Studentski protest i izbori

Perspektive protesta i mogucnosti prerastanja u pokret. Institucionalizacija i ucesce u politickom zivotu. Odnos prema problemima univerziteta

Krajem proslog meseca odrzan je nastavak razgovora o protestima 96/97. s naglaskom na protest studenata. S obzirom na vreme koje je proteklo od odrzavanja prvog razgovora, odnosno vodeci racuna o dogadjajima u medjuvremenu, ovom razgovoru »zadata« je jedna osnovna tema - Perspektive studentskog protesta. Ponudjeno je i nekoliko podtema: Prerastanje u pokret; Mogucnost i nacin institucionalizacije; Odnos prema ukupnoj drustveno-politickoj situaciji; Odnos prema problemima univerziteta. Smatrano je da bi u okviru jedne od ponudjenih tema (odnos prema ukupnoj drustvenoj i politickoj situaciji) najvaznije bilo obratiti paznju na mogucnosti i nacine ocuvanja kvaliteta ovog protesta i njegovog eventualnog uticaja na organizaciju i tok izbora koji predstoje. U stvari, htelo se videti kako organizovani studenti mogu postati ne samo autentican pokret vec i faktor od nesumnjivog politickog znacaja i uticaja u sprovodjenju demokratski legalne procedure pripreme, sprovodjenja, kontrole i realizovanja buducih republickih izbora.

Ucesnici su, medjutim, bili veoma zainteresovani da razgovaraju o raznim nacinima i modalitetima trajnijeg organizovanja studenata, o raznim vidovima studentske samouprave i autonomiji univerziteta uzimajuci u obzir i razlicita svetska iskustva. Govoreno je, takodje, o simbolickoj, znacenjskoj i ikonografskoj dimenziji aktivnosti studenata, o eventualnoj upotrebi ili zloupotrebi manifestovane studentske volje od strane nacionalnih i esnafskih institucija i udruzenja. Tema koja je istaknuta kao najznacajnija (kako da studenti doprinesu regularnosti buducih izbora i budu jedan od garanta da se kradja glasova moze spreciti) ostala je uglavnom nerazvijena jer se pokazalo da ima malo iskustava koja bi se mogla koristiti, ali i ideja kako da se to ostvari. Predlozeno je da to, eventulano, bude tema jednog novog okupljanja.

Simbolicka dimenzija protesta

Dusan Vasiljevic, student politickih nauka i portparol studentskog protesta smatra da u eri simbola kakva je ova u kojoj zivimo, veliki znacaj ima momenat pobede koju studenti ocekuju. Pobeda znaci ispunjavanje sva tri zahteva sa kojima su oni izasli pred vlast i javnost, trazeci njihovo ispunjenje. »Mi nemamo iluzija da smo zavrsili posao. Ono sto smo uradili to je samo pocetak i mislim da smo mi koji organizujemo protest dovoljno svesni onog sto mozemo da uradimo i onog sto mi treba da uradimo. Neko ko analizira nase postupanje doci ce do zakljucka da je ono sto mi radimo priprema terena - zaista priprema terena za izbore koji ce doci.« Studenti su, rekao je jos Vasiljevic, svesni znacaja unutrasnjosti zemlje za rezultate izbora, pa stoga intenzivno saradjuju sa svojim kolegama na univerzitetima u drugim gradovima Srbije. Kriza oko rektora je za njega evidentno politicka jer je vlasti vazno da studenti budu porazeni, odnosno da njihovi zahtevi budu samo delimicno ispunjeni. Pobeda studenata stvorila bi dekomoditet vlasti i strah od novog studentskog bunta. Ona bi oznacila neku vrstu prekretnice u istoriji studentskog i gradjanskog otpora.

