Civilitet znaci toleranciju, a tolerancija je gradjanska vrlina; zasnivanjem politickog zivota na gradjanskim vrlinama celokupno politicko polje preobrazava se u demokratsko

Da li je ovo cega smo svedoci nastanak jednog gradjanskog pokreta, ili privremena erupcija »dobre energije« koja ce iscileti nenadano kao sto se i javila?

Ivana Spasic
Djordje Pavicevic

O zbivanjima koja se odvijaju na ulicama gradova Srbije posle drugog kruga lokalnih izbora moze se govoriti iz bezbroj aspekata. Bez sumnje, ona ce zadugo i biti tema razmisljanja i rasprave. Osecajuci potrebu da na njih reagujemo vec sada, suocavamo se s problemima koje nosi svaki govor o tekucim i »vrucim« dogadjajima, u kojima su preokreti svakodnevni, a neki novi obrt retrospektivno moze pridati proslim cinjenicama drugacije znacenje: s opasnostima sirovosti, nedorecenosti i pogresne procene. Svesno preuzimajuci taj rizik, povlacimo privremenu »crtu« na mestu gde se nalazimo sada, u trenutku pisanja - cetrdesetak dana od pocetka gradjanskog protesta protiv izborne kradje - i namera nam je da opisemo, i delimicno protumacimo, ono sto smo do sada videli. Samo zato cemo koristiti formu gramatickog proslog vremena, a niposto ne zato sto mislimo da su dogadjaji definitivno zavrseni.

A od bezbroj mogucnih uglova posmatranja odabracemo jedan koji je relativno »zaokruzen«, relativno nezavisan od aktuelnog toka zbivanja i koji ce, smatramo, ostati kao »drustvena cinjenica« bez obzira kako se ona zavrsila. Govoricemo o simbolickoj strani gradjanskog protesta, jer je upravo simbolizacija njegova osobena karakteristika - jedna sposobnost, i spremnost, da se akcija »izmesti« iz polja doslovnog u polje simbolickog. Preciznije, govoricemo o simbolickom kolektivnom identitetu koji se postepeno gradi kroz svakodnevna javna okupljanja radi odbrane prava glasa. Tokom ovih mesec i po dana na politicko-kulturnoj pozornici Srbije nastao je jedan nov identitet; da li se kolektivni akter-nosilac tog identiteta moze nazvati »pokretom« ili nekako drugacije, neka zasad ostane otvoreno. Taj identitet, kao i sam protest, nadrasta stranacku politiku u vezi s kojom je poceo da nastaje. Takodje, premda se radja kao odgovor na jedan »objektivan«, sasvim konkretan povod, identitet nadrasta i njega; on proishodi iz spontaniteta visesmerne interakcije u trouglu spoljni pritisci / ucesnici i njihova kreativnost / kolektivno secanje. Simbolicka akcija koja ga je porodila crpi iz repertoara izrazajnosti koji je bio pohranjen u kulturnoj zalihi drustva, ali nevidljiv i potisnut, zbog opste zagusenosti komunikativnih kanala i izuzetno jakog znacenjskog monopola vladajuceg rezima. Ta simbolicka akcija zavisi, dakle, od kulturnog zaledja iz kojeg je potekla i kojem se obraca (da bi bila shvacena), ali istovremeno u njega uvire, preobrazavajuci ga i obogacujuci. Oslanjajuci se na nasledjene obrasce, ona ih selektivno preuzima, prerasporedjuje i preuredjuje. Ona nije revolucionarna - jer ne zeli da podje od postulirane »nule« - i zato ima velike sanse da prezivi.

Sta se zbivalo

Sledeceg dana, 18. novembra, odrzana je i »zvanicna« proslava koalicije Zajedno na Trgu Republike u Beogradu i u nekim drugim gradovima Srbije. Istoga dana, pocinje da se podozreva da SPS nece priznati poraz. Oteze se sa objavljivanjem zvanicnih rezultata - izuzev onih povoljnih po »levu koaliciju«. Vodje stranaka okupljenih u Zajedno posecuju Gradsku izbornu komisiju Beograda da je upozore na opasnosti koje bi sledile iz nezakonite odluke o ponistavanju, i izjavljuju da ce izaci na ulicu ako do toga dodje.

Utorak, 19. novembar, bio je ispunjen iscekivanjem da li ce se rezim doista odluciti da sprovede ono sto je prethodnog dana najavljeno. SPS upucuje masu prigovora na izborni postupak na mestima gde je izgubio.

U sredu, 20. novembra, definitivno se objavljuje ponistavanje pobednickih rezultata opozicije (u Nisu, Beogradu i drugde). Na te vesti, pristalice opozicije se uvece spontano okupljaju ispred Narodne skupstine Srbije (nekoliko hiljada, po naklonjenim medijima 5000 ljudi). Kisa koja je tada pljustala, i uprkos kojoj su se ljudi, potpuno samoinicijativno, okupili, bila je najava buduceg visenedeljnog rvanja sa vremenskim neprilikama. Vodjstva opozicionih stranaka (putem malobrojnih slobodnih medija, kao i metodom »od usta do usta«) pozivaju svoje pristalice i birace, kao i sve gradjane koji se osecaju pogodjenim izbornom kradjom koja je bila u toku, da se okupe sledeceg dana na Trgu Republike u Beogradu, u tri popodne. To je bilo ustolicavanje vremena i mesta koja ce kasnije »uci u istoriju«. Okupljanje se desava i u drugim gradovima, narocito u Nisu, koji je zapravo »poveo« u ovoj stvari. Nije slucajno sto je posredi upravo grad gde je pobeda opozicije bila najneocekivanija, utoliko i »sladja«.

