Ono sto se danas dogadja sa sirotim dedinjskim tirancicem opisao sam pre par godina u »Zakonu glupih situacija«. Taj zakon veli da postoje glupe situacije koje se ne daju nadmudriti i koje uvek nadglupave svog tvorca. Lopovska lakomost g. Milosevica je dovela u zacarani krug glupe situacije iz koje svaki izlaz - vodi u jos gluplju situaciju.

Narod na ulicama srpskih gradova stavio je lopova pred nerazresivu dilemu: vratiti pokradeno ili ne vratiti? Ako ne vrati pokradene glasove imace na ulicama ono sto ima. Ako vrati - ljudi ce se mozda razici, ali lopov koji vrati ukradeno ostaje lopov. Lopov jednom - lopov zauvek.

Nas lopov zaista nema dobre strategije. On, recimo, ugleda izlaz u medijskom ocrnjivanju pokradenih - oni su teroristi, oni su izdajnici, oni su peta kolona. Ali, onaj koji zavuce ruku u dzep i najcrnjem djavolu ostaje lopov. Nas lopov onda pocne da se ponasa kao siledzija i svima okolo dovikuje: pripazite se, ja sam opasan! On jeste opasan, ali na uzvik »drz'te lopova!« on refleksno daje vatru petama sto ga cini manje opasnim a vise smesnim.

Siroti lopov odista nema dobre strategije. Svaki njegov postupak protiv njega okrece sve vise ljudi.

Jedini izlaz za svakog lopova je da postane simpatican lopov - sto narod izrazava recju »lopurda«. Medjutim, za kombinaciju arogancije i lopovluka naprosto nema leka.

Spektakl cinizma

A mozda je sve to bio smisljeno rezirani spektakl cinizma prema sopstvenom narodu? Dedinjski tirancic je mozda hteo svetu da kaze: »Ovo je ono pravo lice Srbije! Oni su bedni, zaglupljeni, zatravljeni i tu se nista zadugo, za mog zivota bar, ne moze promeniti!«.

Zanat izucen u Bosni

Koji su glavni dramatursko-stilski postupci Milosevicevih novinara-specijalaca? Lepeza tih postupaka je prilicno uska i uglavnom se svodi na inverziju, prebacivanje sopstvenih krivica na suprotnu stranu. Ministar Milutinovic nas je prilicno zabavio izjavom da se »B-92 samozabranio«. Ovo nam je bilo odnekud poznato - njegov prethodnik je zabavio celu palatu UN izjavom da su se »muslimani u Srebrenici samomasakrirali«. Lazovska skola je slabo napredovala u Srbiji, jos uvek se koriste samo vestine iz zanata ispecenog u Bosni. Komentator drzavnog radija je »slucaj Ivice Lazovica« uporedio sa »slucajem Markale« a krunski dokaz mu je bio to sto su se kamermani CNN-a »zatekli na licu mesta«. Smrt Predraga Starcevica Politika ekspres je objasnila »infarktom u pijanom stanju« a njegove povrede - posledicama »pada na klizavici«. (»Iz Politike ekspresne - stizu lazi presne« - ovo bi trebalo da bude deviza uz zaglavlje ovog lista.)

Ipak, najpodlija inverzija bila je svakako ona kad su oni koji nijednu recenicu ne mogu da sklope a da u nju ne umetnu nesto o »mudroj politici« i »drzavnickom geniju« Slobodana Milosevica - optuzili setace sa beogradskih ulica da su - podanici (zna se ciji). Najgore slugeranje optuzuju oslobodjene ljude da su neciji podanici!

Na veliku zalost gazdinih »medijskih specijalaca« zanat izucen u Bosni se nije dao primeniti na najvaznijem punktu - izbornoj kradji. Nisam jos cuo tvrdnju da je opozicija pokrala sama svoje glasove. Izborna kradja je zeznut oblik kradje - ukradeno se ne moze sakriti i izneti kasnije na buvljak. Ko zna - mozda se vec sutra dosete i nadju resenje i za ovu situaciju.

Pohvala buci

Nekadasnji selski obicaj preselio se danas u gradove ali njegova funkcija je ista - ale, alamunje i karakondzule dedinjskog rezima gore su od svih prirodnih posasti.

Nema lepseg prizora nego gledati sa nekog od beogradskih brda kako se kristalne iglice buke, kao nekakvo zvucno inje, razvejavaju celim gradom. I kako diktatorovi slugani spustaju roletne i navlace teske zavese strahujuci da te iglice ne izbuse njihove mesine.

Do gospodara »zabranjenog grada« vetar simfoniju buke donosi kao fino elektrostaticko peckanje od kojeg ga, svakako, podilaze hororicni zmarci. Vise nikada nece moci na miru da vecera - kad cuje »cangr« viljuske po tanjiru, obuzimace ga neizleciva refleksna jeza.

Miodrag Stanisavljevic