Broj 153-154.

1. - 31. decembar 1996.

Svet i mi
»Sedma sila« na kolenima

Gordana Logar

O slobodi stampe, parlamentarizmu, o ljudskim pravima - sto je sve zajedno zajednicki okvir u kojem se jasno vidi slika jednog drustva i uslova pod kojima zive srecni ili nesrecni ljudi, napisano je nebrojeno stranica u istoriji demokratije i moglo bi se pisati do beskraja. U ovdasnjim prilikama, dok protesti na ulici jos traju, u masovnim medijima je ugusena i najskromnija informacija. Tako se stvara novo poglavlje o iracionalnom razdoblju na kraju dvadesetog veka. Po tome, Srbija bi zauvek mogla da ostane u udzbenicima za sve one koji bi zeleli da svoj zivot posvete postenom novinarstvu.

Stavise, osim cinjenica koje svedoce o potezima vlasti - da se narod obasipa laznim vestima i uskracuje im svaka istina - rezim Slobodana Milosevica u ovom casu pruza i bezbroj anegdotskih primera o brutalnosti, ali i gluposti, o neznanju ili poltronskoj spremnosti ljudi iz vladajuce »elite« da, uskracivanjem informacija, izvrgnu ruglu sami sebe pred svakim civilizovanim covekom.

U istoriji slobode stampe ima bezbroj anegdota suprotnog tipa. Tu je, na primer, ona da je De Gol stvorio Mond, ali je od strane postavljenog glavnog urednika bio upozoren da ce on licno i nacin na koji vlada biti ciljna tacka kritike lista koji ce do danasnjih dana sacuvati oreol postenja. Ili druga, iz Izraela, kad iznerviran sad vec pokojni premijer Begin pita na sastanku vlade direktora RTV kako je mogucno da »sve mogu da naredim ministru odbrane ili policije, ali vi koga sam takodje licno postavio jedino ne slusate naredbe?«. Odgovor je bio kratak i zauvek ostao zabelezen kao anegdota: »Gospodine, to je taj mali korak koji odredjuje razliku izmedju diktature i demokratije«. Uprkos svemu, direktor RTV je, zbog javnosti, ostao na svom polozaju.

Ovi dani masovnih protesta sa neizvesnim zavrsetkom, vise nisu ni samo opozicioni, ni samo studentski, vec su prvi put u istoriji Srbije, a mozda i Balkana, oni iskonski pokreti »odozdo« (grass-roots, rekli bi Amerikanci).

Dok svi svetski mediji, ukljucujuci i francuske, slikom i recju svedoce o velikim protestima u Srbiji, jugoslovenski ambasador u Parizu protestuje u Kej d'Orseju protiv obracanja paznje na »minorne dogadjaje u Beogradu«. Uz vec poznati refren da se zvanicni Pariz osudom ponistavanja lokalnih izbora u Srbiji - gde je od 18 velikih gradova opozicija dobila 15 - mesa u unutrasnje stvari Jugoslavije! U dugackom nizu istih primera zasluzuje paznju i neprestano ponavljanje vesti na TV koja sebe smatra privatnom i slobodnom (BK) - »vise desetina hiljada studenata izaslo je na ulice... Burme!«. Upravo ovim recima vec dve nedelje strani elektronski mediji pocinju svoje udarne vesti, ali o Beogradu.

Ljudi koji ovde to slusaju i gledaju, a zatim izlaze na ulicu da bi se uverili u suprotno sve vise govore o iracionalnosti vlasti i gubljenju smisla za realnost. Da li je, medjutim, samo o tome rec. Puceva ima raznih, najvise ih je bilo vojnih, zatim onih slicnih Tjenanmenu, ali u Srbiji dve pune nedelje - i ko zna jos koliko - dogadja se civilizacijski puc - nasiljem nad informacijom. Neizvesno je da li ce se na tome i zavrsiti, ali je sigurno da vodja potcenjuje narod i da za razliku od Domanovicevog slepca zeli da sopstveno stanovnistvo ucini slepim posto ga je vec izgladneo, iscrpeo i, kako se posle 17. novembra vidi, hoce da ga »baci na kolena«. Zato, po svemu sudeci, nece biti dovoljno unistiti samo »sedmu silu«. Da li ce pribeci onoj koja unistava sve drugo danas nije izvesno, ali je sigurno da bi to vec bilo obavljeno da je na ulicama samo »sacica ljudi«, kako tvrde njegovi mediji koji, pokazalo se, u »sedmu silu« vise ne spadaju. Jedva da im ko veruje.

Broj 153-154.
1. - 31. decembar 1996.


© 1996. Republika & Yurope - Sva prava zadrzana
Posaljite nam vas komentar