U cetvrtak, 21. novembra, odrzava se prvi zvanicni miting. Okupljanje je bilo na Trgu Republike, potom se sve preselilo do Narodne skupstine. Dugo se cekalo ozvucenje (koje je policija redom zaplenjivala). Republicki poslanici Zajedno su u zgradi Skupstine strajkovali. Konfuzija i iscekivanje »sta sad« zavrsili su se pozivom da prisutni (nekoliko desetina hiljada ljudi) prosetaju ulicama centra, opisujuci krug preko Slavije. Setnja je zavrsena na Terazijama, gde su govorile vodje stranaka iz Zajedno.

Time je uoblicena uobicajena forma protesta. Od tog dana pa nadalje, slicni skupovi odrzavali su se svakog dana u Beogradu i nizu drugih gradova (ciji je broj s vremenom stigao do 40). Broj ucesnika je neprestano rastao, da bi »rekordnih« dana presao 200 000 (davane su i, verovatno preterane, procene od 300 000), nikada ne padajuci ispod 100 000.

Pocev od 23. novembra, pocinju da se bune i studenti Beogradskog univerziteta. Zbivanja na tom koloseku teku relativno paralelno. Studenti svoj protest definisu prvo kao »humanisticki, a ne politicki«, potom kao »politicki, ali nestranacki«. Insistiraju na autonomnosti od »velikog« protesta. Uskoro im podrska stize od studenata drugih univerziteta u Srbiji i Crnoj Gori, profesora (oko 1500 nastavnika potpisalo je izjavu podrske), kao i drugih uglednih javnih licnosti i udruzenja.

Kako se zbivalo

U drugoj fazi, nastaloj u preplitanju dinamike spoljasnjih zbivanja i unutrasnje dinamike samog protesta (kontinuiteta i rastuce masovnosti), protest pocinje da prevazilazi prvobitni »okidac« (izbornu kradju) i sve vise se okrece generalnom protivljenju rezimu u celini, partiji (partijama) na vlasti i licnosti Slobodana Milosevica. Prerastajuci spontano u pravi politicki protest, on iz »negativnog« pocinje da zadobija sve jasnije »pozitivno«, imanentno odredjenje.

U trecoj fazi, protest postaje eksplicitno politicki. Protivljenje rezimu i predsedniku Republike se zaostrava i poentira: trazi se oslobadjanje medija (sto je neprestano intenzivirano i potpirivano besramnim izvestavanjem drzavne (partijske) televizije i dnevnih novina), ostavka Milosevica i/ili raspisivanje opstih izbora.

Cetvrta faza, koju slobodno mozemo nazvati »pendrek-fazom«, nastupila je posle 24. decembra, kada je u organizaciji vladajuce stranke, u isto vreme i na istom mestu, odrzan »kontramiting«. U sukobima dve »vrste« demonstranata, kao i demonstranata Zajedno sa policijom, potekla je krv, i jedan zivot je izgubljen, a nekoliko desetina ljudi je ozbiljno povredjeno. Rezim se odlucio da sa pretnji represijom predje na otvorenu represiju, ali jos uvek ne prelazeci granicu totalne konfrontacije koja bi vodila u »konacni obracun«, dakle ili zatiranje protesta ili revoluciju. No, time je protestu ipak nametnut faktor povisenog nasilja, koji je on, ovako ili onako, morao uzeti u obzir. Svaki dan je postao neizvestan; brojne policijske snage postale su redovni sastojak protestne pozornice, a carkanje s njima rutinski deo demonstracija.

Simbolicki diskurs

Prva simbolika sadrzana je u samom nacinu protestovanja, to jest u setnji. Okupljanje je svaki dan na Trgu Republike (»Trgu slobode«), koji je samo srce grada i kao takav nosi simbolicki naboj. U tome je sadrzano i daleko podsecanje na ranija opoziciona okupljanja, jednokratna i neefikasna, koja su se takodje odvijala na Trgu. Zatim se krece u kolektivnu setnju - u medijima nazvana »demokratskom zmijom« - koja prolazi kroz grad, razlicitim trasama i pravcima, nejednakih duzina, zahvatajuci razne delove sireg centra grada. Odlucivanje za setnju, dakle kretanje, bilo je, smatramo, presudno za odrzanje protesta. Sve dosadasnje javne akcije opozicionog usmerenja sastojale su se od okupljanja i stajanja u mestu, sto je protest svodilo na pasivno slusanje malog broja govornika, na kojima je onda lezao ogroman teret vezivanja paznje slusalaca, a jedino sto se moglo postici bilo je povisavanje afektivne temperature. Setnja je, naprotiv, ponela deo tog tereta - tereta ocuvanja zajednistva, osecaja da se u necemu ucestvuje. Dinamika fizickog kretanja odigrala je kljucnu ulogu u podrzavanju psiholoske dinamike sudelovanja. S druge strane, setnja gradom, uz zaustavljanje saobracaja, iskazivala je poruku »posedovanja« grada - cak ne ni »osvajanja«, jer je on vec »nas«. Reci Zorana Djindjica kojima je prvi put pozvao u setnju - »Ovo je nas grad, ovo je lep grad, prosetajmo malo po njemu« - kao da su se ovaplotile. Buduci da su se setnje zavrsavale manje-vise tamo odakle su krenule - na Trgu, Terazijama ili kod Savezne skupstine - dakle ispisivale su krug, taj »krug« je bio neka vrsta vedre magije kojom se potvrdjuje posedovanje, kao nekakvo opcrtavanje vlastitog imanja. Osim toga, vizuelni efekat mase ljudi koja hoda ulicama grada, poput reke, siroke i nezaustavljive, kojoj se ne vidi ni pocetak ni kraj, imao je ogroman znacaj. Manje je vazno sto je to »dobro izgledalo« u agencijskim video-snimcima koje su mogli videti samo inostrani TV-gledaoci, a mnogo vaznije sto je samim ljudima u koloni tako zorno predocavanje brojnosti vlastite strane - dakle podrske vlastitoj »stvari« - astronomski povecavalo ubedjenost u njenu ispravnost i osecanje pobednistva. Vizuelni prikaz snage direktno je povratno delovao na rast te iste snage. Posle 24. decembra, kada je rezim zabranio setnje, one su dobile pojacano simbolicko znacenje. Sama rec »setnja« dobija identifikatorni naboj, i setanje se uzdize u jedan od dva - uz pistaljke - krunska simbola protesta.