Da li ce studentski protest zavrsiti kao pobeda ili poraz vazno je za njegovo prerastanje u pokret i institucionalizovanje, rekao je Dragan Popadic docent socijalne psihologije sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Simbol pobede i osecanje trijumfa bio bi veliki podsticaj dok bi poraz (koji bi nastao neispunjavanjem dva, po znacaju, minorna zahteva) bio dozivljen kao mnogo veci nego u slucajevima ranijih studentskih pobuna zavrsenih neuspehom. Ako je dozivljaj uspeha vazan za dalju sudbinu protesta, ideolosko-politicka artikulacija i izdvajanje razlicitih politickih stavova i opredeljenja nuzno ce biti deo daljeg razvoja ako dodje do nekog oblika njegovog ocuvanja i uticaja u drustvu. »Opcije medju studentima moraju da se profilisu i to je nesto sto u ovoj fazi studentima s razlogom odgovara i za sta se ceka pogodnija situacija kada ispunjavanje ovih zadataka bude reseno, ali to je nesto sto ceka studente i taj zadatak ili nacin razmisljanja se ne moze ni odlagati«, rekao je Popadic.

»Cinjenica je da npr. u Francuskoj ima studenata komunista, socijalista, desnicara, centrista, cak i onih potpuno radikalno desnih i onih koji su nezavisni - to ukazuje da studenti mogu i treba da imaju politicki program bas kao i njihovi profesori i da treba da ga artikulisu kroz odredjena tela, a da ta tela treba da odlucuju i o programima i o izvodjenju nastave i o izboru istrazivackog programa na fakultetu«, misljenje je Ivane Mardesic, studentkinje filosofije. Ona je govoreci o iskustvima i nacinima uredjenja nekih univerziteta u svetu, dala i svoje predloge kako bi to moglo da se uradi kod nas. »Postoji izvesno politicko«, rekla je Mardesic, »za koje se studenti mogu zalagati na fakultetima«. Medjutim, radikalna reforma univerziteta nemoguca je bez ucesca i izrazitije aktivnosti profesora cijim dosadasnjim doprinosom ona nije zadovoljna.

Da li ce studentski protest zavrsiti kao pobeda ili poraz vazno je za njegovo prerastanje u pokret i institucionalizovanje

Zoran Stojiljkovic, docent Fakulteta politickih nauka, postavio je nekoliko pitanja u vezi sa nacinima, nivoima i resursima novih studentskih organizacija. Postoji zakonska mogucnost nasledjivanja imovine postojecih studentskih organizacija, ili nekog stepena participiranja u koriscenju te imovine bez obzira da li se studenti odluce za reforme postojecih ili stvaranje novih institucija. »Da li je studentski parlament zamisljen kao neka vrsta foruma za raspravu unutar studenata i studentskih organizacija kao sto je bio prethodni studentski parlament iz 91. ili on treba da bude neka vrsta kvaziparlamentarne strukture koja podrazumeva da postoje izbori?«, pitao je Stojiljkovic.

Glasacke kutije - proizvodnja vladajuce vecine

»Ja nemam problema oko emotivnog odnosa prema studentskom pokretu, on me je obradovao, ja se radujem sto postoji, mislim sve najbolje o tome, imam najbolje moguce zelje i o tome nemam potrebe uopste da govorim. Mene zanima da razumem sta se stvarno desava kroz delovanje tog pokreta u odnosu na ono sto ga je izazvalo i sto je neka reperna tacka toga... Hteo bih da razumem jednu, rekao bih dosta jednostavnu stvar: kakva je veza izmedju studentskog pokreta i oblika izbora u ovoj zemlji«, poentirao je svoje izlaganje Nebojsa Popov, glavni i odgovorni urednik Republike. Uticaj studentskog protesta na sprecavanje buduce kradje najvaznije je pitanje vezano za buducnost organizovanih studenata. »Ukoliko studentski protest bude uticao na sprecavanje buduce kradje na sledecim izborima na vrlo odredjen nacin on ce zatvoriti jedan krug u svom iskustvu i svom delovanju.« Vazno je, rekao je jos Popov, i to da li ce studentski protest uticati na konfiguraciju i snagu politickih stranaka i njihovu sposobnost da kontrolisu samo glasanje bez obzira na to ko ce pobediti. U prakticnom smislu to se, po njemu, svodi na »cuvanje glasackih kutija«. »Demokratija makar i kao tiranija vecine je demokratija koju prihvata ne samo dobar deo sveta, narocito razne vlade i drzave, nego je prihvata i veliki broj ljudi u ovoj zemlji, koji nisu ucestvovali ni u gradjanskom ni u studentskom protestu ni u bilo kojem drugom protestu ili dali, za sada, vidljivog znaka da su spremni za formiranje nove demokratske vecine.« Stoga bi i za protest studenata bilo najvaznije da doprinesu stvaranju »nove vecine na vlasti« sto bi bio znacajan napredak, misljenje je Popova. Dok je studentski pokret 1968. imao definisan odnos ne samo prema teorijsko-ideoloskim problemima vec i reagovao na najvaznije dogadjaje vremena, dotle su studentski protesti u Beogradu 1991. i 1992. godine ostali bez jasnog stava i uticaja na najvaznije probleme drustva - pocetak demokratskog procesa i rat koji je bio predvidiv.

