Opasnosti koje vrebaju

Nije rec samo o promeni vlasti i promeni sistema, vec i o potiskivanju jednopartijske totalitarne svesti u nasem drustvu

Desimir Tosic

Opste slamanje nekadasnjih komunistickih rezima u Istocnoj Evropi 1989. godine nije imalo neposrednih politickih posledica, nazalost, u nekadasnjoj Jugoslaviji. Ali, to je bilo sasvim prirodno iz dva krupna razloga. Najpre, iako po svom institucionalnom kosturu Jugoslavija biva takozvana socijalisticka zemlja, njen pragmatizam je udaljavao nju od Istocne Evrope i SSSR. Moglo bi se reci da je zbog toga Jugoslavija mnogo brze mogla ne samo da se oslobadja toga kostura nego i da, zbog izuzetno razvijenih odnosa sa Evropskom zajednicom, prva pridje zajednici evropskih naroda i drzava. Tome su se neizvedenom procesu suprotstavila dva jaka razloga: raspad Jugoslavije (ne secesija), a s druge strane, brojni drustveni slojevi nisu posmatrali jugoslovenski sistem kao komunisticki.

Drugacije ponasanje

Pa i pored sveg tog nesrecnog razvoja, Jugoslavija je sledece godine, 1990, krenula ka nekim promenama. Savezna Republika Jugoslavija postaje prividno visestranacka zemlja, ali je vrlo brzo bilo jasno da je vladavina jednopartijska u svim svojim istupima i u radu ustanova. Rat i sankcije, potom, samo su doprineli okostavanju jednopartijske vladavine u visestranackom sistemu. Medjutim, velike promene ka demokratizaciji, koje su nastale novembra 1996, nisu bile u prvi mah rezultat neke nabujale narodne volje, vec daleko vise greska samouverenosti nosilaca jednopartijske vladavine. Pobedivsi na saveznim izborima, na nacin dobro poznat, kradjom glasova, vladajuci rezim je produzio da »pobedjuje« prevarama i kradjom. Opozicija je bila zanemela od poraza na saveznim izborima, ali je prilikom »poraza« na lokalnim izborima skocio onaj svet »iz baze«, odbornici kojima su na licu mesta pokrali glasove. Vrlo je vazno da se to uoci: »baza« je digla narod na pobunu, pa i studente, ne same politicke stranke, jos manje njeni vodji.

Naravno, vlast Slobodana Milosevica ni sada, 1997, nije »oborena«, »porazena«, »nokautirana«, iako je uzdrmana. Kako su tek oni nasi ugledni javni i politicki radnici bili ignoranti kad su verovali da ce jednopartijska vlast biti oborena, porazena, nokautirana jos 1991. godine, prilikom martovskih demonstracija!? Ovakva vlast, koja je i donekle neki sistem, ne obara se na jednim demonstracijama ili na jednim izborima. Promena vlasti, odnosno ulazak u promene, u dugotrajne i mucne promene je, nazalost, jedan proces, ne jedan cin. Dakle, kada je delimicno vlast osvojena - u izvesnim mestima na lokalnim izborima - ta vlast ne treba samo da se odrzi, ojaca, nego ona treba da bude sasvim suprotan primer od dosadasnje jednopartijske vladavine, od njene tupavosti i euforicnosti. Od te promene zavisice ne samo prosirenje pobede na sledecim republickim izborima nego i kretanje celog naseg drustva prema buducnosti. A kretanje naseg drustva je takodje tezak problem, kao i postepena izmena sistema. Ono sto je dosadasnjem rezimu davalo snage nije samo »nasledstvo« represija, monopol, korupcija nego i preovladjivanje nasilja u vrlo sirokim segmentima naseg drustva. Cinjenica da nije bilo nasilja od strane demonstranata u ovom pokretu, protestu 1996-97, znak je, ali samo jedan, da se i drustvo krece napred.

Senke na opoziciji

I pored svih uspeha opozicionog pokreta politickih stranaka, i uspeha studentskog protesta, ima dosta senki, dosta znakova nesposobnosti, izuzetno retrogradnih akcija i postupaka. Treba stalno voditi racuna ne samo o tome; treba voditi racuna da je opozicija jos uvek daleko od takve pobede koja bi omogucila ostvarivanje njenog celokupnog programa. Medjutim, umesto opreznosti i postupnosti u operacijama, na mnogim mestima ima teskih ispada, nepametnih i nepolitickih.»Okadjivanje opstinskih dvorana« u sredini koja je u toku pola veka uspesno dehristijanizovana vise je komedija za opstenacionalnu sliku naseg drustva. Organizovanje akcije za uspostavu monarhije, u ovom trenutku izuzetno delikatnih odnosa u drustvu, u republici i u federaciji, moze da bude udarac monarhistickoj ideji, ali vise od toga moze da bude otvaranje jedne stare rane koju smo mi sami, kao samoubice, naneli sebi jos 1941. godine; ona se zove gradjanski rat, ili bar priprema gradjanskog rata. Ako je prevarantska jednopartijska vlast zelela u toku pola veka da svaku zrtvu srpskog naroda proglasi partizanskom ili komunistickom, da li treba danas zabranjivati ostacima rezimskog Saveza boraca da se poklone zrtvama Drugog svetskog rata? Potcenjivati cinjenicu da vecina Srba u Jasenovcu nisu bili clanovi KPJ niti NOB-a, ili vecina pobijenih u Kragujevcu nisu bile pristalice partizanskog pokreta - isto je toliko ludo kao i kada nove lokalne vlasti ne priznaju da su se za vreme Drugog svetskog rata partizani i komunisti borili i ginuli u obracunima sa okupatorima i njihovim pomagacima.

