Zbivanja

Spoljnopoliticki polozaj i spoljna politika Jugoslavije i Srbije

Vojin Dimitrijevic

Stanje

Jugoslavija i Srbija su usamljene zemlje, u mnogo kojem pogledu svetske parije. To se pre preuzimanja vlasti od strane Socijalisticke partije Srbije nikada nije desilo, pa ni onda dok je vladala prethodna generacija Saveza komunista, iz kojeg je SPS potekla.

Savezna Republika Jugoslavija, koja ovih dana s praznom pompom slavi svoju petogodisnjicu, iskljucena je iz vecine relevantnih medjunarodnih organizacija a ni u jednu novu nije uspela da udje. Njen status u Ujedinjenim nacijama je sporan - trenutno je jos uvek formalno clan stara SFRJ, cija se zastava s petokrakom vije u Njujorku. SRJ je tako i van Svetske banke i Medjunarodnog monetarnog fonda, bez cije pomoci ne moze da racuna ni na kakvu ozbiljnu medjunarodnu ekonomsku podrsku.

U Evropi, SRJ je isclanjena iz Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) jednoglasnom odlukom svih drzava-clanica. Nije uspela da udje ni u jednu evropsku organizaciju, pa ni u Savet Evrope, u kojem su sve evropske drzave sem SRJ, Belorusije i Bosne i Hercegovine, koja je to posredno preko Dejtonskog sporazuma.

Prvi put u svojoj istoriji Jugoslavija i Srbija nemaju nijednog pouzdanog saveznika. Iluzije o tome da su s njom daleka Kina i susedna Grcka ispostavile su se kao pogresne, a da ne govorimo o Severnoj Koreji, koja je i sama pred propascu.

Ne samo sto vlade ne podrzavaju zvanicnu Srbiju (tj. SPS), nego to ne cini javno mnenje ni u jednoj sredini. Istorijski ugled Srba i Srbije je prokockan: ono sto se sada u inostranstvu ceni, narocito u poslednjih nekoliko meseci, jesu gradjani Srbije koji se opiru zvanicnoj politici.

U spoljnu politiku Srbije i Jugoslavije (a to je u stvari ista politika, koja se vodi s jednog mesta) nema se poverenja. U rec nase drzave se ne veruje, u njene namere se sumnja. Malo poboljsanje posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma izgubilo se zbog nepridrzavanja pravila posle novembarskih izbora i zbog obnovljene ksenofobije u zvanicnoj propagandi i nervoznog sukobljavanja s inostranstvom. Prirodno je da se inostranstvo odnosi s podozrenjem prema vladajucoj partiji koja opet, pa i juce u Izjavi svog Glavnog odbora, govori o medjunarodnoj zajednici kao neprijateljskom okruzenju koje snuje strasne »scenarije« protiv Jugoslavije i njenih stanovnika.

SRJ je u teskom medjunarodnom ekonomskom polozaju i ne moze ovakva kakva je da racuna na ozbiljne investicije i podrsku svom privrednom oporavku. O tome najbolje svedoci cinjenica da se mesecima nalazi na samom dnu lestvice zemalja u koje je bezbedno ulagati (127). U takve zemlje ne ulazu ozbiljni preduzetnici vec lovci u mutnom, koji i dalje doprinose kriminalizaciji i osiromasivanju.

Rezim u SRJ i Srbiji postigao je to da se internacionalizaciju i unutrasnja pitanja, koja on nije uspeo da resi ili ih je resavao naopako. Hteli mi to ili ne, strane drzave se interesuju i vrse pritisak za resavanje problema Kosova i Metohije, Sandzaka, Vojvodine i nacionalnih manjina. I teme demokratije, pravne drzave, postovanja ljudskih prava, politickog pluralizma, postale su stvar medjunarodne zajednice uprkos bombasticnim izjavama o suverenitetu i samodovoljnosti.

U poslednjih sedam-osam godina rezim je uspeo da napravi neverovatne spoljnopoliticke »podvige«, od kojih je svakako najveci taj sto je SRJ izgubila rat koji navodno nije vodila.

Uzroci

Losa spoljna politika potice iz loseg odlucivanja. Da bi se donela dobra, racionalna spoljnopoliticka odluka treba imati jasne predstave o nekim osnovnim elementima koji tu odluku cine.

