Nisam nikada verovao da je objektivno moguce izvrsiti u nasoj sredini radikalne, potpune i brze promene

Racionalno posmatrano, od prvih visestranackih izbora decembra 1990. do danas - nisu nikada bili bolji izgledi za promene u strukturi, organizaciji i radu drzave i drustvenih odnosa, nego danas, oktobra-novembra 1996. Pretpostavka je takodje da apsolutna ili relativna pobeda udruzene opozicije treba da donese ne samo apsolutnu ili relativnu promenu personala u vrhovima vlasti, nego i promene u drzavi. U stvarnosti, valja odmah reci da, nazalost, promena u drustvu, u drustvenim odnosima i naravima, nije ni do sada bilo, a promene u drzavi, ukoliko su pozitivne i konacne, treba po nama da proisteknu iz drustva, a ne samo posredstvom drzavne naredbodavne uloge.

Nisam nikada verovao da je objektivno moguce izvrsiti u nasoj sredini radikalne, potpune i brze promene.

Sada, na ovom suzenom prostoru Savezne Republike Jugoslavije vodi se od prvih dana 1990. godine borba za promene. Opozicione snage, medju kojima zauzimaju istaknut polozaj one koje su htele po svaku cenu »vracanje na predjasnje stanje« odnosno na 1941, zelele su promene uopsteno govoreci, a bile nesvesne kako se mogu te promene izvesti i s kojim snagama. Meni se cinilo da treba voditi racuna o sledecim ciniocima. Jedno su promene per se; drugo su ljudi u aparatu koji treba, postujuci slovo zakona, da izvode promene, i trece je drustvo. S druge strane, vladajuce snage stalno su menjale zakone, ali nisu nista menjale u postupanju. Svi zakoni posle 1990. godine su, tako reci, »bolji« nego sto su bili oni prethodni, pre 1990, ali to nisu zakoni koji su nama potrebni za konacne, radikalne i potpune promene. Te vladajuce snage se ne izjasnjavaju da su protivne promenama, ali nikada ne uzimaju te promene u svoja aktivna programska nastojanja. Ocigledno je da sadasnji rezim zeli da sacuva sto je moguce vise od elemenata iz starog sistema i starog drustva, jer ta struktura i to psiholosko podneblje treba da osiguraju sto duze vladanje.

Da se vratimo ciniocima koji treba da odlucuju o nasim promenama. Kako smo rekli, prvo pitanje je nova struktura zakonodavne izgradnje. Kada se pripremaju novi zakoni, ne valja pisati nove na osnovu starih; mora se naci, izvan nase sredine, ona zakonska ornamentika koja bi uvela zaista novo zakonodavstvo. Dakle, ne »bolji« zakoni, nego novi zakoni koji izgradjuju novi sistem, uvode konacne, potpune i radikalne promene, ili idu ka takvim promenama!

Mnogo teze pitanje od promene zakona, pisanje zakona jeste problem onih koji ih sprovode u delo. Kao sto je poznato, prethodni rezim je raspolagao brojnim aparatom, jednom razgranatom infrastrukturom. Taj je aparat, ocigledno, nesto smanjen, ali ono sto je ostalo i sto se mobilise razvija se u psihologiji ne-promena. Od aparata Savezne vlade pa do administracije poslednje opstine u ovoj zemlji, od skola do bolnica, od mocnih drustvenih preduzeca kojima rukuje »izvrsna vlast« (clanovi vlada) pa do milicijskih stanica, svi ti ljudi zive i rade u psihozi stagnacije drzavne infrastrukture.