Zadrzimo se na vizuelnoj simbolici. Tu su bile zastave: stranacke, srpske, drugih zemalja, rok-pevaca i grupa, vec cuveni »Ferari«; transparenti; karikature. Isticanje stranih zastava rezim je pokusao da iskoristi u svojoj nemustoj simbolickoj kontraofanzivi. Pomalo je tuzno sto je protest bio prinudjen da na tako eksplicitan nacin probija oklop koji je srbijanskom drustvu nametnula njegova vlast. Znacaj i velicina tog gesta verovatno nije sasvim jasna posmatracu sa strane, koji nije iskusio visegodisnje zivljenje u zemlji gde su samozatvaranje i ksenofobija bile podignute na nivo obavezujuceg principa. U vizuelnoj simbolici svetlost predstavlja vazan motiv. Baterijskim lampama su se osvetljavale zamracene zgrade »njihovih« ispostava (TV, kontrolisane novinske kuce, sedista stranaka); a njihova zamracenost je savrseno »radila« u korist demonstranata (dejstvujuci kao znak mrtvila, pustosi, cutanja, nespremnosti na odgovor). Interakcija setaca sa stanarima zgrada pored kojih prolaze, vozaca i putnika blokiranih automobila i gradskih autobusa - prepoznavanje (»i mi smo sa vama«) - odvijala se kroz spontano ustanovljene simbole: lajt-sou u stanovima, lampe i lustere na prozorima, zastave, mahanje rukama, pozdravljanje sa tri prsta, pokazivanje lista Demokratija1...

Jos vaznije polje simbolicke radnje bilo je akusticko. Proizvodnja buke zapravo je najdiskriminativnije obelezje ovog protesta. Ona je spontano »odabrana« zato sto izuzetno dobro funkcionise u dva pravca. S jedne strane, ona je »oglasavanje«, davanje glasa od sebe: mi, koji smo nezadovoljni rezimom, dosad smo cutali, bili smo nemi, trpeli smo, svako zatvoren u svoj mali zabran; sada smo izasli napolje, i hocemo da se javimo, da nas svi cuju. Glasanje donosi olaksanje, osecaj veselosti i zavitlavanja; jedna je od posledica, i izvora, osecanja slobode. Za razliku od »smisaonijih« oblika simbolickog izrazavanja, buka se ne da lako ugusiti niti medijski »iskriviti«. S druge strane, naravno, buka ima svoj sadrzaj i svoju metu; njome se moze reci mnogo sta, mnogim adresatima.

Simbolicki postupci u domenu akustike bili su raznoliki: skandiranje, pevanje, zvizdanje (i »uaakanje«). Parole su imale svoj zaseban zivot unutar zivota protesta; pocelo se sa malim brojem stalnih, potom su pocele da nicu nove, neke jednodnevne ili »sezonske«, druge prihvacene i zadrzane. Najzilavije su se odrzale »Lopovi, lopovi«, »Bando crvena« i »Ne damo pobedu« (ili »Pobeda«). No, najkarakteristicnije su bile dve akusticke poruke mesovite forme, izmedju skandiranja i pesmice: »Mogu da ti puse, Zorane«, i »Ajmo, ajde, svi u napad«. Prva poruka, iznikla vec prvog dana, uz diskretno smeskanje imenovanog ali i ozbiljnih sredovecnih dama medju prisutnima, nosi jasno znacenje: Djindjicu protivnici ne mogu nista, on je pobedio i to je cinjenica; mogu jedino jos da mu donesu zadovoljstvo. Djindjic je tu, dakako, »istureni« clan ili predstavnik svih »nas«, dakle - svima »nama« ONI ne mogu nista. Ta pesmica bila je jedno od vaznih sredstava koja su na samom pocetku izrazila, i istovremeno uspostavila, opustenu i veselu opstu atmosferu protesta, o kojoj ce kasnije biti vise reci. Druga »pesmica« - »Ajmo, ajde, svi u napad« - doneta je sa fudbalskog stadiona. Ova prividno agresivna poruka, koju su kao takvu shvatili jedino policajci i prigradski penzioneri, u svom originalnom kontekstu - kao i u ovom u koji je preneta - ima zapravo hortativni smisao: ona se upucuje svom timu kada je u teskoj situaciji, i zeli da podstakne na pruzanje otpora protivniku i preuzimanje inicijative.2

Od »pravih« pesama, osim starinskih i ostalih rodoljubivih, sa centralnog razglasa najcesce se cula Zajedno - »Plejbojev« rimejk originalnog dela »Prljavog kazalista«. Svakome ko zna do koje je mere sva hrvatska muzicka proizvodnja bila proskribovana u javnom prostoru Srbije ovih godina, prihvatanje jedne »hrvatske« pesme kao, prakticno, himne protesta nosi jasnu dvostruku simboliku. Druga »himna« je specijalno komponovana pesma »Glas«, koju su napravili beogradski muzicari.

