Domaca javnost u procepu izmedju dva vojna saopstenja

I prva misao koja se namece coveku nakon tog saznanja jeste pitanje: u kakvoj su vezi lokalni izbori u Srbiji i vrhovno komandovanje? Da li se taj cin moze protumaciti i kao obrt, stavise kopernikanski obrt Generalstaba Vojske Jugoslavije u taktici (strategija je nesporna!) »pasivne upotrebe vojne sile« naspram resavanja akutne politicke krize u nas, narocito u odnosu na »cvrstu veru« sto su je Momcilo Perisic i njegovi saradnici, na Badnji dan ove godine, dali studentima - kako se Vojska Jugoslavije nece involvirati u rasplitanje zamrsenog cvora u Srbiji!

Ostaje upitno, medjutim, kako to da je recena odluka Vrhovnog saveta odbrane zatalasala domacu javnost samo prvih dana nakon sto se pojavila (i to vise usmenom i neformalnom komunikacijom), a da je docnije interes javnog mnenja opadao skoro sve do zaborava. No, da vidimo najpre sta o vrhovnom komandovanju kaze Ustav.

Razlicita tumacenja

Ako cemo posteno i principijelno, u tom slucaju Vrhovna komanda imala je vise razloga da se involvira u ovdasnju izbornu igru u casu kada se dogodila izborna pljacka, koju je rabotu, najzad, bar delimicno priznala i vladajuca partija u Srbiji. Ali, to su vec spekulacije izvan ozbiljnog konteksta, posto je svakome ko problem posmatra otvorenih ociju jasno o cemu se tu radi. Uostalom, nekako bas u to vreme Generalstab VJ je na neku bezazlenu prozivku srpske opozicije odgovorio bezmalo kao uvredjena strana, omedjivsi Vojsku Jugoslavije neutralnim koordinatama naspram stranackih grupisanja na domacem politickom poligonu. Ispostavice se, medjutim, da ta generalska neutralnost ima Janusovo lice. Ali, vratimo se pomenutoj odluci Vrhovnog saveta odbrane.

Izmedju razlicitih tumacenja odluke Vrhovne komande, koja su se (tumacenja) krajem druge dekade januara pojavila na domacoj politickoj pijaci, preferiramo ono po kojem je i na taj nacin general Momcilo Perisic definitivno potvrdio lojalnost Vojske Jugoslavije rezimu Slobodana Milosevica. Doduse, ta lojalnost nikada i nije dolazila u pitanje, bar ne kada je posredi vojni establisment. Pri tom je potrebno uciniti najmanje dve digresije: prvo, ne moze se ni u metaforicnom smislu stavljati znak jednakosti izmedju Vojske Jugoslavije i njenog Generalstaba, a kamoli izmedju Vojske i njenog prvog generala; i drugo, za potrebe ovog teksta zanemarljivo je pitanje cini li to Momcilo Perisic iz ljubavi prema Vozdu, ili je motivisan, stavise i prinudjen, nekim drugim razlozima.

Generali i studenti

U tom razgovoru izmedju generala i studenata, inace, mnogo toga je receno i napisano, i gotovo sve na fonu »pozitivnog«, stavise »ocinskog« odnosa generala prema studentima, kojoj su orkestraciji bezmalo euforicnog raspolozenja, ako bas hocemo, intonaciju dali sami clanovi studentske delegacije. Tako se u delu javnosti stekao utisak da nasi generali, oficiri i podoficiri, i Vojska uopste, samo sto nisu stali na stranu studenata, odnosno na stranu gradjanskog protesta u Srbiji, ili da samo korak zaostaju za »sestom kolonom«. Lansirano je i ono »cuveno« zajednicko saopstenje, ciju sadrzinu, kako izgleda, malo ko da je pazljivo i procitao (kao sto je vrlo verovatno povrsno iscitano i saopstenje Vrhovne komande!). Javnost se nekom inercijom povela za krilaticom Badnjeg dana: Vojska nece tenkovima na ulicu! A kako to da se ljudi nisu najpre upitali: a i sta bi tenkovi na ulici? Tamo im ni u kojoj mirnodopskoj varijanti (sem ukoliko se ponovo ne uvedu parade) nije mesto!