Pre svega, treba poznavati situaciju u svetu i regionu. Sve od 1990. godine srbijanski vrh i vrh Jugoslovenske narodne armije, koji su preuzeli vodjenje Jugoslavije, robovali su starim realsocijalistickim predstavama, kojima su dodali neke iz mitskog nacionalizma. Oni tako nisu mogli da procene odnos snaga ni da shvate promene koje su se desile propascu lenjinistickog komunizma 1989. godine. I dalje su verovali da treba da se bore protiv medjunarodnog kapitalizma, potcenjivali snagu zapadnih demokratija, trazili neke tajne »centralne komitete« svetske burzoazije, ali i posmatrali zapadna drustva kao skup degenerisanih slabica kojem se, prema njima, suprotstavljaju snazni, zdravi balkanski barbarogeniji. Mislili su da narodi istocne i srednje Evrope ne napustaju slobodno realni socijalizam zato sto je taj sistem preziveo i sto hoce bolje da zive, vec to cine pod uticajem tajnih agenata i svetskih zaverenika. S druge strane, nasa je vlast uporno verovala da se moze povratiti stari Sovjetski Savez, pa nije ni cudo sto smo jedina zemlja koja je uporno podrzavala pokusaje da se svrgnu reformatori u Rusiji: puc protiv Gorbacova, pobunu Hazbulatova i drugih protiv Jeljcina i izbornu kampanju Zjuganova. Da ne govorim o neukusnim nadama zvanicnih medija da ce predsednik Jeljcin da umre.

Ako se dobro ne proceni situacija ne mogu se formulisati ni realisticni ciljevi. Ovaj je rezim krenuo s grandomanskim ciljevima da bi najzad ostao bez ikakvih. Bolje reci, spoljna politika Srbije i SRJ rukovodi se unutrasnjim ciljevima: ona je prvo podredjena potrebi da se rezim i vladajuca grupa odrze na vlasti po svaku cenu.

Ovakve mane dovele su do izbora pogresnih sredstava. Ona su bila ili nedostupna, pa su se pokazala kao blef, ili su bila pravno nedopustiva pa su donela sa sobom odgovornost i kazne. Najplasticniji primeri su bili pretnje bombardovanjem dalekih gradova, kakvi su na primer Bec ili Rim, a da se pri tom nemaju rakete dovoljnog dometa. I to je jedan od podviga: preti se necim sto je protivpravno a da se to uopste ne moze uraditi, cime se izaziva moralno gnusanje zbog dela koje ne samo da nije izvrseno, nego se nije moglo ni izvrsiti.

Snaga spoljne politike pociva na solidnosti unutrasnje. Ljudski potencijal SRJ i moral njenog stanovnistva umanjeni su polarizacijom drustva. Vecina gradjana smatra se izdajnickom i nepouzdanom i casti izrazima kakvi su »peta kolona« itd. Ne samo sto su tako eliminisani skoro svi oni koji nisu Srbi i Crnogorci, a to je trecina stanovnika, nego i vise od polovine Srba i Crnogoraca koji su politicki protivnici rezima. Nazalost, SPS i njeni saveznici ne tretiraju politicke neistomisljenike kao politicke protivnike u okviru normalne demokratske utakmice, nego kao neprijatelje, koje propaganda odmah proglasava i za neprijatelje naroda.

Spoljnopoliticka slabost pojacava se nestrucnoscu i neprofesionalnoscu onih koji treba da obavljaju drzavne poslove. Negativna selekcija je ucinila svoje, kao i u drugim oblastima. Nije rec samo o nesposobnim pojedincima, kojih svuda ima, nego o paralizi citavih ustanova, kakvo je Savezno ministarstvo za inostrane poslove. Ovo se ministarstvo ne konsultuje za najvaznije odluke vec mu se prepustaju propaganda i sitni trgovacki poslovi. Svi oni koji su mogli napustili su ga, a mnogi sposobni funkcioneri su iskljuceni iz rada ili povuceni iz inostranstva. Zvanicna diplomatija je u senci neke amaterske »narodne diplomatije« koju vode sumnjivi privrednici i drugorazredni »patriotski« intelektualci u susretima s isto tako inferiornim i neuticajnim strancima. Najgore je, medjutim, sto o spoljnoj politici ne odlucuje ni savezna vlada a ni savezni parlament.

Po prirodi stvari, spoljna politika trazi siru meru saglasnosti i savetovanja nego unutrasnja. Rec je o sudbini citave zajednice, o opterecenjima za sve generacije, pa i buduce. Spoljna politika treba da bude drzavnistvo. Ako je odlucivanje sektasko i politikantsko, ako se zanemaruju saveti i misljenja svih onih koji ne spadaju u najuzi vladajuci krug, ona ne moze da bude dobra.

Zato poboljsanje spoljnopolitickog nastupa drzave podrazumeva temeljne unutrasnje promene, koje ce omoguciti demokratsku mobilizaciju svih sposobnih ljudi i podrsku vecine stanovnistva.

(uvodna rec u emisiji »Otvoreni studio« I programa RTS, 25. aprila 1997. godine)