Zvizdanje je odmah dobilo jednu od vodecih uloga. Lako i jednostavno, a efektno i nedvosmisleno kao izraz negodovanja i prezira, upucivano je direktno - zgradama protivnickih institucija, ili indirektno - spominjanju omrazenih protivnickih likova (Milosevica, Mirjane Markovic, drugih rezimskih licnosti) ili ustanova (izborne komisije, RTS). Predsednik Srbije je s vremenom postao dvostruko omrazen, jer su se periodi zvizdanja posle pominjanja njegovog imena ili drugacijeg apostrofiranja toliko produzavali da su promrzli demonstranti gotovo molili govornike da ga ne pominju... Zabelezeni rekord iznosi 22 minuta.

Koriscena pomagala za proizvodnju buke narasla su u najbogatiji asortiman koji se moze zamisliti. Od obicnih pistaljki, preko decjih trubica, brodskih, lovackih i orkestarskih truba, rogova, zvoncica, zvona (do 5 kg), bubnjeva, cegrtaljki (pravih i improvizovanih od konzervi), do serpi u koje se lupa kasikom - sve je funkcionisalo, i bilo pozdravljeno. Ali medju svim tim spravicama pistaljke su postale istinski noseci identifikatorni simbol. Mozda ce kroz nekoliko godina, ako nekome zatreba najkraca i najpreciznija asocijacija na ova zbivanja, biti dovoljno da pokaze, nacrta ili pomene pistaljku. Stotine hiljada pistaljki donetih na demonstracije ili kupljenih na njima kod snalazljivih prodavaca deficitarne robe vremenom su se prelile izvan vremenskih i prostornih okvira samih demonstracija. Sirom grada (gradova?) pocele su da funkcionisu kao sredstvo prepoznavanja. Prvog dramaticnog dana, dana sukoba sa kontramitingom, 24. decembra, recimo, dogodila se paradigmaticna scena u restoranu »Mornar«. Upravo stigavsi s demonstracija, drustvo za jednim stolom je htelo da cuje kako zvuci necija interesantna truba. Na zvuk trube istog casa su za svim drugim stolovima izronile i zapistale pistaljke. Usledio je aplauz. Na ulicama sireg centra, daleko od demonstracija, oglasavanje jedne pistaljke bez razlike bi izazvalo odgovor desetine drugih, sa svih strana, ciji se vlasnici sigurno ne poznaju licno sa vlasnikom prve. Pistaljka je postala licna karta.

Mozemo sumarno pomenuti druga sredstva simbolickog napada. Tu su bila jaja, koja su takodje usla u istoriju protesta. Zasipanje jajima zgrade RTS-a, »Politike«, »Borbe«, Predsednistva Srbije, kasnije »kontramitingasa« 24. decembra, imalo je jasan smisao: prljanje i osramocivanje protivnika, bez namere da povredi. Prica se da su neki namerno ostavljali jaja danima probusena da bi se usmrdela, kako bi im efekat bio veci. Fleke od jaja, kazu, vrlo se tesko spiraju. Zatim, tu je bio jogurt, ironicni komentar na Milosevicevu »jogurt-revoluciju« iz 1988, ironizacija njegove pretenzije da je i »pokret« na cijim je krilima on preuzeo vlast bio masovan i »narodni«. Crvena boja znaci obelezavanje (recimo, stabala koja treba pretesterisati, kuca koje treba srusiti), kao i zigosanje komunista. Prezervativi i njc-papir prenose poruku prljavstine, fekalija, telesnih otpadaka. Takodje sramote, ali istovremeno zele da »ociste«. Kamenice kojima su tokom nekoliko dana demonstracija zasipane zgrade »Politike« i RTS-a, i nisu neki simbol; njihova je namera bila da razbiju. Tako ispraznjene od simbolickog znacenja, one nisu ni mogle zadobiti trajni status u simbolickom repertoaru protesta, i zato su brzo napustene (a ne iz straha od represalija vlasti prema »razbijacima«).

Dodajmo uzgred, studenti su u svom protestu na simbolickom planu bili izuzetno aktivni. Taj pravi vatromet simbola ne moze se ni zabeleziti ni analizirati. Nije ni cudo sto se jedna od njihovih parola (jos iz 1968) - »Vlast masti!« - toliko dopala mnogim njihovim profesorima i drugim »odraslim« podrzavaocima; to i jeste bila njihova rukovodeca parola. Kriticnijim okom gledano, moglo bi se zakljuciti da se u simbolickoj akciji taj protest umnogome i iscrpljivao; u nekim trenucima je izgledalo da se i protestuje da bi se proizvodili simboli, a ne obrnuto.3 Pomenucemo samo one najistrajnije: na najnizem nivou, funkcionisali su indeksi (ja sam student: protestujem, ali se distanciram od onih »u tri popodne«).4 Pistaljke i ostala bucala su zajednicka; studenti su prvi uveli balone i lutke; a njihovi specijaliteti ukljucuju sadjenje »drveta demokratije«, simbol jos iz vremena Francuske revolucije, pogacu za Predsednika, »dezinfikovanje« Terazija posle SPS kontramitinga, performanse, skeceve i simulacije u Knez-Mihailovoj...