»Ja ovaj studentski protest gledam iz jednog posebnog ugla i on je za mene licno dragocen i vazan kao jedna vrlo jasna, vrlo plodonosna, vrlo 'hranljiva' eksplikacija onoga sto ja smatram gradjanskom vrlinom.« Ovako je svoje izlaganje poceo Pero Muzijevic, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Po Muzijevicu, studentska pobuna nema motiv u postizanju nekih pragmaticnih ciljeva kao sto je to slucaj sa koalicijom Zajedno. »Pobunio se covek koji pred sobom ima interes polisa kao sopstveni interes, interes zajednice kao sopstveni interes, interes svih kao sopstveni interes... Tu je ulozena jedna lepa, neverovatna energija i ja govorim povodom te energije. Tu energiju treba spasiti«, rekao je Muzijevic. On se zalozio za institucionalizaciju koja ne bi ugrozila kreativnost i stalnu paznju i budnost u odnosu na ono sto je nazvao »interesom polisa«. Ovakav pokret moze i trebalo bi da postoji sve dok u svetu u kojem zivimo nema konstitucionalnog patriotizma (Habermasov pojam), patriotizma ustava, odnosno politickog patriotizma koji pociva na zajednickoj slobodi i na interesu zajednicke slobode.

Nije bilo razloga za distanciranje od koalicije Zajedno i strukovnih organizacija jer su im neki zahtevi bili identicni

»Primedba o uticaju studentskog protesta na razvoj demokratije u ovoj zemlji ocigledno je upucena na pitanje o drugom zahtevu studenata koji protestuju, a to je gonjenje krivaca za falsifikovanje izbora«, smatra Ivana Mardesic. Za nju je to prelomno pitanje i krivce koji su montirali kradju izbora treba izvesti pred sud i kazniti. Rec je o krivicnom delu, pre svega. Studenti bi trebalo da preuzmu akciju u smislu »potrage« za krivcima i ne bi trebalo da to ocekuju od drugih. Za nju je nemoguc protest ad infinitum. Reagujuci na primedbe N. Popova u vezi sa stavovima studenata u ranijim protestima u odnosu na drustvenu krizu i rat, ona je, ne slazuci se sa njegovim misljenjem, rekla da je malobrojnost i losa organizacija studenata koji su artikulisali opste misljenje dovela do nedovoljno jasnog izrazavanja, ali da su studenti, svejedno, na razne druge nacine izrazavali svoj odnos prema akterima krize i predvodnicima ratne politike.

