Broj 157

1. - 15. februar 1997.

Dogadjanja
Pravo stanje stvari

»Zamislite jednu pastu za zube iz koje je vec sve iscedjeno, a sad se tuba zavrce, da bi se iz nje iscedilo i ono poslednje. E, takvo je sad stanje u drzavi«, kaze jedan privrednik

Sudbina je ovog rezima da se uvek hvata u kostac sa silama jacim od sebe. U politickom zivotu zaglavio se na ulici i »u institucijama sistema« tvrdoglavim odbijanjem da prizna izbornu volju gradjana. U ekonomskom zivotu, koji je, kako se cini, u ovom trenutku skrajnut iz zize interesovanja, vlast se zaplela u besparicu iz koje se (prihvatljiv) izlaz ne vidi.

Kad se vec jednom nadje u takvoj situaciji, ova vlast po obicaju trazi resenja koja prvobitni problem cini sve gorim. Na medjunarodnom planu, inacenje oko izbora, vodi je u sve dublju izolaciju, a na unutrasnjem, u sve jacu konfrontaciju sa drugim federalnim partnerom koji ne zeli da bude zrtva novog stampanja novca.

Sve je u zastoju

Destabilizacija valute izazvala je prvo rast cena, koje po dobrom obicaju nase privrede vise nece biti vracene, uprkos korekciji kursa marke nanize. Svi koji su imali dinare, gledali su da ih se oslobode, a sad nikom nista ne placaju. Intervencijom NBJ ucinjen je pokusaj da se visak novca povuce i od domace valute spase sta se spasti dâ. Na drugoj strani lanca, to je izazvalo dalje zatezanje uzeta u privredi, pa je sa nedavnog sastanka Privredne komore Beograda upozoreno da ce privreda uci u recesiju ukoliko se »pod hitno nesto ne preduzme«. Podaci o spoljnotrgovinskom poslovanju za poslednji mesec prosle godine pokazali su da izvoz pada i da se odatle ne treba nadati svezim devizama. Zbog napete politicke situacije vecina poslova sa inostranstvom je u zastoju, a devizne rezerve zemlje pale su na oko 200 miliona dolara (u vreme kada je bivsi guverner Avramovic alarmirao javnost bile su oko 300 miliona dolara). »Zamislite jednu pastu za zube iz koje je vec sve iscedjeno, a sad se tuba zavrce, da bi se iz nje iscedilo i ono poslednje. E, takvo je sad stanje u drzavi«, kaze jedan privrednik.

Vojska je u nikad tezoj materijalnoj situaciji jer je savezni budzet gotovo mrtav. Od jedne do druge transe penzija u Srbiji proslo je rekordnih 25 dana, decji dodaci i socijalne prinadleznosti isplacuju se sa gotovo polugodisnjim zaostacima (pogotovo u unutrasnjosti), pa cak i policija koja u Kolarcevoj cuva strah rezima za 60 dinara dnevno, neredovno dobija svoje prinadleznosti.

Sta cini vlada? Sem sto se sprema za rekonstrukciju, koja ce se verovatno do kraja pokazati kao niz licnih potresa, nece doneti nista novo. Pre par dana, vec treca u nizu sednica Saveta guvernera okoncana je zestokim sukobom oko toga moze li Srbija ponovo da upadne u platni sistem ili to prevazilazi toleranciju crnogorske strane.

U crnogorskim politickim krugovima i dalje se veruje da su podgoricke pretnje da bi Crna Gora mogla stampati svoj perper, nerealne, a da su glasne najave moguceg razmisljanja o otcepljenju (vecim) delom stvar unutrasnjih previranja u crnogorskom politickom vrhu. Kako god da bilo, predstavnici manje federalne jedinice ocito se u okviru Saveta NBJ ostro protive daljem ulasku u eventualnu hiperinflaciju.

Porodica Karic, kod koje je donedavno cesto navracano, kad je vlast bila u stisci, odbila je da dalje pruza svoje usluge, da bi potom bila precrtana s dvorskog spiska.

Svezi kadrovi za zbunjivanje

Ima verovanja, a ucestali prijemi kod predsednika Srbije takvom nacinu misljenja daju za pravo, da ce Milosevic svoju politicku sudbinu poceti da spasava rasprodajom velikih javnih preduzeca strancima za sitne pare. Izmedju ostalog, pominje se da bi deo domaceg PTT mogao biti predat jednom Telekomu ciji su predstavnici nedavno bili primljeni u bivsem predsednistvu. Na opasku novinara da je to najgore stojeca od svih zapadnoevropskih telekomunikacionih kompanija (i da je i sama u raspadu) jedan socijalisticki kadar je odgovorio: »Pa sta onda. Koga to briga«.

Medju stranim partnerima takve mogucnosti razlicito se procenjuju. Neki su vec ranije zapocete pregovore oko instaliranja u Beogradu zamrzli i cekaju sta ce se desiti. Neki se opet ubrzano doseljavaju, verujuci da sto pre (pogotovo u nedostatku ostrije konkurencije) treba jeftino doci do onoga sto se vec nudi na tanjiru. Treci su tek na pocetku pregovora, a u Beograd su dopraceni uveravanjem ljubitelja srpske vlasti da su na ulici iskljucivo strani placenici.

Takodje, tesko je reci da li odabrani kadrovi kakav je jedan Tomica Raicevic, raduju, zbunjuju ili bacaju u ocaj strane partnere. Ovo poslednje osecanje najcesce se javlja kod londonske kuce koju je savezna vlada unajmila da posreduje u privatizaciji, i koja (ni uz pomoc Louv Bel Fajnensla) jos nije imala cime da popuni dve stranice Fajnensl tajmsa, ili nekih drugih uglednih novina, niti da najavi bilo kakvu radosnu i ohrabrujucu vest iz Jugoslavije.

Takva nezgodna okolnost, medjutim, nimalo ne brine vlast koja ima precih briga. Svezi kadrovi u dve vlade samo cekaju da budu naimenovani, pa da zamute malo ovde, malo tamo, prodaju neko preduzece ispod ruke. A sta posle? O tome ce misliti sutra.

Tanja Jakobi

Broj 157.
1. - 15. februar 1997.


© 1997. Republika & Yurope - Sva prava zadrzana
Posaljite nam vas komentar