Mete simbolickog napada

Spontane norme interakcije

Ista su pravila vazila u regulisanju odnosenja protesta prema okolini. S upadljivom neiskljucivoscu, ucesnici su »dopustali« da uporedo s njima tece zivot grada, na rubovima setacke kolone mesali su se ucesnici i neucesnici, iz kolone se izlazilo da se nesto pojede i popije, pa se u nju vracalo. Ni od koga se nije trazilo opredeljivanje po logici »ko nije s nama, taj je protiv nas«.

Sve se to verovatno moze povezati sa hipotezama koje su profesionalni i amaterski sociolozi vec izneli u vezi sa »klasno-slojnim« sastavom demonstranata. Mozda se ovo zaista moze nazvati »revolucijom neme klase«, odnosno onih slojeva (obrazovanijih i tolerantnijih) koji su protekle godine proveli mahom u cutanju i povucenosti, dok su pravila drustvenog zivota postavljali neki drugi, grublji, »vitalniji«, mozda jaci. Prva socioloska istrazivanja to potvrdjuju: strucnjaci, studenti, pripadnici slobodnih profesija i sluzbenici natprosecno su zastupljeni medju ucesnicima protesta. No, procenti nisu toliko vazni, koliko neocekivana realizacija mogucnosti da se upravo pravila svojstvena ovim drustvenim kategorijama ustolice kao rukovodeca pravila celog protesta.

Nisu samo pravila ophodjenja u pitanju. Civilitet znaci toleranciju, a tolerancija je gradjanska vrlina; zasnivanjem politickog zivota na gradjanskim vrlinama celokupno politicko polje preobrazava se u demokratsko. Povezanost jednog i drugog veoma se dobro vidi kod Milosevica, njegovih potcinjenih i sledbenika, kojima oboje drasticno nedostaju. Zoran Djindjic je u jednom trenutku izjavio da pravila koja »ovde« (na protestu) vaze treba da postanu opsta drustvena pravila i/ili drzavni zakoni. Utoliko se mikrodinamika protestne setnje moze shvatiti kao primer »lokalizovane drustvene laboratorije« o kojoj govori Dzon Kin: to je »mikrojavna sfera« koju jedan drustveni pokret stvara u svom okrilju da bi u njoj na konkretnoj, svakodnevnoj ravni osporavao vladajuce kodekse, praktikujuci alternativni nacin zivota i interakciju na alternativnim osnovama. Time se ostatku drustva upucuje vidljiva poruka o postojanju i ostvarljivosti tih drugacijih kodeksa.

Karnevalska priroda protesta

Vredi razmisliti da li je igde vidjen takav, i toliko trajan, odgovor na pretnju otvorenom diktaturom ovog tipa kojoj smo mi izlozeni. Utoliko vise sto je u pitanju narod koji nema tradiciju karnevala - u kojoj po definiciji nista nije toliko sveto da se od njega ne bi mogla napraviti sala - pa da iz nje pozajmljuje gotove formule. Dalje, ljudi koji se sada pokazuju sposobnima za takvo reagovanje ceo su svoj zivot proziveli pod dva beskonacno nedemokratska i turobna rezima. Odakle kapaciteti za karnevalizujucu kreativnost? Oni su mogli nastajati i razvijati se jedino u onim podinstitucionalnim, polujavnim prostorima koji je bivsi - titoisticki - rezim ostavljao za slobodnu interakciju (kafana, kucne zabave, ulica, neke javne manifestacije prividno nepolitickog karaktera). Produktivnost tu nastalog slobodnog duha, koju danas gledamo, retrospektivno potvrdjuje znacaj navedenih prostora. Stavise, to »nesto« sto se u njima formiralo moralo je biti dovoljno bogato i snazno da bi se u tako zadivljujucoj meri ocuvalo kroz poslednjih nekoliko godina (3, 5 ili 9 - zavisi gde se locira »prapocetak«), koje se ne mogu oznaciti drugacije nego kao cista katastrofa.

Karnevalizacija kao reakcija na represiju vlasti nije kod nas apsolutno nova. Ali sve do sada, ona je - u pogledu proizvodjaca, sredine u kojoj je ponicala, kao i konzumenata - bila ogranicena na uske, relativno ekskluzivne i izolovane krugove profesionalnih umetnickih i kulturnih stvaralaca. Odvijala se u medjama umetnickih hepeninga, izlozbenih prostora i alternativnih pozorisnih scena, a visoka sofisticiranost primenjivanih simbolickih sredstava unapred je iskljucivala mogucnost »prelivanja« recepcije na »siroke narodne slojeve«. Bez namere da se porekne znacaj ovih ranijih pregnuca, presudna je cinjenica da je ovaj protest prva prilika kad je ta simbolicka taktika postala svojina i orudje »mase«, ogromnog broja ljudi sarolikog sastava, bez izuzetnih akademskih treninga i znanja, ne uvek nacitanih i ne uvek od onih koji »daju mnogo« na takve stvari. I cela je ta »masa« nepogresivo razumevala svaki gest. Svaki novi predlog, svaki novoponudjeni simbolicki cin (gest, parola, transparent, uzvik, slika) prolazio je kroz intersubjektivni filter: ili je bivao spontano prihvacen i nastavljao da zivi svoj zasebni zivot, ili je - ako bi bio previse privatan, ili visokoparan, ili naprotiv glup - spontano zamirao tako da ga i tvorac uskoro zaboravi, jednako vedro odustajuci od svog dela i nastavljajuci da se zabavlja uz pomoc drugih sredstava anonimnog autorstva koja su se nudila svuda oko njega.