Generacija u protestu

Najvaznije je da se protest ocuva u nekoj vrsti pokreta dok je neka preciznija institucionalizacija u ovom trenutku manje vazna za Djordja Pavicevica sa Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju. »Ne mislim da je toliko znacajno da se taj protest naknadno simbolicki interpretira kao pobednicki protest. Bitno je da su ciljevi toliko jasno artikulisani.« Tu se uspostavljaju dve razlicite artikulacije: polozaj studenata i univerziteta gde postoji solidna infrastruktura protesta, a druga je artikulacija studenata u odnosu na opstedrustvenu situaciju. Studentski protest je dugo lutao u svom odredjivanju prema drugim protestima i dogadjajima. Tako je, rekao je Pavicevic, trebalo vise od mesec dana da se kaze da to jeste politicki protest. Trebalo je, takodje, da ljudi budu pretuceni na Brankovom mostu da bi se studentski protest dalje radikalizovao. Njegove primedbe su da studenti dugo nisu fokusirali steciste i izvor problema i svoje akcije nisu mogli usmeriti u tom pravcu. Nije bilo razloga za distanciranje od koalicije Zajedno i strukovnih organizacija jer su im neki zahtevi bili identicni. »Stvarati infrastrukturu drustvenih institucija koje bi mogle da kontrolisu bilo koju vlast... druga je stvar da, na neki nacin, moramo imati nosioce tih promena, nosioce promena sistema - znaci moramo, ma koliko bili nezadovoljni postojecim strankama, reci - jedna stranka je bolja od druge ili jedni su bolji od drugih. Bar sada i za ovu nasu situaciju to je neophodno.«

Po N. Popovu nuzno je razlikovati razne nivoe analize. Bez najkonkretnije analize lako ce se reprodukovati konfuzija u pogledu ustrojstva bilo koje drustvene celine. Vlasti takva mistifikacija, koju i sama proizvodi, savrseno odgovara jer se time skriva nacin proizvodnje te celine. Univerzitet na to reaguje tako sto sam pokusava da zabasuri nacin na koji je on sam strukturisan. Ustanovljuju se ekstralegalni skupovi koji donose odluke da se npr. rektor ima smatrati da to vise nije. »Citavo ovo vreme i studenti i profesori izbegavaju jednu rec koja unosi jasnocu u to sto se dogadja a to je strajk koji je bezmalo zabranjen zakonom i ja ne mislim da sad treba licitirati hrabrost... Izbegavanje te reci koja bi precizno izrazila ono sto ljudi rade ili hoce da rade upucuje na analizu upravo o tome kako se strukturise univerzitetska celina, univerzitet kao totalitet.« Izbegava se, po misljenju Popova, i pominjanje univerziteta u njegovom istorijskom razvoju i procesu formiranja koji je poznat. Nevazna je i stetna igra raspodele uloga tamo gde nema moci, gde je moc na drugoj strani. To podseca na jednu kvazisamoupravljacku ideologiju kroz koju smo prosli. Generacija u protestu je reprodukcija totaliteta koji zeli da ostane iznutra nestrukturisan. Otuda, po Popovu, i potreba za stvaranjem studentskog parlamenta u kojem on vidi neki oblik i recidiv ranijih kolektivistickih ideologija prisutnih na ovom prostoru, kao i izraz ideologije generacijskog kolektivizma.

Srdjan Majstorovic, student politickih nauka, izrazio je svoje izricito neslaganje sa misljenjem Popova o kolektivistickom duhu studentskog protesta. »Studenti ni u kojem slucaju nisu masa i ne shvataju sebe na neki totalitaran nacin. Medju nama ima pripadnika raznih stranaka, raznih organizacija, struja i veoma tesko se slazemo.« On smatra da bi studenti trebalo da se pozabave »prizemnijim poslovima« od kojih je sada na redu izbor studenata u studentski parlament. Majstorovic ocekuje da to nikako nece biti lako i da ce sigurno doci do sporenja. »Tokom ovog protesta dve do tri studentske organizacije su prilicno ojacale i mislim da ce pod njihovim pritiscima ovaj parlament brzo doziveti sudbinu Studentskog foruma iz 1991. U kojem smislu? U smislu da ce takve studentske organizacije koje ovih dana konstantno agitiraju na studente uvlaceci ih u svoje redove, dovesti do rezultata koje danas, na primer, imamo, a to je Savez studenata. Masovnost takvih organizacija potvrdila se kao neefikasna... na kraju krajeva dolazimo do studentskog elitizma koji je veoma popularan u poslednje vreme - znaci odvajanje jedne grupe koja postaje totalno nedodirljiva, a da ne govorim da su takve studentske organizacije cesto filijale - omladinski ogranci politickih partija«.