Bez analize danasnjice, sa osvrtom na proslost u ovom veku, mi necemo kretati prema buducnosti

Nezavisno od problema lokalnih vlasti, sada se otvara pitanje i tehnike vodjstava opozicionih stranaka, odnosno pitanje kako postupati sa pozivima vladajucih na razgovore oko okruglog stola, ili pitanje odgovora na pritisak medjunarodnih ustanova. Sve je vise znakova kod vladajucih stranaka da se zeste na »mesanja« stranih medjunarodnih faktora. Tom neraspolozenju ne treba davati otpor; naprotiv, uvek treba jasno reci da bi medjunarodni faktori mogli da izgube svaku ulogu ako mi budemo reseni da sami trazimo i nadjemo put za izlazak iz krize, iz jednog zaparlozenog sistema koji postaje sve vise anarhija nego sistem. Ukoliko to rezim nece, onda mora da ocekuje reakciju i solidarnost izvesnih medjunarodnih ustanova i politickih snaga kojima je stalo da se ovo nase zariste nemira i krize jednom ukloni. Mi, pak, koji toliko dajemo naglasak na suverenost i nezavisnost, treba da vodimo racuna da suverenost i nezavisnost mozemo da sacuvamo samo ako prema stranom svetu predstavljamo jednu celinu, ali ne mehanicku celinu u jednopartijskoj vladavini, nego celinu u jednom konsenzusu, celinu u pluralizmu.

Osecanje za realizam i toleranciju

Dakle, otvoreno govoreci, ako nam vlasti ispune sve trenutne uslove, ne mozemo naknadno da postavljamo nove, vec moramo da idemo na razgovor oko okruglog stola ili u parlamente, i tu, u daljoj raspravi, nametati eventualno nove uslove. Treba da vodji prekinu, bar izvesni, sa svojim decackim igrama, treba da pocnu da sazrevaju, da sto manje govore a sto vise rade, i da stalno vode racuna da u neprekidnim analizama u medjunarodnom svetu njihove biografije nisu tako svetlece kako se njima cini.

Suverenost i nezavisnost mozemo da sacuvamo samo ako prema stranom svetu predstavljamo jednu celinu, ali ne mehanicku celinu u jednopartijskoj vladavini, nego celinu u jednom konsenzusu, celinu u pluralizmu

Mi, naravno, do ovakvog razvoja, kakav je trenutno danas, mogli smo doci i ranije, recimo 1993. godine, da smo imali nesto politickog smisla i politicke kulture, a pre svega - spremnosti da se zagledamo u nase stvarnosti pre 1941, i pre 1945, i pre 1990. godine. Bez analize danasnjice, sa osvrtom na proslost u ovom veku, mi necemo kretati prema buducnosti. Ova ne ceka na nas; mi moramo sami, svojom mastovitoscu, svojom upornoscu, ali jos vise svojim osecanjem za realizam i toleranciju prema onima koji su na vlasti ili koji su bili na vlasti. Necuveno je, recimo, drzanje jedne novinarke koja je uspela dobiti za dijalog coveka koji je tu nedavno pao s vlasti u Beogradu, a koja je postupala s gostom kao islednik! Oslobodimo se totalitarne svesti koja se nalazi jos uvek i u opozicionim strankama koje sebe smatraju demokratskim. A osloboditi se te svesti znaci ponajpre osloboditi se osvetoljublja, iz prostog razloga sto u demokratskim sistemima stalno se vlasti smenjuju: jedne padaju, druge dolaze, pa te iste koje su dosle - ponovo odlaze u opoziciju. I tako redom. Vlast je sluzba, »servis«, nije posedovanje, nije nepromenljivost. Treba sadasnja vlast da uvidi da ce posle svoga pada biti tretirana na dostojanstven, civilizacijski nacin.

U ovim casovima, treba to imati u vidu: nije rec samo o promeni vlasti i promeni sistema, vec i o potiskivanju jednopartijske totalitarne svesti u nasem drustvu.

Posaljite nam vas komentar