Dijalog

Kada je rec o karakteristikama Studentskog protesta 96/97. treba pre svega istaci masovnost, kakva se do sada ne pamti i prosirenost na sve univerzitetske centre u Srbiji, uz dobru koordinaciju, ali masovnost koja nije ugusila individualnost, koja se ispoljava u nizu individualnih inicijativa i nestereotipnom ponasanju; zatim, istrajnost i resenost da se izdrzi dok zahtevi Protesta ne budu ispunjeni uz veoma dobru organizaciju koja ne robuje principu autoritarnosti.

U ovom Protestu nije se probudila samo pozitivna energija, nasuprot preovladjujucoj destruktivnosti ranijih protesta i pokreta, nego i novi zivotni elan ucesnika, koji se ispoljava u zivosti, radosti i duhovitosti, ili kako je to rekao Nebojsa Popov u svom ogledu »Srpska dramedija«: »Radost samooslobadjanja od straha«.

Zbog krsenja elementarnih gradjanskih prava kod studenata se razvilo osecanje licne ugrozenosti i doslo je do povezivanja licne egzistencije i drustvene angazovanosti, kada drustvo i drustvene prilike nisu vise dozivljene kao neki spoljasni ambijent odvojen od zivota svakog pojedinca, te se politicki pokret povezuje sa »svetom zivota« (Habermas) i postaje deo svakodnevice (setnja ulicama grada kao vid politickog protesta simbolizuje da se protest zbiva u svakodnevici realnog zivota). U tom smislu moze se govoriti o mnogo jasnijem budjenju gradjanske svesti nego do sada i rastu znacaja kategorije gradjanina.

Po navedenom, moglo bi se govoriti i o nastajanju jednog novog drustvenog pokreta, sa kojim Studentski protest 96/97. ima izvesne zajednicke crte: u njemu su jasno formulisani konkretni ciljevi, nasuprot apstraktnim deklaracijama i neostvarljivim utopijskim vizijama; za njega je karakteristicna spontanost okupljanja i udruzivanja; ne deluje kao amorfna masa, koja moze biti delatna samo pod rukovodstvom jakog vodje, vec se ispoljavaju inventivnost i inicijative »odozdo« i razmah individualizma, uz potpunu dobrovoljnost ukljucivanja. Stoga se moze reci da je Studentski protest 96/97. manifestacija radjanja civilnog drustva, buduci da je nastao u polju vaninstitucionalnih i vanstranackih okvira i da mu je prvenstvena svrha prosirenje javne delatnosti na prostore izvan uske politicke scene.

Da bi se objasnila svojevrsnost Studentskog protesta 96/97. treba odgovoriti i na pitanje: sta je izazvalo erupciju ovog protesta i dovelo do budjenja studenata iz letargije (koja je prema rezultatima svih istrazivanja do tada vladala)? Nebojsa Popov je u svom ogledu ukazao na izvesne cinioce koji su uslovili da se populacija uopste ponasa konformisticki i produzava trajanje postojeceg rezima, navodeci sledece: patrijarhalna tradicija, rasprostranjena autoritarna struktura licnosti podanika, strah od kazne i promena, indoktrinacija i neobavestenost, manipulacije, itd. Iako su studenti sigurno bili manje podlozni i patrijarhalnoj tradiciji i autoritarnosti i indoktrinaciji, istrazivanja su pokazala da je i medju njima stopa autoritarnosti bila dosta visoka i da nisu bili imuni ni na tradicionalizam i nepoverenje u drustvene promene. Sta je onda, iznenada, dovelo do popustanja dotadasnjih mehanizama determinacije, sto je pasiviziralo i studente od 1992. sve do 1996. godine? Mislim da je brutalna i ogoljena laz i prevara od strane vlasti ucinila sasvim transparentnim sustinu rezima i ogroman jaz izmedju propagande i stvarnosti i da je to delovalo kao osnovni detonator, pre svega, osecanja licne ugrozenosti zbog krsenja elementarnog prava glasa na izborima, cime se manifestovala i sve otvorenija primena sile u odbrani i ocuvanju postojeceg autoritarnog rezima. Da nije bilo toga, samo licno iskustvo o permanentnim porazima rezimske politike u svim oblastima zivota ne bi bilo dovoljno da izazove ovakav masovni i uporni protest, buduci da su studenti, kao najobrazovaniji deo drustva, imali to iskustvo i ranije, ali su bezali u apatiju, ili bukvalno bezali iz zemlje u inostranstvo. U tom smislu vlast je napravila kardinalnu politicku gresku, jer je dala osnovu za motivaciju Studentskog protesta 96/97, kao i protesta gradjana, koji se paralelno odvija.

