Surogati demokratije

Olivera Milosavljevic

Taman kad su sveopsti raspad i rasulo proizveli bar jednu dobru tekovinu - oslobadjanje od predrasuda prema autoritetima, kada se sve razgolitilo do banalnosti, sto je preduslov za uspostavljanje racionalnog uredjenja u kojem nece biti »bogomdanih« neopravdano nedodirljivih pojedinaca i institucija, vec samo zakonom odredjenih, smenljivih i obavezujucih, nude nam se nove nepromenljive, vecite, nasledne i nepredvidive velicine

»Demokratija« je za nase prilike lepa, obecavajuca rec koja u sebi sadrzi garanciju uspeha onome ko je prvi upotrebi.

Prvo je »demokratija« znacila »dostojanstvo«, zatim »ognjiste«, onda »pravedne granice«, sada »kralj«. Mozda ce znaciti jos ponesto, ali skoro nece imati iskljucivo svoju dosadnu, nezapaljivu sadrzinu - drzave u kojoj ce osnova svakog autoriteta biti zakon.

Prezir dosadnog posla

Pre deset godina Jugoslavija je bila u krizi. Promena sistema, uvodjenje demokratskih institucija, ekonomska i politicka transformacija, bio je ozbiljan, mukotrpan posao. Bio je to posao neatraktivan, nevidljiv na prvi pogled, nije bio pracen reflektorima, hukom mase, nije davao materijal za zapaljive govore, jos manje se o zakonima i odgovornostima moglo govoriti epskom retorikom. To nije bila »demokratija« koja prianja za srce niti budi emocije, jos manje je to bila »demokratija« koja donosi slavu i zaslepljene sledbenike. Zato je dosadna demokratija ostavljena za buducnost a pohrlilo se u etnicku drzavu kao »pretpostavku demokratije« sa potajnom nadom da ce mozda ona dosadna demokratija doci sama od sebe, jer u drzavi istih svi ce misliti i zeleti isto. Ali, nesto je ipak trebalo rusiti - Jugoslaviju ili autoritarni sistem? Prvo se rusilo oruzjem, drugo pamecu. Izabrano je prvo i proglaseno »demokratskim«. Razorena je drzava, pomerene granice, preseljavan narod iste »rodne pripadnosti« ali demokratija se nije pojavila. Onda su nam tudje vojske objasnile da se »demokratija« ne brani ni u Kninu ni na Palama, pa smo, posle deset izgubljenih godina odlucili da pogledamo oko sebe. Odjednom smo ugledali pustos za koju mi ne snosimo nikakvu odgovornost jer nismo bili tu. U medjuvremenu, trazili smo »demokratiju« daleko od svoje kuce.

I posle svih »demokratskih« izbora 90, 92, i 93, (a takvi su morali biti jer mi, stari »demokrati« nismo izasli na ulice da kazemo da smo pokradeni), tek 1996. smo, vrativsi se izdaleka, shvatili u kakvoj drzavi zivimo. Onda je dosao gradjanski protest i kontramiting. Kad smo pomislili da »gradjanski« znaci demokratski, pojedini politicari i novinari su pozurili da nas razuvere. Ispostavilo se da »gradjanski« znaci - onaj ko zivi u gradu, ko je lep, cist i plombiranih zuba, nasuprot kontramitingasima cija mana nije podrska »njihovom« vodji vec to sto su ruzni, neobrazovani i krezubi. Potpuno ista matrica gotovo bioloske mrznje superiornih prema »drugima« ispoljila se prema neistomisljenicima. Pokazalo se da je nacionalizam samo jedan od mogucih oblika ispoljavanja suzene svesti grupe i da ce nam se ona u raznim formama jos dogadjati. Imali smo Srbe - Albance i druge, sada gradjane - kontramitingase. Nije uopste u pitanju »ko je u pravu«, vec kako se u demokratiji koju toliko trazimo, percipira razlika; ako se ona pronalazi u biologiji onda smo opet na stranputici povrsne i opet lazne slike o sebi.

Zamagljivanje ogledala

I to se zavrsilo a mi smo opet na prekretnici. I umesto dosadnog, teskog i ozbiljnog posla, makar objasnjavanja gradjanima smisla osnovnih demokratskih pojmova, ako vec nema prilike za demokratsko delanje, nude nam se novi surogati demokratije. Jer, zasto bismo isli jednostavnijim i sigurnijim putem kad moze komplikovanijim i neizvesnijim, zasto da bude jeftinije kad moze skuplje. Republikansko uredjenje je sumnjivo cim su ga hteli komunisti, i eto argumenta za monarhiju. Nekada su argumenti da multietnicka Jugoslavija moze da bude i konfederacija, odbacivani sa prezrivim konstatacijama da mi nismo Svajcarci. To je sasvim tacno, ali kako smo to naprasno postali istovremeno i Englezi i Spanci i Cesi pa mozemo da imamo parlamentarnu monarhiju engleskog tipa sa Huan Karlosom na celu i Havelom kao prvim drzavnim cinovnikom? Da se ne zaboravi, bili smo svojevremeno i Svedjani kada nam je »demokratski« nudjena skandinavizacija Jugoslavije sa granicom Srbije u Sibeniku, ali »Norvezani« nisu dali.

