Niko ne moze, niti, verujem, zeli da porekne magijsku moc Beckovicevog pesnickog govora; nazalost, bar ja nisam mogao da pronadjem ironicnu distancu prema ideji o neminovnosti »ceranja« kao iracionalnog poriva i mentalne osobine jednog naciona. Kao da je etika onog epskog sveta negde nepopravljivo napukla i svela se na resantiman, otpornost svakoj logici i nepristupacnost svakoj toleranciji. Tu naprslinu pesnik samo opisuje, ne cini nista da ukaze na njenu tragiku. Kao da je ceranje po svaku cenu i vrlina, i mudrost, i pozitivna odlika jednog mentaliteta. Da li je to poruka ove zbirke? U to, i pored ociglednosti, ne mogu da verujem. Ali, citam stihove: »Ako se ne moze ziveti/Moze se cerati« ili »Trebalo ne trebalo/Kao da mi ne znamo/Da je sve propalo« ili »Ne treba nas uciti/Kako da se ceramo/Ni cerati da se ceramo«.

Ili je zagonetka ove zbirke u samom znacenju kljucne reci? Naime, znaci li cerati se i to beskrajno nesto drugo nego vecito udarati glavom o zid bez obzira na logiku i realnost?

Nikolaj Timcenko