Poznati stariji knjizevnik izasao je jednog popodneva iz knjizare u centru Beograda, kupivsi neku knjigu. Uzivajuci u saznanju da najzad ima ono sto je odavno zeleo, nije primetio policajca koji mu je prisao. Samo ga je osetio... bolom izazvanim udarom pendreka po rukama. »Ali ja nisam medju demonstrantima, ja sam samo dosao ovamo da kupim knjigu«, rekao je, zaprepascen. »Nema veze, evo ti jos jedna knjiga«, odbrusio je policajac i rukama koje su knjizevniku jedino orudje za rad, »podario« jos jedan udarac.

Izvestan broj gradjana, u pocetku protestnih setnji hrabrih i spremnih da idu kuda hoce, poceo je da se povlaci. Ne zbog splasnjavanja bunta i revolta prema svemu sto nam se dogadja, nego jednostavno iz straha od batina. Od povredjivanja kao posledice tih batina. S pravom. Jednu sredovecnu zenu, na primer, naoci potpisnice ovih redova policajci su - opet, kao u slucaju knjizevnika, iz nepoznatih razloga - snazno gurnuli i ona je pala, spale su joj naocare i razbile se. »Kad pomislim koliko kostaju stakla s dioptrijom a koliko ram, muka me hvata, moracu mesec dana da gladujem da bih to sredila«, promrmljala je. U drugom, vec objavljenom slucaju, lekar iz Cacka je pretucen kod svojih kola, ni kriv ni duzan: s protestima nije imao nikakve veze. I tako dalje, primera je mnogo.

Jedno poredjenje se neminovno namece...

Davno je to bilo kada su Nemci ovde suvereno vladali. Pogadjate: od 1941. do 1944. godine, za vreme rata.

Ipak, deca, bar ona mladja, nisu stradala. Ni u odmazdama (kao u Kragujevcu). Sada stradaju. Nedavno je na Terazijama, na marginama protestnog mitinga, pretucena 12-ogodisnja (!) devojcica. Pre nje jedna dve godine starija a pre ove jedna od 16 godina. Ne treba se preterano cuditi: nisu to bili Nemci ili, tacnije, nemacki okupatori u ulozi batinasa, nego nasa, domaca, srpska, sto ce reci, neokupatorska policija.

S Nemcima je, ipak, bilo lakse. Govorilo se, tada, i roditelji su to utuvljivali u decje glavice, da su svuda okolo neprijatelji, zlotvori i da im se ne treba suprotstavljati, da ce oni »jednog dana proci«.

Nada Mijatovic