Ogled

Povodom vesti o Srbima-prognanicima koji odnose kosti svojih

Neki od nas - nastavi pop Fotis mirnijim glasom - imali su vremena da odu do groblja i potraze kosti svojih predaka, i oni ih nose sa sobom da bi ih postavili u temelje naseg novog sela. Eto, pogledajte ovog starca, koji je stogodisnjak: on ih nosi na svojim plecima vec tri meseca.*
Nikos Kazandzakis

Humanisticka je inteligencija uverenja da se svi dogadjaji mogu i moraju tumaciti u skladu sa racionalnim trenutkom ili modom naseg vremena. Takvo uverenje necu odbaciti kao neeticko i bezosecajno, iako ono to zapravo jeste, vec pre svega kao pogresno i nepotpuno jer zapostavlja dijahronicni pristup slozenijim istorijskim dogadjajima ciji smo savremenici. Narcisoidni pristup hladnog ucenjaka koji sebe smatra predstavnikom novog doba kompjuterskog globalnog sela brze hrane instant kafe caja i nauke podjednako je doktrinaran i pogresan kao dogmaticki stavovi netolerantnih verskih staresina proslosti ili politickih vodja danasnjice. Citat sa pocetka nas uvodi u dogadjanja za vreme Grcko-turskog rata 1920-1922. koja su neverovatno slicna ovima iz rata 1991-1995, te se vest objavljena u dnevniku Nasa Borba aprila meseca ove godine o tome da Srbi prognanici prekopavaju groblja odnoseci kosti svojih, moze ispravno razumeti samo ako se poznaje kako pravoslavna tradicija tako i maloazijska katastrofa kada je preko milion i po Grka napustilo svoja ognjista posle tri hiljade godina. Kritski pisac Nikos Kazandzakis daje nam mozda najbolje razjasnjenje ponasanja ljudi u takvim istorijskim zbivanjima:

...u preostaloj svetlosti sumraka ovakav prizor se ukaza pred njihovim ocima. Na celu povorke koracao je jedan mrsav svestenik opaljena lica; ispod nakostresenih obrva sevale su krupne sive oci, a seda brada bila mu je proredjena. Drzao je cvrsto u rukama tesko Jevandjelje oblozeno srebrom i nosio svoj epitrahilj. S njegove desne strane, ljudeskara, opustenih crnih brkova, duga kao gladna godina, nosila je crkveni barjak na kojem se ocrtavao zlatom izvezen lik svetog Djordja. Iza njih pola tuceta staraca, kao kosturi, nosili su velike ikone. Zatim je dolazila gomila ljudi, zena i dece koja su cvilela i jecala. Ljudi su bili natovareni boscama i raznim alatkama, asovima, lopatama, pijucima, srpovima; zene, kolevkama, nogarima, koritima za pranje rublja.

- Ko ste vi, hriscani? Odakle dolazite? Kuda idete?

... - Mi smo hriscani, braco moja! Mi smo progonjeni hriscani, Grci! Pozovite ugledne gradjane sela, hocu da im govorim... naredite da zvone zvona!

Zene iznurene, padale su po zemlji. Ljudi su se oslobadjali svojih tereta i brisali lica sa kojih je curio znoj, ne govoreci ni reci, ociju upravljenih na njihovog popa.

- Odakle dolazite deda? - upita Manolis jednog starca sedog kao ovca, koji je na ledjima jos drzao neku tesku vrecu.

- Ne budi tako nestrpljiv, dete moje - odgovori starac - cekaj malo. Otac Fotis ce vam objasniti.

- A sta imas u ovoj vreci, deda?

- Nista dete moje, moje stvari ... - rece stavljajuci vrecu na zemlju sa mnogo predostroznosti.*

Najmanje sto mozemo uciniti za te ljude je da se ne raspitujemo kao radoznala deca za sadrzaj vreca, vec da im pomognemo da bi najzad prestali da lutaju. I to ne samo njima vec i svim ostalim koji bez vreca lutaju jer cemo samo tako i mi prestati da lutamo u ovim lutajucim vremenima. A jedini temelj koji omogucuje dizanje drzavne zgrade koja padu sklona nece biti, je demokratija, pravda i tolerantnost za sve ma koliko se razlikovali od nas.