Ogled

Varijacije na jednu Baresovu temu

Mogu ziveti samo onako kako su ziveli moji mrtvi.
Moris Bares, »Prizori i ucenja nacionalizma«

Politicka religija ili totalitarna religijska politika stvorila je jedan tip regresivne zajednice zasnovane na proslosti: krv, rasa, tradicija, mrtvi (...) Ona ne pita: u sta verujes, cemu se nadas, vec pita: ko su tvoji mrtvi?
Deni de Ruzmon, »Udeo Djavola«

Ivan Colovic

Slike nacije kao »nase zemlje«, kao etnickog prostora, koje nudi javni govor u bivsoj Povrcaniji, a posebno u Pasuljiji, pune su figura smrti. Pokusacu na ovom mestu da opisem i protumacim neke od najcescih medju njima.

Smrt u dolini

Postoji direktan odnos izmedju vitalne cistote (homogenosti) genetskog materijala jednog naroda i razmestaja njegove populacije unutar etnickog prostora. U mito-politickom govoru u Pasuljiji taj odnos obicno je prikazan u obliku tri prostorne opozicije: selo/grad, planina/dolina i periferija/centar. Genetsku cistotu, a time i etnicki opstanak, ima vise izgleda da osigura i odbrani narod koji zivi na selu, u planinskim predelima i u blizini granica, nego ljudi nastanjeni u viseetnickim gradskim sredinama, u dolinama kroz koje prolaze medjunarodni putevi, a daleko od pogranicnih oblasti, to jest daleko od linija prve odbrane nacionalne teritorije.

Prema jednom visokom funkcioneru Pasuljijanaca u Sljiviji, koji je pre rata bio profesor biologije, tamosnji Pasuljijanci su u pogledu etnicke vitalnosti superiorniji od onih koji zive u samoj Pasuljiji: »Pasuljijanci u Sljiviji, a narocito u granicnim podrucjima razvili su i izostrili sposobnost da osete opasnost po naciju i razvili mehanizam zastite... I zapamtite: taj mehanizam odbrane se ne stvara tako brzo; za to su potrebne decenije, vekovi... Ja sam biolog, pa znam: najbolju moc adaptacije i opstanka pokazuju one vrste koje zive kraj drugih vrsta i koje su njima ugrozene«.

Za svoj opstanak, identitet i etnicku vitalnost Pasuljijanci treba da zahvale, pre svega, planinama. Kroz doline i preko ravnica stize etnicka smrt i ona narocito ugrozava opstanak etnosa u gradovima. Tuda prolaze i tu se ponekad zadrzavaju stranci, sto gradove pretvara u mesta susreta i razmena fatalnih za etnicki identitet. Polazeci od te ideje, jedan sljivijski publicista, blizak ruskoj i italijanskoj ekstremnoj desnici, nedavno je predlozio program razvoja »pasuljijanske geopolitike«.

Osnovna teorijska postavka te nacionalne i rodoljubive nauke je razlikovanje dva prostora: planinskog »sveta prepreka« i ravnicarskog »sveta prolaza«. U vremenima kad neki suvise jak osvajac udje u zemlju, najbolji deo pasuljijanskog naroda sklanja se u svet prepreka, dok ostali, komocije radi, prihvataju saradnju sa okupatorom i ostaju u svetu prolaza. Zatim, stupa na snagu zakon prirodne selekcije. »Na jednoj strani«, pise autor ovog projekta, »svet prepreka je teskim uslovima zivota vrsio vekovnu biolosku selekciju vrste, odbacujuci genetski materijal koji je nesposoban ili preslab za surovu zivotnu borbu. Tu se kalio i kali prvoklasni ljudski element. Na drugoj strani, oni koji su ostali u svetu prolaza, trpeli su vekovnu negativnu selekciju vrste i genetske kontaminacije, posredstvom okupatorskog obicaja masovnih silovanja«.