Nove magle koje nam se nude opet sluze da sprece suocavanje sa vlastitom slikom, sa onim sto stvarno mozemo i sto bi bilo za opste dobro. Ako se izborimo za predsednika kao najviseg, smenljivog cinovnika, ako se formulisu demokratski zakoni i ustanovi odgovornost za njihovo nepostovanje, ako se ostvare demokratske slobode i tolerantno drustvo, mora se postaviti pitanje - sta ce nam onda kralj, osim kao dodatni balast ocajno siromasnoj drzavi? Ako je argument samo tradicija, ne treba zaboraviti da u njoj ima mesta i za kneza, i za despota i za cara, a ako ode, i za republiku. Ako privatna volja stranackih lidera odredjuje kada ce se postaviti pitanje drzavnog uredjenja, da li to znaci da ce svaka sledeca stranka koja dodje na vlast uvek iznova imati pravo da ga menja? Ako ce to pravo imati samo »prvi koji se setio«, u cemu je onda razlika izmedju »demokratije« i komunizma? Da li cemo u »demokratiji« smeti da vicemo »dole kralj« ako nam se ne bude svidjao, kao sto mozemo »crvena bando«, ili cemo zbog »demokratije« i »tradicije« morati da ga postujemo? I na kraju, kako cemo da sklonimo kralja koji uzurpira vlast i propise da je »kralj nosilac sve vlasti u zemlji«, sto je takodje u nasoj tradiciji, znaci za nas legitimno i »demokratski«? Ako je odgovor da ce zakoni to sprecavati, da ce vlast biti u izbornom parlamentu, opet se vracamo na pocetak, i opet se postavlja pitanje - sta ce nam kralj ako ce zakoni sprecavati svaku uzurpaciju, utoliko pre smenljivog predsednika nego nesmenljivog monarha?

Podmetanje identiteta

Gradjanskom protestu koji se nigde nije izjasnio da hoce monarhiju poturana je monarhisticka himna. Vec cujemo »demokratski« odgovor - to je stara himna. I tu dolazimo do sustine »demokratije«. Sve sto je staro, »tradicionalno«, pretkomunisticko, to je »demokratsko«. Dakle, »staro« je bilo bez protivurecnosti, nije nosilo klicu onoga sto ce uslediti, nije poznavalo diktaturu, progon politickih protivnika, cenzuru, korupciju... Ovakva, po ko zna koji put vec lazna slika o proslosti, treba da nas spase od ruzne sadasnjosti. Lazna proslost i lazni snovi do sada su nas vodili samo sve dublje u ponore nerazumevanja sopstvenog mesta i sopstvenih mogucnosti i beznadezno udaljavali od demokratije. Jos jedno pozivanje na nase »staro«, jos jednom selektivno i iskrivljeno prezentirano, ili jos gore, pozivanje na modernost DZVIII veka, moze da znaci samo ozbiljno odsustvo ideja. Nasilno i nemusto rusenje postojeceg uredjenja bez pitanja onih kojih se to tice (gradjana), a to se vec cini nametanjem monarhistickih simbola, nuzno ce izazvati reakciju i otpor. Nametanje kontinuiteta sa necim sto je preseceno pre pedeset godina nije kontinuitet vec njegova suprotnost. Jer, istorija se ne brise kao ni zivot bar dve generacije. Poziv na »tradiciju« utemeljenu u »duhu naroda«, pri cemu zivuci narod nema u svom iskustvu ustanove takve »tradicije« je diskontinuitet nista manji od onog ustanovljenog proglasenjem republike. Prizivanje kontinuiteta sa jednim vremenom, pozivanje na vreme kao na sudiju, uz istovremeno negiranje drugog vremena, kontradikcija je stara koliko i konzervativizam. Ali nasa specificnost je opet u obrtanju reda stvari. Dok je njegova sustina uglavnom bila otvoreno antidemokratski usmerena, ovde mu se daje privid same sustine demokratije. Taman kad su sveopsti raspad i rasulo proizveli bar jednu dobru tekovinu - oslobadjanje od predrasuda prema autoritetima, kada se sve razgolitilo do banalnosti, sto je preduslov za uspostavljanje racionalnog uredjenja u kojem nece biti »bogomdanih« neopravdano nedodirljivih pojedinaca i institucija, vec samo zakonom odredjenih, smenljivih i obavezujucih, nude nam se nove nepromenljive, vecite, nasledne i nepredvidive velicine.

