 |
Broj 160 |
DijalogRazbijanje betonskih blokova
Univerzitetu sada ostaje da stoicki podnosi sudbinu, ceka novu priliku, koja je mozda vec u izgledu i da gradi svoje, makar i nepriznate institucijeStudentski protest 1996/1997. godine zapoceo je, kako je poznato, potaknut krizom vezanom za falsifikovanje lokalnih izbora. Jedan od najdugotrajnijih studentskih strajkova u modernoj istoriji zapoceo je tako izazvan razlozima koji nadilaze univerzitetske okvire koji, medjutim, nikako nisu nevezani za Univerzitet.
ZahteviU prvo vreme je prvi studentski zahtev bio vezan za utvrdjivanje istine o izbornoj krizi. Time su akademci jasno stavili do znanja da ne samo da nastupaju kao valjani gradjani koji zele drzavu zasnovanu na pravdi, vec i kao studenti koji su se skolovali u skolstvu evropskih tradicija, u kojem je od antickih vremena osnovni cilj istina. No, uprkos takvom, sa oba stanovista legitimnom nastojanju studenata beogradskih univerziteta i visih skola, od prorezimske uprave Univerziteta odgovoreno je samo pocetnim pokusajima represije i praznim pretnjama. Autistican pristup jedne ostarele tiranide - kakva je u svojoj sustini vlast socijalista - ovoj krizi, koji je vec posle prve nedelje protesta znacio prosto prenebregavanje postojanja obustave nastave na Univerzitetu, gotovo je nagnao studente, kojima se docnije pridruzio veliki broj profesora i uprava fakulteta, da joj se slozno suprotstave. Sistem kontrole Univerziteta prorezimskim savetima pokazao se tada kao krajnje nedelotvoran, oni su zamisljeni za sprecavanje a ne gusenje studentskih protesta.Kada je pitanje priznanja izbora naposletku manje-vise reseno ostale su ostavka rektora i studenta prorektora kao jedine prepreke ponovnoj uspostavi nastave. Politikantsko odugovlacenje rezima da odgovori na jednodusan zahtev univerzitetskog javnog mnenja gotovo je nametnulo pred Univerzitet pitanje njegove autonomije.
AutonomijaNamece se, medjutim, pitanje kolika bi i kakva valjala da bude autonomija Univerziteta kada je Beogradski univerzitet drzavni pa je neminovno da upliv drzave u nekoj meri bude prisutan. Istina je, pri tom, da je svaki, koliko god restriktivan zakon o Univerzitetu po pravilu preuzet od nekog veoma demokratskog zakonodavstva, ne slucajno od zemalja daleko razvijenijih i privredno i drustveno sa vecim univerzitetskim tradicijama. Time dolazimo do istorijske uslovnosti: bez reforme drustva nije moguce stici do prave autonomije Univerziteta; ovo upravo zato sto jedno totalitarno drustvo ne moze iz sebe iznedriti slobodan univerzitet bez obzira na zakonske propise.Ipak, ljuta nevolja ucinila je da su profesori i uprave fakulteta, koji su osecali u etici svoga poziva osnovanu brigu za opstanak Univerziteta, bili, uprkos nevoljama vezanim za borbu za autonomiju, koje smo spomenuli, primorani da makar podju ovim putem. Na taj se put poslo za prvog sastanka cetrnaest dekana pocetkom januara do stvaranja Veca dekana i naposletku Nastavno-naucnog veca (koje je sakupilo predstavnike 27 od 31 fakulteta). Koliko je ovakvo opiranje drzavnog Univerziteta Drzavi bilo moguce? Istorija nas uci da je obicno univerzitetu za borbu za autonomiju potreban treci, drzavi jednako mocan saveznik. Nas je Univerzitet takvog saveznika imao jedino u svetskom akademskom i nesto manje zainteresovanom javnom mnenju. U nedostatku materijalnih sredstava, koji bi bez obzira na pomoc sa strane bio svakako veliki (da ne spominjemo pri tom nevolje fakulteta koji imaju odredjene izuzetno vazne objekte koji nisu u vlasnistvu Univerziteta), toliko veliki da bi Univerzitetu grozilo gasenje. Za aktivnu borbu protiv nasilja nad Univerzitetom i nemastine koja bi zavladala bilo bi potrebno aktivno istupanje na jednom medijsko-medjunarodnom frontu koji bi ujedno znacio potragu za sredstvima i stalno trazenje podrske i pomoci.
(Ne)spremnost za borbuDa spremnosti za ovakvu borbu nije bilo svedoce dogadjaji koji su sledili: Glavni odbor SP i pre toga studenti na nizu zborova po fakultetima odbili su pomisao na dugotrajnu hipoteticku borbu za autonomijom i eventualnu normalizaciju nastave pod novim rektorom koga drzava ne bi priznala. Na drugoj strani neobaziranje NNV-a na ekonomske aspekte ove borbe oduzelo je citavoj nakani ozbiljnost. Da medju profesorima i nastavno-naucnim saradnicima nije sazrelo uverenje da je doslo vreme za borbu do autonomije sa drzavom, pokazala je i Skupstina Univerziteta na kojoj je prisustvovalo jedva vise od polovine onih koji su potpisali zahtev za smenu bivseg rektora, te trecine onih koji su podrzali studentske zahteve.Univerzitet je na ovaj nacin postao onaj Andricev petao koji je prerano zapevao; na uspostavu svoje slobode i stvarne autonomije on sam mora docekati da se u Drzavi stvari sustinski izmene. Tih ce reformi neizostavno biti, ili ce nasa drzava propasti. Postoji jasan istorijski sled dogadjaja i Univerzitet je za duznost imao da makar i na svoju stetu ukaze svom narodu na taj put. Legitimisticno i mirno, demokratsko uklanjanje ovakvih cvrstih i nepravednih sistema, kakav je komunisticki, slicno je razbijanju betonskih blokova: potrebno je mnogo udaraca pa da do poslednjeg bloka jos uvek bude obeshrabrujuce ceo. Univerzitetu sada ostaje da stoicki podnosi sudbinu, ceka novu priliku, koja je mozda vec u izgledu i da gradi svoje, makar i nepriznate institucije kakve su Skupstina Univerziteta i Studentski parlament. Ove institucije su pre svega potrebne Univerzitetu kako bi se sto bolje suprotstavio zlim vremenima u kojima zivimo i pripremio za bolja vremena koja ce kako se nadamo doci.
Cedomir Antic
| |
| © 1997. Republika & Yurope - Sva prava zadrzana | Posaljite nam vas komentar |