Vodeci stvaraoci ovoga duha, najznacajniji simbolicki poslenici ovoga protesta, zapravo su bili, da tako kazemo, kafanski/ulicno verzirani tipovi. Trajnost protesta i produzeno polukontrolisano sukobljavanje sa rezimom u raznim oblicjima - najdirektnije i najopipljivije, policijom - doveli su do toga da su u prvi plan izbili i vodjstvo u kreiranju simbolickog diskursa preuzeli oni ciji je duh godinama razvijan i pripreman da dovitljivoscu odgovori na svaki izazov. I upravo je u tome najveca snaga ovog protesta u suocavanju s rezimom. Simbolika edz cathedra kakvu su nekada ispovedali i primenjivali klasicni disidenti, ili njihovi modifikovani naslednici pod Milosevicem, nije za vlastodrsce bila ni neobicna ni nepobediva; oni su na to imali odgovor. Ovo ih, naprotiv, ostavlja potpuno bez reci. Jer, nema toga sto se moze uciniti kafanskom/ulicnom coveku - kojeg ovde, naravno, shvatamo kao veberovski »idealni tip«, jer ne podrazumeva neku odredjenu licnost od krvi i mesa, niti podrazumeva doslovno provodjenje zivota u kafani ili na ulici, mislimo na diskurs, mentalitet, »frame of mind« - a sto on nece okrenuti u sopstvenu korist.

Najupecatljivije potvrde ove teze mogle su se videti onih dana protesta koji su usledili posle 24. decembra. Toga dana, jedan covek je poginuo, drugi zamalo. Mnogo ljudi je pretuceno, tada i kasnije. Vlast je zabranila setnje (da se ne bi »ometao saobracaj«); policija se pojavila u ogromnom broju, i ostala. Rezimski mediji su prevazisli sami sebe u bestidnom laganju. Da je bilo samo do »objektivnih« okolnosti, dakle, atmosfera bi naprosto morala da se pretvori u dramaticnu, ocajnu, ili makar tmurnu. Ali, to se nije dogodilo. Kao ilustraciju, prepricacemo jedan od mnogih »hepeninga kod semafora« (kako je to nazvala Demokratija) koji su se tih dana dogadjali. Dan je 26. decembar. Miting, bez setnje, zavrsen; policajci i dalje drze pod blokadom Kolarcevu ulicu. Ko je mogao i hteo, otisao je kuci zaobilaznim putem. Stotinak metara dalje, policajci prebijaju studente, sindikalne aktiviste i slucajne prolaznike, ukljucujuci i decu. A najupornija grupa od pedesetak demonstranata bas nece da odustane od odlicne zabave oci u oci s kordonom.5 Policija stoicki podnosi rafale provokacija kao sto su: »Plavi, plavi«, »Hocemo prevoz«, »Ajmo, ajde, svi u napad«, »Vratite nam zeleno«. Demonstrantima se osladilo da iskazuju neposlusnost i potpuno odsustvo straha simuliranjem setnje: stotinu puta prelaze ulicu, iskljucivo na zeleno (jer »postuju zakon«). Nesrazmeran broj policajaca kontrolise njihovo prelazenje ulice. (Sta za koga znaci »zeleni pesak«?) Farsa je potpuna. Konacno, kordon pocinje da se razilazi, na sta grupica radosno usklikne: »Najzad setnja!« A policija... Policija se u panici okrene i pocne da bije pendrecima koga stigne.

Jedan visesmisleni, zezatorski usklik bezopasne grupe ljudi predstavnici rezima umeli su jedino da prevedu doslovno, i odreaguju na jedini nacin za koji su, ocito, sposobni: silom.

Odgovor rezima

Mere su bile raznolike - mada neuporedivo jednoobraznije nego izazovi - i prosle su kroz nekoliko faza, koje su se medjusobno preplitale bez jasnih granica. Prvih nekoliko dana, demonstracije su bile prekrivene potpunim cutanjem i ignorisanjem. Ko je pratio samo drzavne medije, doista nije mogao sanjati sta mu se u gradu dogadja. Posredi je bila totalna informativna blokada, totalnija nego ikada do sada u povesti ovog rezima. (Podvig vredan postovanja, s obzirom na velicinu i trajanje protesta.) U jednom trenutku, bile su zabranjene i poslednje dve radio-stanice koje su javljale o dogadjajima (B-92 i Indedz).

Onda je taktika promenjena: poceli su pomalo da izvestavaju, ali uz minimizaciju. Govorilo se o »sacici« (a pocev od »sacice«, narednih dana je redovno javljano: »Pristalice koalicije Zajedno okupile su se danas u jos manjem broju...«). Vesti o demonstracijama su smestane na zanemarljivo mali prostor pri kraju dnevnih novina ili TV-dnevnika.

Minimizacija nije mogla dugo potrajati i, u kombinaciji s njom, poseglo se za blacenjem. Iz te faze poticu etikete »rusilacke«, »nasilne«, »razbijacke«, »vandalske«, »profasisticke« demonstracije, »strani placenici«, »podanici tudjinske cizme«; demonstranti remete..., onemogucavaju gradjane da...; oni zloupotrebljavaju decu (mislilo se na srednjoskolce).

