Kriza u BiH i spoljni faktor

Sead Hadzovic

Demokratska SRJ i demokratska Hrvatska su najbolji garant suverenosti i nezavisnosti BiH, a ne »kooperativnost« njenih »jakih« lidera

Svi relevantni faktori medjunarodne zajednice (MZ) odlucni su da se ne dozvoli obnova rata u BiH. Vojske zaracenih strana su razdvojene, njeni kapaciteti umanjeni i stavljeni pod potpunu kontrolu medjunarodnih snaga. Predvidjeno je da nove Medjunarodne snage (SFOR) jacine 31 000 vojnika, u kojima vrhovno komandovanje i najjaci kontigent (8500 vojnika) imaju SAD, ostanu do ljeta 1998. godine. Vjeruje se da ce se medjunarodne snage u odgovarajucem obimu i obliku zadrzati sve dok se ne nadje konacno rjesenje i konsoliduje mir u BiH.

Odlucnost da se sukob spreci

U takvim okolnostima tesko je zamisliti mogucnost obnove rata na teritoriji BiH. Ne iskljucuju se, medjutim, manji oruzani sukobi, ali i spremnost snaga SFOR-a da na njih smjesta adekvatno reaguju i odlucno sprijece njihovo prerastanje u oruzane konfrontacije veceg obima. Takodje je sasvim izvjesno da su vodece zemlje MZ odlucne da se ocuva cjelovitost BiH, njen suverenitet i teritorijalni integritet i da se sprijeci otcjepljenje njenih dijelova i pripajanje susjednim drzavama. Ne radi se samo o neophodnosti ocuvanja drzave BiH, nego bi to bio opasan presedan i mogao bi izazvati lancanu reakciju, pa bi po istom osnovu (etnickom) to mogli u blizem okruzenju zahtijevati Albanci na Kosovu i Makedoniji, Madjari u Erdelju, juznoj Slovackoj, jugozapadnoj Ukrajini pa i dijelovima Backe. To bi u Zapadnoj Evropi mogle zahtijevati mnoge etnicke grupe, kao i u azijskim republikama bivseg SSSR-a i dr.

Uzgred napominjem da je nedavno Ricard Holbruk izjavio da bi SAD u slucaju da Republika Srpska (RS) pokusa otcjepljenje, aktivirale sve mehanizme koji im stoje na raspolaganju da to sprijece »od kojih neke nisu za javnost«.

Medjutim, sustinsko pitanje je kako obezbijediti unutrasnju stabilnost BiH kada su nasiljem i prinudom stvorene potpuno razdvojene, etnicki homogene tvorevine i kada se nacionalisticke politicke elite zbog svojih partikularnih interesa ponasaju kao »rogovi u vreci«; svaka je protivnik drugim dvijema, a ponekad se dvije nadju zajedno protiv trece strane. One ne samo da opstruiraju sprovodjenje u zivot Dejtonskog sporazuma, nego sve vise usloznjavaju ionako tesku situaciju u BiH.

Nemogucnost podele BiH

Ni faktori MZ se nisu dovoljno odlucno angazovali u sprovodjenju odredaba Dejtonskog sporazuma, sto izaziva nedoumice da li eventualno takvo ponasanje proizlazi iz moguceg, ali veoma opasnog strateskog koncepta koji polazi od toga da su etnicki homogena drustva stabilnija, sto bi trebalo uzeti u obzir i u slucaju rjesavanja bosansko-hercegovacke krize, ili se pak radi o tekucem politickom pragmatizmu, pa je, pored ostalog, u prvom planu vlastita bezbjednost njihovih snaga u BiH, sto posebno naglasavaju SAD (jos uvijek su pod uticajem »Vijetnamskog« i novijeg »Somalijskog« sindroma). Zbog toga po svaku cijenu zele izbjeci akcije visokog rizika, kao sto su: povratak izbjeglih i prognanih u svoje domove koji su trenutno na teritoriji drugog naciona, hvatanje optuzenih za ratne zlocine, sukobi sa organizovanim odredima koji zabranjuju slobodu kretanja i sl., pa to odlazu za kasnije kada za to budu stvoreni povoljniji politicki uslovi. Inace, za bezbjedan povratak izbjeglih i prognanih svojim domovima i za njihovu licnu sigurnost u sadasnjim uslovima trebalo bi znatno vise medjunarodnih vojno-policijskih snaga nego ih je trenutno u BiH. Takav pristup je oprecan sve izrazenijem zahtjevu gradjana BiH da se sto je moguce prije izadje iz »corsokaka« u kojem se nalaze, sto je posebno primjetno kod izbjeglica koje gube strpljenje i sve teze podnose mizerne zivotne uslove.