Politicka opredeljenja

Sonja Prodanovic, arhitekta, smatra da je doslo do prestrukturisanja, reinstitucionalizacije rezima kroz izvesne oblike podrske studentima. Rezim je i ranije uspevao da upije i kako to on hoce kanalise energiju studentskih buntova. Prodanoviceva je podsetila na vec cuvenu pricu pobune iz 1968. Ona smatra da treba biti oprezan kod formiranja studentskih institucija, upravo zbog mogucnosti upliva i infiltriranja rezima. »Meni se nije dopalo pojavljivanje podrske po esnafima, a da esnafi sami sebe nisu ni definisali ni preispitivali«, rekla je S. Prodanovic. Ona je, obracajuci se studentima, pitala da li su oni svesni prave uloge, pa i delovanja pojedinih esnafa poslednjih godina. »Ono sto je mene prosto zapanjilo jeste da ste dozvolili da kao ikonografija pred vama ide crkva. Ono sto je odavno otklonilo crkvu i od univerziteta i od drzave, kod nas se, odjednom, reinstitucionalise kroz vasu energiju. I to je nesto sto je, za mene, zabrinjavajuce i u kontekstu simbolike o kojoj je kolega Popadic ranije govorio, sa strane gledano i ja mislim sasvim legitimno za nekoga ko to ne poznaje iznutra, to moze da predstavlja jednu reinstitucionalizaciju jednog modela zatvorenog drustva, jednog modela religioznih zajednica, koji nisu u skladu sa onim modelom demokratije koji mi hocemo da ostvarimo.«

Ivana Mardesic smatra da studenti imaju izvesne politicke stavove i da su se oni, prema istrazivanjima koja su radjena tokom protesta, opredeljivali na razlicite nacine s prevagom opredeljenja za centar i umerenu desnicu. »Studenti nisu nikakva religiozna grupa«, rekla je ona, »vecini njih bi trebao jedan slavski vodic i slavski kuvar da bi uopste mogli da budu religiozni«. Po njoj je, verovatno, u pitanju reakcija tipicna za postkomunizam, u kojoj »covek vesa krst i tvrdi da je desnicar, dok je, u stvari, na neki nacin, razocarani socijaldemokrata«.

»Citavo ovo vreme i studenti i profesori izbegavaju jednu rec koja unosi jasnocu u to sto se dogadja a to je strajk«

Bojan Komnenovic, student trece godine Fakulteta politickih nauka, o opredeljivanju studenata u okviru politickog spektra misli ovako: »Sto se tice opredeljenja studenata o cemu smo malopre imali konkretan primer, da ste pitali sve te koji su odgovorili na to pitanje da li pripadaju levici, desnici ili centru, da ste ih pitali na osnovu cega oni odredjuju to svoje opredeljenje i sta na njih utice da se tako orijentisu, ne bi imali pojma da vam kazu na osnovu cega«. Komnenovic ovo objasnjava time sto kod nas politicka scena nije jasno izdiferencirana. Za njega podaci po kojima je vecina u centru i desnom centru ne znaci »apsolutno nista«, jer vecina »nema pojma sta je to«. Parlament nije resenje za studentski protest, smatra Komnenovic, jer na univerzitetu ne postoji jasna politicka izdiferenciranost ni normalni oblici suprotstavljenih misljenja. Mardesic i Komnenovic se nisu slagali oko doprinosa i uloge crkve i svestenstva u kriticnim momentima (npr. u slucaju »probijanja kordona«).

