Alternativa

Nijedno preseljavanje stanovnistva bilo da je cilj ratne strategije, bilo da je njeno sredstvo ili posledica, ne moze biti »humano«

Ko je mogao pretpostaviti da ce jednoga dana ponovo doci do raseljavanja, proterivanja i izbeglistva iz zemlje iz koje su sve doskora odlazili ljudi »privremeno na rad u inostranstvo«? Koliko je godina rada po nemackim, svedskim i svajcarskim fabrikama, francuskim snajderajima i restoranima, koliko odvojenog zivota, narusenog zdravlja, otislo u gradnju kuca koje su sada srusene, napustene ili naseljene drugima? Sa koliko se nade stezao kais tamo, za bolji zivot, ako ne svoj, onda svoje dece ovde, tj. na prostorima koji sada i vise nisu »ovde« nego iza jedne od novih granica na prostoru bivse Jugoslavije. A te dece mozda vise i nema, mozda su odneta ovim ratom za koji su ona najmanje kriva.

Dobila sam skoro pismo od D. iz Göttingen-a, koju je ovaj rat primorao da sve napusti i da pocne ispocetka; javila mi se prijateljica koja je sada u Norveskoj, pati za Sarajevom, ali joj dete sad vec bolje govori norveski nego maternji; zatim E. koja od pocetka rata nije videla svoju decu, a od »Oluje« pere sudove u Novom Sadu i ceka »papire«. Ima toliko razlicitih sudbina koliko i ljudi koji su protiv svoje volje, pod pritiskom ili iz straha napustili svoje domove. Nijedno preseljavanje stanovnistva bilo da je cilj ratne strategije, bilo da je njeno sredstvo ili posledica, ne moze biti »humano«.

»Trbuhom za kruhom«

Po zvanicnom diskursu trebalo je da dodje do rotacije, da odlaze nekvalifikovani, da se tamo obuce i vrate kvalifikovani u, u medjuvremenu, preporodjenu privredu. Odlazili su, medjutim, vise bas oni kvalifikovani, da bi tamo radili uglavnom nekvalifikovane poslove. Birani su na licu mesta u lokalnim biroima za zaposljavanje po izboru tamosnjih poslodavaca. Ostajali su nekvalifikovani ili se vracali oni koji tamo nisu opstali. Nezaposlenost se u medjuvremenu ovde nije smanjivala, niti se ovdasnja privreda tako oporavljala da je mogla da apsorbuje povratnike u vecem broju. Medjutim, devizna stednja se povecavala. Ljudi su svesrdno stedeli u Jugobanci, Beogradskoj banci, Ljubljanskoj, Privrednoj itd. u kojima su dobijali primamljive kamate, a glavnice nisu dirali.

Mnogi su se zaista i vracali kuci, pa opet odlazili. Medjutim, kada je Evropa prestala da regrutira radnu snagu 73/74. godine, vecina onih koji su se u tom momentu nasli tamo shvatili su da ako se tada vrate vise nece moci otici i odlucili su se da ostanu. Iluzija o povratku je kod nekih ostala, pa su zivot vremenom organizovali tako sto su ziveli jednom nogom tu jednom nogom tamo, kako su cesto sami govorili.

Negde pred kraj osamdesetih godina diskurs o »privremeno zaposlenima u inostranstvu« prestaje da bude aktualan u Jugoslaviji. Sada je takoreci prekonoc zvanicno rec o iseljenicima. Proradile su gotovo zaboravljene matice iseljenika i svaka se pocela brinuti o »svojima« rastrkanim po belom svetu. Odjednom su, do sada odvojeni iseljenici i oni koji su do juce bili »privremeno« na radu u inostranstvu, postali jedne gore list, glavno da pripadaju jednom te istom narodu.

Na jednom velikom dogadjanju naroda Milosevic obecava Srbima da ce svi ziveti u jednoj zemlji, a na jednom drugom velikom skupu posvecenom velikoj seobi pod Arsenijem Carnojevicem, obecava i to da vise nijedan Srbin nece biti u situaciji da mora napustiti svoje ognjiste. To je obecavao u vreme kada su zaista svi i bili u jednoj zemlji i kada nije bilo sistematskih nasilnih proterivanja pripadnika nijednog naroda Jugoslavije sa njihovih ognjista. Uglavnom su ekonomske prilike terale ljude iz sela u grad ili jos dalje, van granica zemlje - proces neizbezan u svakom drustvu koje se iz seljackog pretvara u industrijsko. Vodja, medjutim, obecava srpskom narodu kao dar - nepokretnost seljackog drustva.

Spasavanje golog zivota

Rat je stvorio apatride, ljude koji su sve izgubili u zalog za egzil u Srbiji ili negde drugde. Stotine hiljada nema reseni status, nema pravo da bude u radnom odnosu i u jednom kriznom kontekstu kakav je ovaj posleratni na primer u Srbiji, predstavljaju jeftinu radnu snagu koja je primorana da se zadovolji i onim cime se domaci radnik nece zadovoljiti.