Plodonosna smrt

U prvom slucaju reprodukcije etnosa, kad se ona pripisuje cudesnom radu gena, smenjivanje narastaja odvija se u linearnom vremenu i bez posrednika, ide neposredno od roditelja prema deci. Moze se cak reci da ta slika pretpostavlja progresivno kretanje vremena, usmereno prema jednom, »eshatoloskom cilju«, prema ostvarenju jednog projekta ili, kako se cesto kaze, »jednog hiljadugodisnjeg sna«, a to je postizanje potpune etnicke homogenosti na jednoj teritoriji.

Nasuprot tome, u slucaju zrtvene reprodukcije etnosa vreme sledi kruznu putanju i ta reprodukcija uvodi instancu posrednika - zemlju. Opstanak naroda se odvija u dva dela, kao smenjivanje dva vremena, vremena smrti i vremena uskrsnuca. Da bi ohrabrili svoje borce, pasuljijanski propagatori rata u Sljiviji pozajmili su od religije sliku uskrsnuca mrtvih i pretvorili je u propagandni slogan: »Nema uskrsnuca bez smrti!«.

Pada u oci jos jedna zanimljiva razlika izmedju zrtvene i genetske reprodukcije etnosa. Ova druga usmerena je na to da najbolji, najotporniji clanovi zajednice prezive, a da najgori, najslabiji izumru. Nasuprot tome, reprodukcija putem zrtvovanja trazi da se upravo najbolji predaju smrti.

Zemlja oplodjena krvlju predaka palih za otadzbinu ima ulogu etnicke materice, dok se materice individualnih bioloskih majki svode na releje prenosa i sirenja plodova koji dolaze edz terra. Na zrtveni karakter ove reprodukcije etnosa posredstvom zemlje na najjasniji nacin upucuje cinjenica da su zrtve, cija krv oplodjuje etnicku teritoriju, po pravilu predstavljene kao deca. Te zrtve se, u skladu sa evropskom tradicijom zapocetom sa Francuskom revolucijom, doslovce zovu »decom«, ili »sinovima« Otadzbine. Kao deca, zrtve se odlikuju svojstvom koje od njih zahteva scenario zrtvenog rituala, to jest cistotom, nevinoscu, neokaljanoscu. I ovde je, kao i u slucaju linearne genetske reprodukcije etnosa, potrebno da krv bude cista, ali je sada rec o ritualnoj seksualnoj cistoci.

Ova slika je dvosmislena jer navodi na pomisao da Zemlju Majku oplodjuju njena deca. Ta dvosmislenost je na Pasuljijanskom jeziku utoliko veca sto taj jezik (kao i ruski, na primer) za francuske reci la terre i le pays ima samo jednu rec - zemlja. Pored toga, slika Majke Zemlje koju oplodjuje krv njene zrtvovane dece ne uvazava biolosku logiku, prema kojoj reprodukcija znaci smenjivanje stare generacije mladom. Ovde su nasi preci deca.

Mrtvi - korenovi

U izvesnim slucajevima, koreni su vazniji i imaju vecu vrednost od spoljasnjeg, nadzemnog dela etnickog korpusa. Pali ratnici i druge zrtve rata, svi oni koji su - prema uobicajenoj metafori - polozili svoje nevine zivote na oltar Otadzbine, predstavljaju najbolji deo etno-nacionalne zajednice, njeno su »najvece blago«. To kaze i jedan savremeni pasuljijanski pesnik:

»Svedoci smo kako se u nase dane sazvezdju pasuljijanskih zaduzbina na zemlji pridruzuju one koje su jos uvek u zemlji. Te nove crkve i zaduzbine su jame. Jame su novi pasuljijanski hramovi. One zemlju ozaruju i osvetljavaju iznutra. U njima je zakopano najvece blago koje imamo«. Pasuljijanci u Blitvi su »zrtveno jagnje na oltaru nase otadzbine, ostatak zaklanog naroda«.

Dakle, mogucno je govoriti o jednom morbidnom rasinalizmu ili, ako vise volite, korenizmu, koji nadahnjuje politiku u ime zemlje i mrtvih. Izabrao sam da taj rasinalizam smestim u jednu imaginarnu zemlju, mada se nisam mnogo trudio da sakrijem njen identitet, da bih sprecio da se, na osnovu mog prikaza, izvede prenagljen zakljucak da je rec o nekoj endemskoj pasuljijanskoj bolesti.