Simbolicka dimenzija protesta u kategorijama pobede i poraza za Ratku Maric, docenta na Fakultetu politickih nauka, potpuno je prevazidjena. I 1968. je bila pobeda na nivou simbolicke moci: »Ali ako mi iscitavamo pobedu na nivou samo sile primoravanja na jedan nacin - da li je to vecinska volja ili vec kako uzmemo, po meni ta pobeda izmice, zato sto se citav proces vec dugo odvija na drugom planu«. Ovim protestima se ne koriguje samo Milosevicev rezim vec i nas mentalitet lazi, rekla je R. Maric. »Ako vi udjete u nacin vladanja i tu je 'provaljujete', ona mora da se usavrsava, a samim tim radi za nas. Onog momenta kad ona zna da ce student 'cucati u kutiji' kao sto je 45. bila ona kutija, da ce student 'biti unutra i cekati to', da ona ima uopste tu paranoju da ce biti posmatrana, ona ce imati sasvim drugaciji sistem.« Ono sto je neophodno »energiji« jeste da ima ko da je »ocita« i usmeri jer ce u protivnom postojati osecanje moguce propasti, »usisavanja« i proizvodjenja katastrofe. Za P. Muzijevica ova vrsta energije moze posluziti za preraspodelu unutar stranaka, za jedno novo preformiranje i preformulisanje programa, stvaranje novih stranaka, pa se moze »pretpostaviti da su ljudi iz razlicitih stranaka blizi jedni drugima nego medjusobno u istoj stranci«. Za njega je prisustvo studenata na politickoj sceni od prvorazredne vaznosti.

Prednost autonomnog protesta

Najveci doprinos promenama ipak mogu dati politicke partije, rekao je Rade Veljanovski, novinar i urednik Republike. Zbog toga je vazna podrska, pa cak i direktan angazman u strankama, odnosno njihovo uvecavanje. Tako bismo, najpre, mogli zadovoljiti formu da kod svake glasacke kutije bude bar jedan cuvar. Faktor »cuvanja glasackih kutija« pokazao je svoju nemalu vaznost i na proteklim izborima. Veljanovski je postavio, kako je rekao, dva pitanja: da li je najbolji nacin da studenti permanentno participiraju u drustvu i politici njihovo ukljucivanje tj. uclanjivanje u politicke partije, odnosno da li bi znacaj kradje glasova i njihov povracaj bili brze i uspesnije obznanjeni da je vise studenata bilo medju clanovima stranaka. »Mislim da se njihovim autonomnim protestom stvorilo vise tih pravih uslova za priznanje drugog kruga lokalnih izbora nego da su oni izgubili autonomnost svoga studentskog protesta pod jednu firmu politicke koalicije i isto tako mislim da je dragoceno da za ove izbore koji nam predstoje postoji jedan takav mac koji se, ipak, klati nad tim rezimom i nad ostalim akterima, nego da tako nesto ne postoji, jer meni se cini da se moze zakljuciti i 91. i 92. da su studenti odigrali jednu veoma znacajnu ulogu - ublazavanja konflikta koji se dogodio na relaciji vlast-opozicija i da oni, potencijalno, mogu imati tu ulogu i tu funkciju«, rekao je R. Veljanovski. To je utoliko znacajnije sto se pokazalo da je vlast najmanje spremna da se brutalno suprotstavi studentima.

Nuzno je uvideti sta je protest od svega efektuirao, kako u razlicitim fazama tako i u odnosu na konacan rezultat, postavio je kao bitno Z. Stojiljkovic. Popov je, po njemu, to pitanje do kraja zaostrio kao problem glasackih kutija, ali to i jeste najvazniji momenat, smatra Stojiljkovic. »Oni (roditelji i studenti) su participirali ka nekoj demokratskoj proceduri a da li bas uce ('demokratiju') to cemo videti kad budemo videli i nekakve konacne rezultate«. O tome ne moze imati definitivan odgovor i zato smatra da je institucionalizacija vazna za efekat na »duze staze«.

»Ono sto je mene prosto zapanjilo jeste da ste dozvolili da kao ikonografija pred vama ide crkva«

»Sto se tice perspektiva studentskog protesta, smatram da je krajnje vreme da se zavrsi na ovakav nacin, odnosno bojkotom nastave.« On misli da bi gubitak skolske godine bio veliki rizik i ne slaze se sa takvim nacinom borbe. Nacin na koji se razmislja o strukturisanju studentskog parlamenta za Komnenovica je neprihvatljiv i skloniji je reformisanju vec postojecih studentskih organizacija. Posto bi u parlament bili delegirani predstavnici fakulteta koji su ucestvovali u protestu, time ce se izgubiti pluralitet misljenja i interesa. Smatra da je neophodno reci nesto i o tome koju bi organizaciju trebalo da osnuju profesori, »jer bez njih nema nista«. Bez televizijskih kamera inostranih televizija uspeh protesta bio bi sigurno manji, dodao je jos Komnenovic.

