Svet i mi

Gordana Logar

Srbija je vec nekoliko nedelja nestala sa prvih stranica svetskih listova i udarnih TV i radio-emisija, ali i zvanicnih saopstenja stranih vlada. Zamenili su je, na dostojan nacin, dogadjaji u Albaniji i Zairu. Sa sasvim malo cinizma cak i ove udaljene zemlje salju svojevrsne poruke ovdasnjoj javnosti koja zeli i ume da ih slusa. Albanci su izgubili novac kod sedam svojih Dafina, ali - kako su protesti odmicali - ispostavilo se da su i predsednik Sali Berisa i njegovi pragmaticni dojucerasnji saveznici u SAD i EU nevoljno morali priznati i da su poslednji albanski izbori u prilicnoj, ako ne i nedozvoljenoj meri neregularni. Direktnije receno i tamo je bilo kradja i prekradja glasova. Sto se tice Zairaca njima je dozlogrdila 18-ogodisnja diktatura predsednika Mobutua i »produzena tranzicija ka demokratiji«, a nezadovoljstvo - iako na izgled podstaknuto pre svega nemirima u susednoj zemlji - buknulo je i zbog stalno obecavanih slobodnih i nikad odrzanih izbora. Ulje na vatri pobune objasnjavaju pred svetskim TV-kamerama protestanti na ulicama: »Plate kasne po mesec dana (!), uz to su i male, a povrh svega domaca valuta je bezvredna«.

Uprkos svemu tome, pa cak i mnogim zrtvama, prvenstveno u Zairu, a zatim, po brojnosti, u Albaniji, krajem marta Srbija je ponovo, polako i izgleda dosta sigurno postala tema o kojoj vredi pisati u svetu i davati zvanicne vladine izjave. Kao i sve sto se poslednjih godina desava prvi je u tome Vasington kojem se ne moze osporiti da je jedina supersila, ali i da tu svoju prednost koristi. Srbija se vratila u Vasington, dakle, ali i pomalo u Evropu, zahvaljujuci gospodji Radmili Milentijevic, ministarki za informisanje Srbije. Time je gospodja Milentijevic, kao Amerikanka i srpska patriotkinja, bez sumnje vec u prvim svojim danima ispunila ocekivanja predsednika Srbije. Po sopstvenom svedocenju, uloga joj je bila da, zahvaljujuci svojoj americkoj karijeri univerzitetskog profesora, u prvom redu za Srbiju zainteresuje i Vasington i ceo svet.

Zakon o informisanju (doduse u vidu predloga) izazvao je reagovanja koja bi se najmanje mogla nazvati laskavim. Ispostavilo se da je umesto slobode medija, koju je obecavala, ponudila restrikciju goru od dosadasnje prakse. Zanimljivo je, uzgred receno, da se gotovo uvek kad ovde vlast nesto zeli, ili najavljuje da ce da menja, ponudi resenje gore od prethodnog iako se uglavnom pretpostavlja da gore od postojeceg ne moze biti. Uvek, medjutim, bude. Cak i kad je rec o takozvanim kadrovskim resenjima arsenal ovakvih ponuda izgleda bezgranican.

Jos zanimljivije je da gospodja Milentijevic i ceo establisment »demokratski« poziva na javnu raspravu o novom zakonskom tekstu. Taj apel svakako ima za cilj i da pokaze svetu kako je demokratija ovde rasirena. Nikoga na vlasti, pa cak ni gospodju Milentijevic sa americkim iskustvom ne zbunjuje da je u zemljama razvijenog parlamentarizma, tamo gde se glasovi ne kradu, gde svi mediji pokrivaju parlamentarne stranke ravnopravno, javna rasprava na ovdasnji nacin nepoznata. Bas kao i ministarstva za informisanje nasledjena iz »istocne tradicije«.

Zbog toga, moze se reci da opoziciona javnost danas pred svetom dobija na greskama rivala (ima ih vise od zakona gospodje Milentijevic), ali to svakako nije dovoljno. Narocito za pragmatizam svetske politike, da o domacoj sceni i ne govorimo.