Pravo na povratak, pa makar se vratio jedan od hiljadu, neophodno je podrzati i raditi na tome da ono bude ostvarljivo za one koji povratak zele, a ne da ostanu mrtvo slovo na papiru. Povratak u Hrvatsku je zatrazilo, prema podacima koje ja imam, oko 20 000 ljudi. To je veliki broj, ali je to jos uvek samo mali postotak od ukupnog broja izbeglica sada u Srbiji. Za ogromnu vecinu stvarnost nije, medjutim, u povratku nego u ostajanju ovde.

Medjutim, insistiranje na povratku, kao i nekada insistiranje na privremenosti boravka, omogucava da se manipulise sudbinama stotina hiljada ljudi. Kao sto je nekada diskurs o privremenosti i povratku u Jugoslaviju privlacio devizne ustedjevine i druge doprinose i odrzavao ljude u nadi da ce jednoga dana stvarno ziveti u novosagradjenim kucama sa decom koja su cesto ostavljana u zalog, tako se i sada manipulise navodnim povratkom, a u stvari izbegava snosenje odgovornosti i posledica za toliko preseljavanje stanovnistva.

Sto se integracije u novu sredinu tice, izbeglice su u slicnoj situaciji kao i ekonomski migranti, samo sto dozivljavaju sve u daleko ekstremnijem i brutalnijem obliku. I jedni i drugi su primorani da u sebi povezu i pomire proslost i sadasnjost, ono tamo i ovo ovde. I jedni i drugi se nalaze u situaciji gde se na njih gleda kao na »Druge«, na dodjose, kako to kazu u Vojvodini. Kod domacih izazivaju, kako kod koga, ili zavist i ugrozenost ili pak sazaljenje i paternalizam.

Dobrovoljno i prinudno

• Ako prihvatimo definiciju migranata sa socioloskog aspekta kao socijalnog aktera koji svojim odlaskom prakticno stavlja u pitanje hijerarhijski odnos snaga u globalnom drustveno-politickom kontekstu kod kuce, za razliku od svih onih koji svojim ponasanjem tj. ostajanjem kod kuce tu hijerarhiju i status ljuo manje ili vise prihvataju (svesno ili nesvesno), onda migracija predstavlja jednu individualnu ili grupnu strategiju koja tezi promeni odredjene pripisane pozicije u drustvenom prostoru menjanjem pozicije u geografskom prostoru. Radi se o pokusaju da se svoj polozaj poboljsa migracijom, sto bi ukratko bila i najprostija definicija ekonomskog migranta.

• Kod odlaska pod pritiskom ili bega od diskriminacije ili straha za svoj zivot, tj. u slucaju prinudne migracije, najcesce se ne radi o svesnoj konstruktivnoj strategiji sa pozitivnom perspektivom, nego je cesto rec o begu iz strasnog u neizvesno. Osim toga, cesto pre geografskog pomeranja samih ljudi dolazi do pomeranja granica, tj. stvaranja novih granica fizickih, simbolickih, tamo gde ih ranije nije bilo. To dovodi do situacije da velike grupe ljudi u svojoj sopstvenoj zemlji budu pretvorene u »Druge«, u »Strance«, da budu iskljucene i stigmatizirane. Posledica je da, bez ikakvog geografskog pomeranja dakle, ti ljudi dodju u situaciju da izgube svoje mesto u socijalnoj hijerarhiji, da budu dekvalificirani ili da im se njihove sposobnosti vise ne priznaju (primer: ako je Srbin po narodnosti nije podoban da predaje hrvatski jezik i istoriju u hrvatskim skolama, dakle ostaje bez posla). U tom slucaju se u emigraciji trazi izlaz.

Medjutim, kod prinudnog migranta, geografska pokretljivost najcesce donosi ili potvrdu gubljenja mesta u hijerarhiji ili jos vece socijalno srozavanje. U tome je i drugi vazan aspekt razlike izmedju ekonomskog i prinudnog migranta: dok prvi nece migrirati ako ne moze anticipirati, i to po mogucstvu kratkorocno, poboljsanje svog statusa, prinudni migrant obicno nema drugog izbora nego da ode. Za njega je, u velikoj vecini slucajeva (izuzimamo one koji beze sa velikom kolicinom novca) izbeglistvo jednako »pocinjanju svega od nule«.

Jos jedna velika razlika je u odnosu prema proslosti i svemu sto se odnosi na status u zemlji ili kraju porekla: ekonomski migrant ima mogucnosti da se vrati, sto on i cini, i odrzavanjem veza sa starim krajem olaksava sebi integraciju u novi. Migranti cesto govore o povremenom povratku da bi se »potkrepili«, prikupili nove snage na izvoru domaceg kraja. Prinudni migrant je u situaciji da to ne moze i biva primoran da »raskrsti« sa bivsim krajem. Ovaj ostaje kao uspomena, obicno vremenom i ulepsana, ali nedostupan, izmedju ostalog i zato sto sredine u kojoj je ranije ziveo vise nema (to vise nije moje Sarajevo, cesto kazu i ostaju daleko od Sarajeva i Bosne bivse Sarajlije). Ali buduci da je bas ta sada nedostupna sredina bila ta u kojoj su sadasnje izbeglice bile »neko«, imale svoj krug prijatelja, porodicu, susede, kolege na poslu, drustveno priznanje i postovanje - a to sve sada nemaju, onda ce kod njih taj odnos proslost/sadasnjost biti sasvim drugaciji nego kod ekonomskih migranata.