Podrobnija eksplikacija problema iziskuje znatno veci prostor, pa stoga evo samo nekoliko parametara za razmisljanje. Najpre, ako je suditi po mentalitetu ovdasnjih vojnih profesionalaca i prema tehnologiji funkcionisanja vojne vlasti, nije iskljuceno da je Momcilo Perisic i u ovom slucaju isao po »svoje misljenje« na sami vrh vladajuce hijerarhije (posredstvom Vojnog kabineta nominalnog vrhovnog komandanta Zorana Lilica), kao sto, na primer, tvrdi i penzionisani general Stevan Mirkovic. Ali, taj zaobilazni put bio je u ovoj prilici apsolutno nepotreban. Zasto?

Generali su i pre susreta sa studentima znali sve reperne tacke razgovora, tj. znali su da im akademci nece postavljati nikakve zamke i nikakve zahteve koje Vojska ne bi mogla da ispuni bez ikakvih teskoca, dakle i bez ikakvog rizika. A zatim, mudrim vodjenjem razgovora mogli su da poberu simpatije domaceg javnog mnenja, pa cak da steknu i izvesnu blagonaklonost i u svetskoj javnosti. I upravo se sve i odvijalo po tom »scenariju«. Stoga su i bespredmetne tvrdnje u nekim domacim medijima o tome kako je ono famozno saopstenje srocio (kazu: unapred) sef Lilicevog Vojnog kabineta general Slavoljub Susic (iako ni ta varijabla nije sasvim iskljucena). Jednostavno: generali su u toj predstavi sa studentima sjajno odigrali svoju ulogu!

A nas demokratski orijentisan svet (ili njegov ne bas zanemarljiv deo), podrzan nezavisnim medijima, kao da je odmah poverovao u to kako su generalski i oficirski kor vec u »sestoj koloni«, ako vec i ne marsiraju po taktu njene »koracnice«. Taman posla! Za takvo verovanje nije bilo argumentovane utemeljenosti. Tako su se, kako ispada, neki nasi gradjani nasli u procepu izmedju dva vojna saopstenja: izmedju saopstenja Sluzbe za informisanje Generalstaba VJ koje je ponudjeno javnosti na Badnji dan i saopstenja Vrhovne komande nakon njene sednice od 15. januara ove godine!

Vruca pljuska za VJ

Na tom bi se talasu mogla iscitavati i kritika koju je sa sednice izvrsnih organa SPS i JUL (prva dekada januara) na adrese Policije, Vojske i Drzavne bezbednosti uputila dr Mirjana Markovic, u smislu kako ne funkcionisu dobro ti »mehanizmi zastite drzave«. Naravno da nije bilo za ocekivati da se na tu prozivku oglase javna ili tajna policija. Ali, bice da nije iznenadjujuce ni to sto je i Vojska Jugoslavije disciplinovano otrpela tu vrucu pljusku. Najposle, da li je deplasirano postaviti pitanje: a na kojem bi se to frontu imala da skrasi Vojska Jugoslavije u (daleko bilo!) »ratu Srba protiv Srba« sto ga je kao mogucnost (ne bude li narocito u 1997. »jedinstva medju Srbima«) apokalipticno prorekla (da li to ona i priziva rat!) gospodja Mira Markovic u svojoj dnevnickoj belesci datiranoj 10. januara ove godine u beogradskoj Dugi.

P. S. Zavrsnicu ovog teksta ponesto je poremetila vest o tome kako su jednu smenu u protestnoj akciji Beogradjana u Kolarcevoj ulici »kordonom protiv kordona« 26. januara oformili penzionisani i demobilisani oficiri Vojske Jugoslavije (njih oko pedesetak) i da je medju njima bio i Sreten Simovic, pukovnik Vojske Jugoslavije, u aktivnoj sluzbi u Generalstabu! Tako se, dakle, prvi put na protestnom skupu demokratske Srbije pojavio profesionalni vojnik visokog cina i polozaja, u uniformi, imenom, prezimenom i funkcijom. Kako ce se poneti Generalstab u ovom slucaju: hoce li coveka penzionisati, proglasiti ga neuracunljivim, ili ce se pokriti sutnjom? Bilo ovako ili onako, slucaj je neprijatan i po vojni establisment i po rezim, te ce se za resenje obavezno ici u sam vrh vlasti. Videcemo.

Ali, ni to nije argument za kardinalne zakljucke, u smislu kako su sad Generalstab ili Vojska okrenuli ledja Slobodanu Milosevicu. O takvom bi se zakljucivanju moglo govoriti tek kad bi Simovic iz slucaja prerastao u pojavu, i kad bi se u stroj gradjanskog protesta svrstalo bar nekoliko aktivnih generala, i to sa sve hrastovim grancicama. A da je pukovnik Simovic paradigma - jeste! Valjda mu i prezime nesto govori.

Stipe Sikavica