Sa ekrana i iz novinskih stubaca podvig Milosa Obilica (nedavno mu je podignut i spomenik na Kosovu) i dalje deluje podsticajno, a Vuk Brankovic (ne) kao metafora seta, u skladu s potrebama dnevne politike, od licnosti do licnosti, ne zaobilazeci ni strance (Van den Bruce Brankovicu Vuce!).

Da li je Vuk Brankovic izdajnik?

Proslavu kosovske petstogodisnjice (1889) obelezio je jedan znacajan dogadjaj u srpskoj istoriografiji. Pred samu proslavu, Ilarion Ruvarac napisao je raspravu »O knezu Lazaru«, a Ljubomir Kovacevic o Vuku Brankovicu. Obojica su znalackom analizom izvora i primenom kriticnih nacela tadasnje istoriografije, nemilosrdno odbacili sve ono sto nije zajamceno dobro obavestenim izvorima bliskim proucavanom dogadjaju. Tako je predstava o Kosovskoj bici bila lisena mnogobrojnih zivopisnih pojedinosti, medju kojima je najznacajnija ona o izdaji Vuka Brankovica. Do uverenja da Vuk nije izdao na Kosovu obojica naucnika dosla su nezavisno jedan od drugog. Njihovi radovi ostali su, po misljenju Sime Cirkovica, najvredniji rezultat ovog jubileja, dok su kod savremenika, bucnih rodoljubaca i romanticara, medju istoricarima i ljubiteljima istorije nailazili na otpor i odbijanje. Jer, bilo je ljudi, vrlo glasnih i ubedjenih, koji su smatrali da se sumnjom u narodne tradicije podriva i slabi nacionalni duh. Jasa Tomic je, tako, smatrao narodnu poeziju verodostojnim istorijskim izvorom, pa je na sve strucne kritike odgovarao: »ubijte nekome njegovu proslost, pa ste mu ugrozili buducnost«.

U jubilarnoj 1989. godini Kosovska bitka - odnosno kosovska tematika najsire shvacena - ponovo je u zizi javnog interesovanja. Motiv izdaje, jedan od dva kljucna motiva kosovske legende, tu je ponovo aktualizovan. Knjizevno-istorijske analize - pre svih Jelke Redzep i Nenada Ljubinkovica - potvrdile su istrazivanja Ljubomira Kovacevica i Ilariona Ruvarca o Kosovskom boju i drzanju Vuka Brankovica. Objasnjavajuci logiku razvoja epskih legendi, Ljubinkovic iznosi i nove smele postavke o trajanju motiva izdaje: »Njegovo trajanje pothranjivali su odredjeni politicki i verski interesi. Povremeno se na njemu insistiralo vise i upornije - u vreme propagandae fide (propagande katolicke vere), potom kada je na politicku scenu stupio nesudjeni srpski despot i grof Djuradj II - Djordje Brankovic, ili nakon doseljavanja ogromnog broja Srba u austrijske pogranicne oblasti. Taj se greh mora uvek okajavati, ali se nikad ne moze okajati i dokajati. Prica o Vukovoj izdaji jednaka je onoj o Judinom izdajstvu Hrista« (Kosovska bitka u svome vremenu i u vidjenju potomaka ili logika razvoja epskih legendi o Kosovskom boju, Kosovo u pamcenju i stvaralastvu, Raskovnik, Beograd 1989, 152).

I svakako najzasluzniji savremeni istrazivac Kosovskog boja, Rade Mihaljcic, istice da je Vukova izdaja na Kosovu vremenom dobila vrednost »vanvremenskog pojma«, odnosno da je Vuk postao personifikacija ne samo kosovske nevere, vec i svih izdajnika sa naseg tla, tip izdajnika uopste. Doduse, autor dopusta mogucnost da je i cinjenica sto je Vuk Brankovic najistaknutija licnost koja je prezivela kosovsku pogibiju - nije se, znaci, opredelio za carstvo nebesko - mogla da bude izvor podozrenja.

Za razliku od njega, Momcilo Spremic kao da ponovo izvodi Vuka Brankovica na sud. »Uzimajuci u obzir« - kaze on - »celokupnu delatnost Vuka, ne bi se moglo reci da je bio bez predispozicije za izdaju. Konacno, sve sto je ovde izneto, ne na osnovu emotivnog narodnog predanja, vec iskljucivo na osnovu pouzdanih dokumenata, pokazuje da njegova izdaja na Kosovu nije bila nemoguca« (Kosovska bitka - problem izdaje, Kosovska bitka 1389. godine i njene posledice, Medjunarodni simpozijum, Himelstir 1989, Beograd 1991, 47).

U epskim narodnim pesmama Kosovskog ciklusa Vuk je izdao svog tasta, srpskog cara Lazara, i grobar je stare srpske drzave: »Bog ubio Vuka Brankovica,/on izdade tasta na Kosovu/I odvede dvanaest hiljada,/Pobratime, ljuta oklopnika«. »Zna« se jos da je bilo dvadeset pet hiljada pesaka, pa cak i to da je Vuk pomogao Turcima »da savlada srpskog car Lazara« (Vuk Brankovic i Kosovska bitka, Glas SANU CCCLXXVIII, Odeljenje istorijskih nauka 9, Beograd 1996, 85-106).

Zanemarujuci, ako ne i odbacujuci istrazivacke rezultate, i govori zvanicnika prilikom obelezavanja sest vekova Kosovskog boja polazili su, istice Mihaljcic, s retkim izuzecima, od izdaje Vuka Brankovica, kao stvarnog dogadjaja, a ne kao knjizevnog motiva. Ako je aktuelna politicka stvarnost nalagala isticanje takvih poucnih primera, a motiv izdaje bio je, nedvojbeno, najbolji negativni primer - hrabrio je narod tokom dugih vekova tudjinske vlasti da istraje i da borba nije beznadezna - na takve primere moglo se lako ukazati buduci da ih je bilo i oko Kosova.

Iduce godine, u oktobru, navrsice se seststo godina od smrti Vuka Brankovica. Zivot je okoncao - treba li to isticati? - kao suzanj u turskoj tamnici. Vuk je pao u sultanove ruke tek posto je skrsen njegov otpor; izgubio je, ubrzo, svu zemlju (koju je sultan dao Lazarevicima) i nikad nije ucestvovao kao vazal u turskim bitkama (za razliku od Stefana Lazarevica, brace Dejanovica i Marka Kraljevica).

Posle smrti telo mu je preneto na Svetu goru.