Iskustvo ranijih protesta da je svaki dobitak sistem uspeo ubrzo da amortizuje ili manje-vise sasvim ukloni, opomena je i za ovaj koji je jos uvek u toku, rekao je Dj. Pavicevic. »Plasim se da se ovaj protest nalazi negde na pola puta, znaci izmedju protesta protiv funkcionisanja nekih institucija sistema i protiv sistema samog.« Zato je vazno stvaranje paralelnih institucija cime se sprecava jurisdikcija postojecih struktura kao i mogucnost uvlacenja u njih. Jedina zastita od manipulacije voljom studenata i profesora upravo je njihovo insistiranje na svojim izborima (npr. »zamena rektora« van procedure vezane za postojeci Savet Univerziteta).

N. Popov je ostao pri svom stavu (koji je, kako je rekao, ovim razgovorom hteo da dovede u pitanje) da je za »razjasnjenje mnogih stvari bitna relacija studentski protest-izbori«. Kao najprovokativnija za ovo svoje »dovodjenje u pitanje« smatra misljenja Muzijevica, Veljanovskog i Mariceve. »Pojedinac moze igrati razlicite uloge i tek onda kad pristane da igra razlicite uloge i tek onda, tek tada izlazi iz jednog sablona u kojem se mi nalazimo, a tu je Ratka Maric najbolje pokazala domete tog sablona. To je jedan apsolutni subjektivitet. Ja nisam rekao da je, za mene, u ispitivanju relacije studentski protest-izbori nevazna produkcija simbola, niti da je nevazna energija, ali me zanima relacija izmedju razlicitih simbola, relacija izmedju sfere kulture i sfere politike i zanimaju me transformacije energije.« Objekt ispitivanja nije pojedinac koga zanimaju politika, vrlina ili proizvodnja simbolickih vrednosti, vec relacija izmedju raznih protesta koji su se dogodili i izbora. O uzrocima nemogucnosti funkcionisanja demokratskih procedura, po Popovu, i sami gradjani snose nemali deo odgovornosti: »Ova zemlja i ljudi u njoj su prosli kroz uzase iz kojih jos nismo izasli. Po mom uverenju i to mogu dokazivati upravo zbog toga sto smo te trivijalne stvari kao sto su izbori i ono sto je za njih vezano - a to znaci pravljenje stranaka, znaci igranje razlicitih uloga, obitavanje u razlicitim sferama, biti cas dobitnik cas gubitnik, zapostavili. I zbog toga je ta vlast mogla raditi sto god je radila i dati nama legitimaciju da i mi radimo sto god hocemo a da nas se ne tice minimum normi koje kontrolisu ono sto je afektivno, razorno i u ljudskoj prirodi i u datoj organizaciji kolektiviteta«.

Resenje za poziciju univerziteta u odnosu na drustvenu dinamiku pa i predstojece izbore, a s obzirom na neophodnost ocuvanja njegove nezavisne pozicije, jedino je moguce stvaranjem jedne (studentske) nevladine organizacije koja bi se »umrezila« medju druge organizacije koje vec postoje. Rec je o »mrezama moci u drustvu«, rekla je Mardesiceva, pozivajuci se na Fukoa.

Parlament nije resenje za studentski protest jer na univerzitetu ne postoji jasna politicka izdiferenciranost ni normalni oblici suprotstavljenih misljenja

Posle ovog zaista iscrpnog i veoma dijaloski vodjenog razgovora, cini se da je kod ucesnika ostao utisak nedovoljno osmisljenog i, u stvari, najvaznijeg odgovora na pitanje: kako dalje?

Priredila Nastasja Radovic

Posaljite nam vas komentar