Prvih dana protestnih setnji po gradu primetio sam kako se pomeraju zavese na nekim prozorima, ponegde neko i priviri. U prvi mah sam se ljutio sto nisu sa nama, na ulici. Ljutnju je potisnuo prezir drugih, a kurazenje vlastitog gesta. Naviru i pitanja na koja ne uspevam da nadjem zadovoljavajuci odgovor. Zasto neko izlazi na trgove, dok drugi to izbegavaju? Sta je posredi: stid, strah, ravnodusnost, sebicluk, hrabrost, patriotizam, gnev, bes?... Najduze me muci pitanje: zbog cega se mnogi drze kao uljezi ne samo u vlastitom domu (stanu), nego i u vlastitoj domovini (otadzbini)? Kao da nam je svejedno sta se u njoj zbiva i kako izgleda?