Neki zapadni politicki krugovi i dalje zagovaraju podjelu BiH na etnickoj osnovi. Tako je, pored ostalih, prisutna neprihvatljiva opcija po kojoj bi BiH ostala slozena savezna drzava, ali sastavljena od administrativno-teritorijalnih, relativno samostalnih, homogenih etnickih cjelina, kao sto su to etnicke cjeline u Svajcarskoj, Belgiji, Kanadi i dr., pri cemu se gubi iz vida da je, za razliku od navedenih zemalja, u BiH izmijesan i nerazluciv multietnicki sastav stanovnistva i da je nemoguce povuci granice po etnickoj osnovi, a vjestackim, nasilnim putem izvrsena homogenizacija ne moze biti osnova za stabilnu drzavnu zajednicu.

Svaka opcija koja se zasniva na stvaranju nacionalno homogenih tvorevina pogadja sve narode i gradjane BiH koji se osjecaju Bosancima i koji su navikli na multietnicke, komsijske odnose, koji cine dusu BiH. Ona je posebno pogubna za bosnjacki narod, jer bi u nekoj »maloj Bosni«, ukljestenoj sa obje strane, bio izlozen daljem unistavanju. Zato opredjeljenje bosnjackog naroda za jedinstvenu i multietnicku BiH nije pitanje nekog njegovog cefa, nego je to uslov njegovog opstanka. Uzgred, podsjecam da je bosnjacka strana prihvatila Dejtonski sporazum, iako je za nju bio nepovoljan, zbog toga sto je tim sporazumom garantovan povratak izbjeglih i prognanih svojim kucama, cime se obnavlja etnicka slika predratne BiH.

Istovremeno sa navedenim nedoumicama, pa i skepsom, zasnovanoj na stvarnom stanju, prisutno je uporno ponavljanje zvanicnih faktora MZ da se nece odustati od duha i slova Dejtonskog sporazuma i da je njegova dosljedna primjena jedini put za rjesenje krize. Nedavno odrzana Londonska konferencija posvecena BiH potvrdila je odlucnost faktora MZ u tom pravcu i najavila rigorozne mjere pritisaka i prinude prema onima koji budu opstruirali sprovodjenje odredaba Dejtonskog sporazuma.

»Ovo je vasa zemlja«

Mada ova konferencija predstavlja novi, snazan podsticaj za stvaranje i funkcionisanje BiH kao jedinstvene, multietnicke drzavne zajednice, dosadasnja praksa ne daje osnova da se vjeruje da ce realizacija njenih odluka teci kako je predvidjeno, jer i poslije ove konferencije vrse se progoni pripadnika druge nacije, zabranjuje se sloboda kretanja, ne privode se ratni zlocinci sudovima i dr. Medjutim, ni prevelika skepsa vise nema podlogu u stvarnom odnosu medjunarodne zajednice prema BiH, ali ni u odnosima politickih snaga u njoj.

Medjunarodni faktori opravdano isticu znacaj angazovanja unutrasnjih politickih snaga za obnovu BiH. Karl Bilt je svim akterima porucio: »Ovo nije nasa zemlja, ovo je vasa zemlja i na vama je da je uredjujete kako vama odgovara«. Malo je vjerovatno da vladajuce nacionalisticke elite mogu ista dobro i korisno uciniti za BiH kao cjelinu, a i za stanovnistvo na »svojim« prostorima. Vec sest godina oni su nosioci destrukcije, rata i svih strahota koje su upropastile BiH. Medjutim, vecina birackog tijela je, nazalost, ponovo dala povjerenje na nedavnim izborima upravo retrogradnim politickim snagama. Taj ishod je svakako jos jedna tragicna cinjenica i obiljezje bosansko-hercegovacke stvarnosti. Mnogi analiticari smatraju da je ona jos bremenita neprevazidjenim posljedicama ratne drame, straha i opste nesigurnosti, ali da ce ucvrscivanje mirovnog procesa otvarati prostore demokratskim snagama.

SRJ i Hrvatska, kao potpisnice Dejtonskog sporazuma, takodje opstruiraju njegovo sprovodjenje. To proizlazi iz cinjenice da se nisu odrekle svojih aspiracija prema BiH. Poslije obustave rata obje pokusavaju bar djelimicno da postignu ono sto oruzanom silom nije ostvareno. Zato »kooperativnost« njihovih lidera sa MZ u sprovodjenju Dejtonskog sporazuma nije dala skoro nikakve rezultate. Tipican primjer njihove opstrukcije vidi se i u odnosu prema ratnim zlocincima. Iako su im nadohvat ruke, obje strane cine sve da se oni ne nadju pred Haskim tribunalom.