Ubrzo su usledile otvorene pretnje silom i zastrasivanje. Kroz glasnogovornike kao sto su gradska vlada, gradski MUP, predsednik Narodne skupstine, Ministarstvo prosvete, objavljivalo se da ce drzavni organi »dosledno sprovoditi zakon«, da »nadalje nece tolerisati...«, da ce se potruditi da »gradjanima omoguce da...«... Istovremeno obavljaju tiha hapsenja - tiha, zato sto su u toj fazi obavljana bez incidenata, bez sukoba sa demonstrantima, cak i bez njihovog prisustva, nocu, po kucama - pojedinih demonstranata i brutalno ih prebijaju, sto je bilo upotpunjeno nacinom izvestavanja o tim slucajevima, kojima se zastrasivacki efekat (na sve ostale, koji su, eto, ovoga puta izbegli sta su zasluzili) pokusavao maksimizirati.

Kontramiting »Za Srbiju« 24. decembra pokazao je na tuzno-ogoljen nacin siromastvo simbolike »druge strane«. Najvisi simbolicki registar do kojeg su se oni mogli uspeti sastojao se od slike Slobodana Milosevica i drzavne zastave. Tom prilikom se nedvosmisleno pokazalo ono sto se i dotad naziralo - da je njihova simbolika, u najboljem slucaju, rudimentarna (protivnici su »rusioci« i »fasisti«, mi smo »rodoljubi« i »posteni ljudi«, studenti koji protestuju su bagra i paraziti, a oni iz rezimskog »Nezavisnog studentskog pokreta« samo hoce da uce, itd.) i da oni zapravo uopste ne igraju na simbolicku kartu. Na bujicu simbolickih postupaka oni su u stanju da odgovore jedino zatvaranjem ociju i golom silom; na to se svode sve njihove reakcije. Na njihovu veliku nevolju, cak i njihove rudimentarne simbolicke pokusaje smesta bi dograbio karnevalizujuci duh: vec sledeceg dana oni bi bili preokrenuti, i nasli bi mesto na nekom transparentu ili u novoj paroli za skandiranje. U svojoj simbolickoj nemosti ovaj rezim je do kraja ogoleo svoju prirodu: to je naprosto pendrek-rezim.

Protest kao vidljiva faza pokreta

Zato toliko govorimo o simbolici. Jer bogatstvom simbolickih strategija, orudja i pomagala, cinova i gestova, konstituisan je jedan lebdeci identitet kolektivne gradjanske akcije koja se suprotstavlja rezimu. Konstituisanje nekog - kakvog god - osecaja za »mi« preduslov je svake kolektivne akcije. A medju mnogobrojnim uzrocima dosadasnjeg izostanka promena u Srbiji sigurno je vaznu ulogu igrala cinjenica da je protivljenje rezimu ranije uvek a) ostajalo pretezno psiholosko, individualno i nesaopsteno, i/ili b) zadrzavalo se u granicama (bivalo prepoznato kao deo) opozicione »politike«, od koje su »siroke narodne mase« imale jasan otklon. Prevazilazenjem stranackih okvira, u ovom protestu prvi put je doslo do uzajamnog »prepoznavanja« atomizovanih nezadovoljnika. Stvoren je identitet na koji se ljudi pozivaju, kroz koji se medjusobno prepoznaju kao »svoji«, kao »na istom poslu«. To »prepoznavanje« je, opet, neophodan prvi korak u oblikovanju iole sire drustvene baze u korist promena - bez koje se, kao sto se pokazalo - nikakve promene i nisu mogle izdejstvovati. Rezultat je bio kakav je jedino mogao biti - apatija i pasivno trpljenje samovolje tiranske vlasti. Utoliko jedna tako neopipljiva stvar kao sto je simbolicki identitet ima veoma opipljivu vrednost. A simbolicke strategije (pomagala, orudja...) posluzile su ne samo da se taj identitet oblikuje, otelovi i prikaze tako da se moze videti, cuti i osetiti, nego ce i opstati, ostati na raspolaganju za neko buduce vreme, za neku buducu priliku, neki novi povod, kada ce ovi isti, ili neki drugi ljudi, moci da pokrenu te simbole, podsete na njih, nanovo ih ozive, stave u sluzbu nove mobilizacije.

Protest je i opoziciju doveo u novu situaciju. Time sto ga je povela, odnosno uplela se u njega i dopustila da je on vodi, ona je postala ucesnik u stvaranju novih pravila igre. Time se i sama obavezala, i to ozbiljno, da ce, kad bude u poziciji vlasti, postovati ta nova pravila; odnosno, da se nece ponasati onako kako se ponasaju aktuelni vlastodrsci. Ovo jeste pobuna protiv jednog odredjenog rezima, koji vode odredjeni ljudi; ali je istovremeno, i jednako vazno, pobuna protiv jednog nacina vladanja. A smisao simbolickog identiteta o cijem smo konstruisanju govorili ne iscrpljuje se ako kazemo da je antirezimski; njime se stvara »prazno mesto« za jednu kriticku instancu koja ce uspostaviti jednaka merila za sve koji se nadju na vlasti, i biti jednako spremna da se digne protiv zloupotrebe, ko god da je u pitanju.