Sledece vazno pitanje je vrednosna orijentacija i identifikacija ovog protesta. U nekim istrazivanjima se govori o pretezno desnoj orijentaciji studenata (videti knjigu Aj'mo, ajde svi u setnju), Popov istice da studenti nisu artikulisali svoje poglede ni na Univerzitet, ni na drustvo i drzavu, tj. da postoji odsustvo razradjenog programa kod studenata. Ove teze u najmanju ruku zahtevaju dodatna objasnjenja. Ako se govori o »desnoj« orijentaciji, sta to znaci i prema kojem modelu se vrsi podela na »desno« i »levo« - u odnosu na nacionalizam u prvom slucaju, a u drugom u odnosu na stanoviste JUL-a? Treba postaviti i pitanje: sta znaci to odsustvo razradjenog programa u Studentskom protestu 96/97? Da li ovakvim odgovorima ne robujemo semi o svrstavanju svakog pokreta u odredjene ideologije? Odnosno, da svaki pokret moramo da prepoznamo po jedinstvenoj orijentaciji koja jasno naznacuje samo jednu alternativu (contradictio in adjecto)?

Karakteristika novih drustvenih pokreta je upravo u tome sto ostavlja otvorenim razlicitost alternativa i inicijativa, koje se radjaju u toku samog pokreta, modifikuju i menjaju, odnosno prosiruju, te daje mogucnost za utakmicu izmedju mogucih opcija. Naravno, moraju biti formulisani izvesni osnovni ciljevi, koji impliciraju i vrednosnu orijentaciju. A ja mislim da u Studentskom protestu 96/97. postoje dva precizno naznacena cilja: prvo, da se ne dozvoli krsenje vladavine zakona, odnosno zahtev da se uspostavi »pravna drzava« koja ce garantovati ljudska i gradjanska prava i slobode i sprecavati zloupotrebu vlast; i drugo, zahtev za opoziv rektora Univerziteta koji je ugusio autonomiju ove ustanove i, shodno tome, zahtev za uspostavljanjem autonomije univerziteta. Ta dva cilja odredjuju vrlo jasne parametre za prepoznavanje glavne idejne orijentacije koja se izrazava u opredeljivanju za demokratiju, autonomiju i slobodu gradjanina kao licnosti. Drugim recima, demokratska i liberalna orijentacija je jasno naglasena, iako ona ne ide mnogo dalje od pocetnih osnovnih ciljeva, ali mislim da je i to dovoljno kao osnova na kojoj ce se moci izgraditi jedan trajniji i dugorocniji pokret. Stavise, mislim da je ovakav nacin odredjivanja programa konkretne akcije racionalniji i efektniji od ideoloskih ili idejnih deklaracija, koje obicno zavrsavaju u apstrakcijama odvojenim od realnog zivota. I upravo tako konkretizovan program objasnjava upornost i istrajnost ovog protesta, jer je cilj jasno odredjen i moze se vremenski locirati, nasuprot pogledima u apstraktnu i »daleku buducnost«.

Prema tome, odsustvo artikulisanog dugorocnijeg programa u ovom momentu mislim da pre predstavlja oprez da se ne zaglavi u nekakvu novu ideologiju (karakteristicno je i odsustvo nacionalizma koji je ovih godina sluzio kao nova ideologija), sto je kao jedan od odgovora naglasio i N. Popov, nego slabost ovog protesta.

Naravno, mogucnost manipulacije uvek postoji i u prostor nedovoljne artikulisanosti vrednosne orijentacije mogu da se ubacuju razne ideologije, sto izgleda da u ovom momentu najvise koristi crkva, a mnogo manje politicke stranke, koje postuju autonomnost Studentskog protesta. Medjutim, sadasnje infiltriranje crkve u Studentski protest moze se posmatrati iz dva ugla: da li crkva stavlja akcenat na religioznost i versko podanistvo, ili na ekumenske principe, koji nisu inkompatibilni sa demokratijom, naglasavajuci i svoje distanciranje od postojeceg autoritarnog rezima. Sudeci po poslednjoj Deklaraciji SPC-a moze se konstatovati da se crkva sada sluzi ovim drugim i u tom slucaju njeno delovanje ide u istom pravcu u kojem je usmerena i osnovna orijentacija protesta.

Uostalom, svaki demokratski pokret, sa pluralitetom ideja i opcija, uvek je suocen sa opasnoscu i loseg izbora, zato je edukacija za civilno drustvo na principima demokratije vazan element svakog demokratskog pokreta. Studentske tribine u aulama fakulteta igrale su znacajnu ulogu u tom cilju, zato u daljem razvoju ovog pokreta treba razmisliti o nastavljanju sa takvim formama koje ce permanentno obrazovati studente za zivot u demokratskom drustvu i za razvoj demokratskih institucija.

Zagorka Golubovic