Gradjanskom protestu je nametnuto da peva u slavu kralja. Onda sutra nema ljutnje kada nam se bude reklo da je gradjanski protest u stvari bio monarhisticki, da smo to trazili pa da mozemo i da gledamo. Simboli su tu da ukazu na sustinu. Na Milosevicevim mitinzima se pevalo - »nije mala« - ko od tada prisutnih pevaca moze da kaze da nije prizivao »veliku«. Gradjanski protest se molio za kraljevo zdravlje, Trgu oduzeo ime republike, sutra prisutni nece moci da kazu da su samo hteli da se postuje njihov glas na lokalnim izborima. Ako je bilo gradjana koji su i dalje verovali da samo traze demokratiju, ubrzo im je objasnjeno da se ne zanose previse jer ce o buducnosti uredjenja odlucivati »srpski narod«. Ako je i posle toga ostalo gradjana koji su odmahnuli rukom pomislivsi da je u pitanju samo neprecizna formulacija i da nece morati da nose krstenicu na referendum, onda im niko nije kriv. Prica o referendumu za monarhiju sve vise lici na »referendume« »za Jugoslaviju« 1990. i 1991, posto su barikade vec bile podignute a oruzje podeljeno.

Otreznjenje

Demokratska republika ne prasta politicke propuste i ne tolerise nezasluzene privilegije. Ma koliko ogranicen, monarh na Balkanu, u odsustvu plemstva i bez objektivne podrske stanovnistva (sve ozbiljne socioloske analize raspolozenja gradjana pokazuju 10% za monarhiju, ali su »nezavisni« mediji vec poceli da manipulisu sa cifrom od 50% - »tipicno« britansko-spansko-ceski sindrom), morace da trazi svoje uporiste u onima koji mu obecaju povratak na presto, odnosno u strankama monarhisticke orijentacije. Verovati u suprotno, u apsolutnu pravednost, znaci verovati u bozansko poreklo kraljevske vlasti. (Doduse, mozda je i ova bojazan neopravdana.)

Tek sto smo shvatili da »demokratija« nije pitanje mapa i da nju ne donose tenkovi, uvuceni smo u novu laznu dilemu - hocemo li konacno dobiti kompetentnu vlast da dovede u red ovaj haos, ili cemo »demokratiju« traziti u kopiranju tudjih iskustava iz drugih vremena i prilika? Hocemo li se konacno vaspitavati za demokratiju ili cemo dovoditi »kralja« vaspitanog u demokratiji? Naravno da je prvo tesko i dugotrajno, ali bar otvara nadu svima. Drugo je lakse, brze, neodgovornije i nudi garancije pojedincima. Ovde je »vec vidjeno« i kopiranje tudjih iskustava, a vidjeni su i kraljevi vaspitavani u demokratiji. Samo nikad nije vidjena demokratija.

Jednom je, u nesposobnosti i neznanju obavljanja ozbiljnog posla demokratizacije, kao surogat demokratije srusena Jugoslavija. U istoj nesposobnosti i strahu danas nam se nudi rusenje republikanskog uredjenja. Zaboravlja se jedna sitnica. I jedno i drugo rusi se nepovratno. A sta je sa demokratijom? Izgleda da je ona moguca samo tamo gde postoji izvorna potreba za njom, gde gradjani zaista zele da zive u slobodnom drustvu i gde zaglusujuca buka ne muti razum. Tamo gde se u siromastvu, potcinjenosti i nepunoletstvu »demokratija« nuzno otelovljuje, svejedno da li u vozdu ili u kralju, gde se vapi za slikom idola i autoritetom »oca nacije«, tesko se moze govoriti o individualno slobodnim gradjanima.

Samo bez Britanaca molim, oni su pre trista godina doveli u red svoje kraljeve. Bilo bi predugo da toliko cekamo.

Nije uopste u pitanju »ko je u pravu«, vec kako se u demokratiji koju toliko trazimo, percipira razlika; ako se ona pronalazi u biologiji onda smo opet na stranputici povrsne i opet lazne slike o sebi

Republikansko uredjenje je sumnjivo cim su ga hteli komunisti, i eto argumenta za monarhiju

Lazna proslost i lazni snovi do sada su nas vodili samo sve dublje u ponore nerazumevanja sopstvenog mesta i sopstvenih mogucnosti i beznadezno udaljavali od demokratije

Posaljite nam vas komentar