Da je to tako mozemo videti i po cinjenici sto se, sve vreme protesta, i opozicione stranke, i njihove vodje, tretiraju s odredjenom distancom i skepticizmom. Kolektivna recepcija licnosti vodja bitno se promenila tokom protesta. Sve do sada, oni - a narocito, ne treba ni reci, Vuk Draskovic - bili su harizmaticne, polumitske figure kojima se veruje, koji se gledaju i slusaju »odozdo«, kojima se iskazuje lojalnost (»do kraja«, »do u smrt«). Oni su delovali kao »svetlo na kraju tunela«, kao poslednja slamka. Harizmaticni za svoje sledbenike, odbojni ili nezanimljivi za ostale, oni su uzivali odredjene privilegije. Njihove mane i promasaji unapred su se pravdali i prastali. To je bilo zato sto su (rekosmo, atomizovani) protivnici rezima bili od njih veoma zavisni. Ovaj protest je doneo osamostaljivanje gradjana - od vlasti, ali nuzno i od opozicije. Uporedimo samo nacin na koji se masa slusalaca danas ponasa dok vodje govore, sa onim pateticnim pogledima obozavanja s kojima su (smo) ih slusali na ranijim mitinzima. (Znatan deo »setaca« uopste ni ne ostaje da ih saslusa.) Karnevalizacija ni njih ne stedi. Izdvojicemo samo jedno malo mucenje kojem su bili podvrgnuti: odmah posto je predsednik Republike autorizovao uzvik »Volim i ja vas!«, opozicioni govornici bili su izlozeni salvama karnevalskih izazova-varijacija na temu, a na koje oni - neko manje, neko vise - nisu bili sasvim sposobni da odgovore ravnom merom. Ali, vidi se da uce.

I na kraju, vratimo se pitanju da li je ovo cega smo svedoci nastanak jednog gradjanskog pokreta, ili privremena erupcija »dobre energije« koja ce iscileti nenadano kao sto se i javila? Zbog istrajnosti protesta, i cvrstine simbolickog identiteta koji je on za sebe spontano formirao - cvrstog upravo zato sto je fluidan, dakle elastican i otporan - moze se reci da je na delu proces koji Alberto Meluci naziva smenjivanjem vidljivih i latentnih faza drustvenih pokreta. Vidljive faze su javna dogadjanja koja se koncentrisu oko konkretnih povoda i plod su mobilizacijskih napora jezgra pokreta. Ali one ne nastaju ni iz cega, jer pokreti, izmedju tih epizoda, iako povuceni ispod povrsine vidljivog, ne nestaju, vec neprestano traju i deluju kroz stalne interakcije svojih »mreza komunikacije uronjenih u svakodnevni zivot«. Rad u latenciji je preduslov za svaku buducu mobilizaciju. Jednomesecni javni gradjanski protest bio je vidljiva faza. Da li je u pitanju pokret, dakle, presudno zavisi od toga hoce li se na trajnoj osnovi uspostaviti »mreze komunikacije« koje ce nastaviti da deluju. Simbolicki identitet ovde stvoren moze da posluzi kao tacka okupljanja.

1 Jedan od vaznih razloga sto je Demokratija spontano postala glavno glasilo protesta jeste to sto je od pocetka usvojila isti duh, istu vrstu grubog humora - za razliku od, recimo, antirezimske ali preozbiljne Nase Borbe.

2 Engleski ekvivalent, kojim se sluze britanski navijaci, glasi »Hey ho, let's go«, gde je neagresivnost jasnija.

3 Samorazumevanje studentskog protesta kao »politickog ali nestranackog« realno znaci depolitizaciju. Ona je, pak, jasan recidiv komunistickog gusenja javnog diskursa i u uslovima postkomunizma. Istovremeno, to je i vrsta mimikrije, bolje receno samozavaravanja, koje je, s jedne strane, znacilo fakticko pristajanje na implicitnu poruku rezima (»mi smo tu da se bavimo politikom, niko osim nas nije vlastan to da radi«), ali je s druge strane verovatno imalo pozitivne efekte u smislu povecavanja masovnosti studentskog ucesca u protestu.

4 A shvativsi da prizor mase mladih koji marsiraju s uzdignutim crvenim knjizicama u ruci moze izazvati odredjenu pometnju kod onih koji se secaju ikonografije socijalizma od Istocne Nemacke do Kampucije, autori homepage-a Studentskog protesta 96. na Internetu nasli su za shodno da uz sliku dodaju poluizvinjavajuce objasnjenje: »Ove male crvene knjizice su zapravo studentske identifikacione kartice«.

5 Ako neko pomisli da je takvo ponasanje znacilo nipodastavanje zrtava sukoba i nemoralno lezeran stav prema ozbiljnosti opste situacije (»Srbija na ivici gradjanskog rata« je najkraca formulacija) - nije razumeo sustinu protesta.

6 Zapazimo kako kontrolisani mediji govore iskljucivo o »demonstracijama pristalica koalicije Zajedno«, nikada o »gradjanima«. (Cak ne pominju ni »opoziciju«; verovatno je Seseljeva stranka jedina opozicija koju oni priznaju.) Za njih, oznaka »gradjani« rezervisana je za one koji su navodno ugrozeni tim demonstracijama, a vlast bi da ih zastiti: one koji traze nesmetan gradski saobracaj, koji zele javni red i mir, ili, jednokratno, one koji su dosli na kontramiting »Za Srbiju«. Buduci da vazi da je istina upravo suprotno od onoga sto kaze RTS, ovo mozemo uzeti kao sasvim ozbiljnu zaobilaznu potvrdu teze o nadstranackoj prirodi protesta.