In memoriam

Vladan A. Vasilijevic, retko posten, ispravan i plemenit covek iznenada je nestao iz ove nase sredine kojoj su takvi ljudi danas, u ovim teskim vremenima, izuzetno potrebni. Ali, smrt ne bira. Pokosila ga je bez najave i upozorenja, javno, u krugu ljudi koji su mu, vecinom, bili i licni prijatelji, ali koji su svi do jednog delili jednu, rekao bih zivotnu preokupaciju Vladana Vasilijevica: da je danas i ovde neophodno sve uciniti da se ljudska prava, prava coveka i pojedinca onako kako ih danas shvata sav civilizovani svet, potvrde i u ovoj sredini. Jer, bez te afirmacije ni ovaj narod, ni drustvo u kojem zivimo nece moci da izadju iz ovih zalosnih prilika koje vec skoro deceniju obelezavaju nasu svakodnevicu. Ima bez ikakve sumnje neceg dramaticnog u toj smrti. I simbolicnog. Otisao je u trenutku dok je sa govornice izlagao upravo o nuznosti postovanja tih prava i, pre no sto je pao, nije zaboravio da se izvini skupu sto, eto, ne moze da nastavi. I to njegovo izvinjavanje mnogo govori o Vladanu A. Vasilijevicu.

Prostor mi ne dozvoljava da ovde podsecam opsirnije na sve ono sto je dr Vasilijevic postigao u oblasti kojom se bavio. Siguran sam da ce Jugoslovenska revija za medjunarodno pravo, ciji je urednik bio dugi niz godina i bez koga bi se, usudjujem se reci, taj casopis mozda i ugasio, posvetiti poseban broj svom uredniku i velikom posleniku na polju medjunarodnog i krivicnog prava. Dovoljno je da kazem da je napisao zaista vrlo mnogo i da je, kao vrlo mlad covek, svoja istrazivanja usmerio ka ustanovi medjunarodnog krivicnog suda sto je bio i predmet njegovog doktorskog rada. I ne znajuci, razume se, u kojoj ce meri nekoliko decenija kasnije ta tema postati aktuelna na ovim prostorima. Ostavicu za drugu neku priliku podsecanje na veliki doprinos dr Vasilijevica nauci i reci nekoliko reci o njemu kao coveku.

Retko sam sreo u zivotu coveka koji je imao tako snazno izrazenu crtu intelektualnog postenja i licne hrabrosti da - skoro uvek »protiv struje« - brani svoj stav. Pocetkom osamdesetih godina medju prvima je, ako ne i prvi, pokrenuo pitanje moralne i pravne osnovanosti tzv. moralno-politicke podobnosti, odnosno krivicnog dela kojim se sankcionisala sloboda misljenja. Za tako sto, tada, valjalo je imati prilicno cvrstu kicmu, jer suprotstavljati se vlastima u to vreme predstavljalo je odredjen i nikako zanemarljiv rizik.

Bio je dobar srpski rodoljub davno pre no sto je ovo danasnje »srpstvo« uslo u modu. I upravo zato sto je voleo svoj narod i sto ga je duboko tistalo to sto svetsko javno mnenje Srbe smatra razbojnicima zbog zlocina nekolicine, beskompromisno se, od samog pocetka ovog strasnog rata koji je prohujao nasim prostorima, zalagao za kaznjavanje individua koje su naredile ili pocinile zlocine nad drugima. Takav stav je bio u skladu s njegovim poznavanjem krivicnog i medjunarodnog prava, a on je u tim stvarima bio medju najboljima u ovoj sredini, ali je i odgovarao njegovoj teznji da se tako skine i ljaga sa srpskog naroda u celini. A dobar deo ovdasnjeg javnog mnenja optuzivao ga je, obuzet nacionalistickim ludilom, kao »izdajnika«, »mondijalistu« i ne znam sta sve jos. Vodio je silne polemike s raznoraznim nazovi strucnjacima, hrabro, ostro i beskompromisno drzeci se uvek profesije i onoga sto kaze pravo, ne obaziruci se na brojne nedostojne i niske udarce. Vladan A. Vasilijevic je, s pravom, smatrao da nije nuzno bilo kome dokazivati da je »dobar Srbin« bas zato sto je to oduvek bio. A kada se jednog dana slegne prasina i kada te polemike postanu stara, pozutela hartija, a neki novi ljudi, strucno obrazovani i liseni nerazumnih strasti, budu objektivno ocenjivali te polemike i citav opus Vladana A. Vasilijevica on ce, bez ikakve sumnje, dobiti satisfakciju.

Konstantin Obradovic