Za razliku od hrvatskog rezima koji pruza svesrdnu podrsku hrvatskoj nacionalistickoj eliti u Federaciji BiH, Milosevic se vec dugo distancira od politike sadasnjeg rukovodstva Republike Srpske (RS) i pokazuje spremnost za uspostavljanje normalnih medjudrzavnih odnosa sa BiH. Medjutim, izgleda da se to radi da bi se zadovoljila forma »kooperativnosti«. Formalno se potpisuju protokoli i drugi dokumenti o medjudrzavnoj saradnji na najvisem nivou, a u praksi se onemogucavaju najelementarnije veze, kao sto su PTT, saobracaj i sl. (ni obicno pismo nije moguce poslati u BiH, izuzev u RS; dogovorena i uspostavljena zajednicka autobuska linija Beograd-Zagreb je poslije dva dana onemogucena, itd.).

Opredjeljenje bosnjackog naroda za jedinstvenu i multietnicku BiH nije pitanje nekog njegovog cefa, nego je to uslov njegovog opstanka

Izvjesno je da ce SAD prema SRJ i dalje zadrzati »spoljni zid« sankcija kojim joj se onemogucava ukljucivanje u evropske i medjunarodne politicke i finansijske institucije, za sta je ona zivotno zainteresovana, sve dok se, pored ostalog, ne ispune zahtjevi predvidjeni Dejtonskim sporazumom. Ukljucivanje SRJ u navedene institucije uslovljava se i razvijanjem odnosa sa susjedima, prije svega sa BiH, u okviru balkanske regionalne saradnje inicirane od EU, kao i regionalne saradnje zemalja jugoistocne Evrope inicirane od SAD (SECI). (Poznata je izjava komesara EU Van den Bruka: »Ne trazite od nas ono sto vi uskracujete vasim susjedima«.)

Dogadjaji koji bude nadu

U medjunarodnoj javnosti bilo je dosta kritika na racun medjunarodnih faktora umijesanih u jugoslovensku krizu, zbog toga sto su »kooperativnost« Tudjmana i Milosevica pretpostavile razvoju demokratije u njihovim zemljama, a praksa je pokazala da su oni de facto bili nekooperativni prema MZ, a istovremeno onemogucavali demokratske procese u svojim zemljama.

Tekuci protesti studenata i nedavne masovne demonstracije gradjana u Beogradu i drugim gradovima Srbije, povodom ponistavanja izborne pobjede opozicije na lokalnim izborima u Beogradu i u desetinama gradova u Srbiji, nagovjestavaju konstituisanje gradjanskog otpora autoritarnom rezimu, ali i prekretnicu u odnosu zapadnih zemalja prema Milosevicu kao garantu mirovnog procesa. Slicna situacija je i u Hrvatskoj, zbog cega su, u poslednje vrijeme, zahladili odnosi Zapada prema Tudjmanu i njegovom rezimu.

Ovi dogadjaji bude nadu da ce se pozitivno odrazavati i na situaciju u BiH. Istina, bosnjacka strana je podozriva prema srbijanskoj opoziciji, jer je veci njen dio sve vrijeme rata podrzavao nacionalisticku politiku vladajuceg rezima i aktivno ucestvovao u agresiji na BiH. Stavise, te opozicione snage jos uvijek daju podrsku totalitarnoj vladajucoj oligarhiji RS, od koje se rezim Slobodana Milosevica odavno zvanicno distancirao.

Demokratske snage u BiH ohrabrene su i gradjanskim protestima u Hrvatskoj. Tamosnja opozicija, gotovo sva i bez rezerve, bila je od pocetka protiv agresivne nacionalisticke politike Tudjmanovog rezima prema BiH.

Buduci da se sada autoritarni rezimi u SRJ i Hrvatskoj nalaze pod dvostrukim pritiskom - i MZ i demokratskih snaga u njihovim zemljama, tvrda nacionalisticka rukovodstva u BiH, zavisno od stepena tih pritisaka, vise ne mogu racunati sa onakvom podrskom i pomoci kakvu su do sada imali.

Dakle, ne »kooperativnost« jakih lidera, nego demokratska SRJ i demokratska Hrvatska bice najbolji garant suverenosti i nezavisnosti BiH, a sasvim je izvjesno da ce sadasnji demokratski procesi u njima pozitivno djelovati i na jacanje demokratskih snaga u BiH i doprinijeti da, uz progresivne mjere i akcije MZ, dodju u priliku da odlucnije uticu na buducnost svoje zemlje.

Posaljite nam vas komentar