Poslednje i najteze pitanje je pitanje drustva, drustva kao celine, ili drustva u kojem cemo osmatrati drustvene grupe. Iz iskustva mogao bih da kazem, bar sa dosadasnjim utiskom, da u nasem drustvu ne postoji opsti trend, niti ukorenjen, ka promenama sistema i promenama samih sebe. Tri su teska razloga koji se tome ocekivanju suprotstavljaju. S jedna strane, mi nismo u prethodnom rezimu imali nikada masovni pokret za promene cak i u okviru komunistickog sistema - kakav je slucaj Poljske ili Hrvatske u sedamdesetim godinama. Jedini masovni pokret u Srbiji bio je studentski pokret u 1968. ali je ocigledno pokrivao mlade na skolovanju. Drugi tezak razlog je u tome sto je nas prethodni rezim, pre 1990, nezavisno od represije nad izvesnim intelektualnim snagama, pojedincima, unapredjivao vec ranih sezdesetih godina ne samo standard stanovnistva nego i unapredjivao privrednu strukturu (mehanizacija poljoprivrede, razvoj moderne industrije i gradjevinska infrastruktura). Nase stanovnistvo, zbog koriscenja sukoba Istok-Zapad, zivelo je u iluzijama vecnog blagostanja, jer je vrlo znacajan segment drustva brzo i snazno unapredio svoj standard. Najzad, rat na nasim prostorima zaustavio je svako intelektualno kretanje kod ljudi, koje bi se osecalo kao potreba neminovnih promena, s obzirom da je stara zgrada dotrajalog rezima bila rusena. Cak bih rekao da su rat, i izvesni stavovi medjunarodne zajednice, stvarali jednu odbojnost gradjana prema neophodnim promenama, utoliko pre sto je vaskoliki svet, posebno zemlje u istocnoj i zapadnoj Evropi, pravio krupne korake u promenama, ocekivanim i neocekivanim.

Iz tog proizlazi da je vrlo tesko u nasim prilikama razviti jedan proces promena u drustvu - znacilo bi da se, maltene, suprotstavimo celom drustvu. Utoliko je potrebniji konsenzus izmedju onih koji vladaju i onih koji se nalaze u opoziciji. Valja odmah reci da su teskoce u pogledu promena maltene isto tako znacajne i na strani opozicionih snaga. Bez obzira sto se one verbalno zalazu za promene, jasno je, prema onome sto cine u svojim stranackim sredinama, da one nastavljaju metode i sire shvatanja starog rezima. I najteze: one se nisu nikada stavile pred zid upitnosti i rasprave - kada i kako?

Jedno od bitnih pitanja je bilo i ostalo da li mi mozemo da izazovemo promene radikalne, potpune i brze? Licno mislim da je to nemoguce u nasim uslovima, ali da bi se konsenzus mogao naciniti na programu: evolutivno, »parce po parce« i sa stalnim zastojima. Tokvil je bio u pravu kad je pisao da rdjava vlada, koja zeli delimicne promene, unapred je porazena. I dalje: da svaki nedemokratski poredak koji se menja biva pracen demokratskom revolucijom. Medjutim, teskoca je u tome sto Tokvil nije ziveo, radio i osmatrao komunisticki sistem, a ovaj sistem nije bio »svaki« nedemokratski poredak. To je neponovljiv poredak i nepredvidjen u istoriji, ako bismo tako mogli da kazemo. Zato za njegove ostatke treba naci potpuno nove metode i nove elemente.

Bitno je pre svega da svi zajedno uklonimo »visepartijski sistem« koji je blokiran jednopartijskom vladavinom. Nama je potreban opsti drustveni pluralizam. Pluralizam na politickom polju, u politickim strankama, u privredi, u vaspitanju, u zdravstvenom i sindikalnom organizovanju. I da zakljucim: potreban je uporedni rad na promeni zakona, na obucavanju novih kadrova i na sirokoj drustvenoj edukaciji drustva koje se tako tesko odvaja, i ono, od jednoumlja. Ne treba se zavaravati - kako su izvesne opozicione snage u 1990-oj bile sklone da veruju, da su u samom drustvu lako uklonjiva teska nasledja prethodnog revolucionarnog, jednopartijskog i policijskog rezima.

Desimir Tosic