Vrtlog »privremenog«

Sasvim je razumljivo da ce ove slicnosti i razlike kod ekonomskih migranata i kod izbeglica uticati i na proces njihove integracije u novu sredinu. Bice, takodje, razlike izmedju gradskog i seoskog stanovnistva: gradsko je pokretljivo i adaptibilno i lakse ce se snaci u nekoj drugoj gradskoj sredini, nego sto ce se snaci seljaci u drugom selu u kuci koja nije njihova. Velika vecina onih koji su u Srbiju dosli iz Bosne i Hrvatske ucinili su to iz straha, pod pritiskom ili su proterani, kao sto je slucaj sa onima koji su dosli za vreme »Oluje«. Njihova integracija moze da se odvija stihijski - »neka se snalazi kako ko ume i moze« - ili moze da bude potpomognuta raznim merama. Resavanje statusa, pitanje drzavljanstva, trebalo bi da budu prioritet da bi se drustveno-ekonomska integracija odvijala na iole ravnopravnoj nozi sa domacim stanovnistvom. Ovde, cini mi se, to ide obrnuto: dolazi prvo do ekonomske integracije na dnu drustvene lestvice - ljudi rade na crno, jer drugacije ne mogu, a od necega se mora ziveti.

Ovo nije prvi put da na podrucju Srbije dolazi do naseljavanja stanovnistva iz drugih krajeva. Primer su naseljavanja u Vojvodinu, o kojima je dosta pisano, a koja Vojvodjani, i starosedeoci i »kolonisti«, stari i noviji kao i najnoviji, poznaju iz sopstvenog iskustva. Ali mozda prvi put dolazi do naseljavanja pod ovako katastrofalnim uslovima i posle ovakve tragedije u kojoj, za razliku od one u Drugom svetskom ratu, logika etnickog ciscenja nije cak ni privremeno pobedjena, nego je pobedila.

Ogromna vecina ce ostati ovde. Kao sto sam vec rekla, nema humanih masovnih preseljavanja ljudi pod prinudom. Neka se cine ljudski prihvatljivijima jer su organizovana pod uslovima koje sebi moze da priusti jedna od ekonomski najjacih drzava na svetu. Evropa je tokom ovog veka bila teatar jednog kontinuiranog procesa »rasciscavanja« prostora i uproscavanja/homogeniziranja etno-nacionalnih struktura unutar drzava, istrebljivanjem, premestanjem, proterivanjem ili - sto zvuci humanije - razmenom stanovnistva. Od Lozanske konvencije 1922. i »razmene« 2,5 miliona Grka iz Male Azije i 400 000 Turaka iz severne Grcke, koju veliki broj razmenjenih nije preziveo, rec je cak o »normalnoj i drustveno prihvacenoj pojavi«, politicki »preporucljivoj« i uspesnoj kao »instrumentu stabilizacije mira« ili sprecavanja ratova (Churchill, izmedju ostalih). Kao sto smo videli na primeru Jugoslavije, bilo je i tu dovoljno dizajnera etnicki ociscenih drzava koji su takodje tvrdo bili uvereni u »uspesne razmene« i bili spremni da zarate da bi ih ostvarili.

Treba sada stvoriti uslove za sto uspesniju drustvenu i ekonomsku integraciju onih kojima povratka nema. Od svih dosadasnjih i tekucih »preseljavanja« u Evropi se mozda nesto da i nauciti, medjutim, nijedno ne moze biti model za kopiranje. Prioritet bi trebalo da bude poboljsanje znanja o kompleksnom procesu prinudnih migracija na ovom prostoru od 1991. naovamo, o profilu migranata kao i o sredinama koje ih prihvataju. Kakav je apsorpcioni kapacitet pojedinih regija, opstina itd? Kakve su sadasnje potrebe a kakve mogucnosti razvoja? Pri tom treba stalno imati na umu da izbeglice mogu i same doprineti razvoju i otvaranju radnih mesta. Apsorptivna sposobnost zavisi i od volje lokalne populacije da se stvori mesto izbeglicama, a na nju se moze uticati, izmedju ostalog, i sredstvima javnog informisanja. Kakav je profil migranata i kakve su njihove stvarne potrebe? Da li njihovi radni kapaciteti, znanja i diplome odgovaraju onome sto im nudi trziste rada ili ostaju neiskorisceni? To su samo neka od pitanja za istrazivanje vecih razmera, ciji bi odgovori mogli inspirisati politiku.

Mirjana Morokvasic